Segundo discurso de Job
1A esto Job respondió:
2«¡Cómo quisiera que mi angustia se pesara
y se pusiera en la balanza, junto con mi desgracia!
3¡De seguro pesarían más que la arena de los mares!
¡Por algo mis palabras son tan impetuosas!
4Las saetas del Todopoderoso me han herido,
y mi espíritu absorbe su veneno.
¡Dios ha enviado sus terrores contra mí!
5¿Rebuzna el asno salvaje si tiene hierba?
¿Muge el buey si tiene forraje?
6¿Puede comerse sin sal la comida desabrida?
¿Tiene algún sabor la clara de huevo?6:6 la clara de huevo. Alt. el suero del queso, o el jugo de malva.
7Mi paladar se niega a probarla;
¡esa comida me enferma!
8»¡Ah, si Dios me concediera lo que pido!
¡Si Dios me otorgara lo que anhelo!
9¡Ah, si Dios se decidiera a destrozarme por completo,
a descargar su mano sobre mí y aniquilarme!
10Aun así me quedaría este consuelo,
esta alegría en medio de mi implacable dolor:
¡el no haber negado las palabras del Dios Santo!
11»¿Qué fuerzas me quedan para seguir esperando?
¿Qué fin me espera para querer vivir?
12¿Tengo acaso la fuerza de la roca?
¿Acaso tengo piel de bronce?
13¿Cómo puedo valerme por mí mismo,
si me han quitado todos mis recursos?
14»Al amigo que sufre no se le niega la lealtad,6:14 Al amigo … lealtad (lectura probable); para el desahuciado hay lealtad de su amigo (TM).
aunque se haya apartado del temor al Todopoderoso.
15Pero mis hermanos me traicionan como un torrente;
como corrientes de arroyos que desaparecen:
16se enturbian cuando el hielo se derrite;
se ensanchan al derretirse la nieve,
17pero dejan de fluir durante las sequías;
en pleno calor desaparecen de sus lechos.
18Las caravanas se apartan de sus rutas;
se encaminan al desierto y allí mueren.
19Las caravanas de Temá van en busca de agua,
los mercaderes de Sabá abrigan esperanzas.
20Se desaniman, a pesar de su confianza;
llegan allí y se quedan frustrados.
21Lo mismo pasa con ustedes:
¡ven algo espantoso y se asustan!
22¿Acaso les he pedido que me den algo
o que paguen con su dinero mi rescate?
23¿Acaso les he pedido que me libren de mi enemigo
o que me rescaten de las garras de los opresores?
24»Instrúyanme y me quedaré callado;
muéstrenme en qué estoy equivocado.
25¡Qué dolorosas son las palabras justas!
¡Pero los argumentos de ustedes, qué pretenden probar!
26¿Pretenden ustedes corregir lo que digo
y tratar mis palabras desesperadas como si fueran viento?
27¡Ustedes echarían suertes hasta por un huérfano
y venderían a su amigo por cualquier cosa!
28»Tengan la bondad de mirarme a los ojos.
¿Creen que les mentiría en su propia cara?
29Reflexionen, no sean injustos;
reflexionen, que en esto radica mi integridad.
30¿Acaso hay malicia en mi lengua?
¿No puede mi paladar discernir la maldad?
Јов
1А Јов је одговорио овим речима:
2„О, кад би се туга моја измерити могла
на теразијама, са свом несрећом мојом!
3Од песка морског била би тежа
и зато су речи моје непромишљене.
4Ево, стреле су Свемоћнога у мени
и њихов отров дух мој испија.
Божији су се ужаси постројили против мене.
5Њаче ли дивљи магарац крај испаше?
Муче ли во покрај хране своје?
6Једе ли се неосољено јело?
Укусно ли је беланце јајета?
7Ни да такнем тако нешто нисам хтео,
а сад ми се храна моја огадила.
8Ех, кад би се испунила моја молба
и дао ми Бог чему се надам!
9Кад би хтео Бог да ме скрши,
да замахне руком својом и среже ме!
10И даље би за мене то утеха била,
скакао бих весело и у муци којој нема олакшања,
јер нисам прећутао речи Светога.
11А у чему је то моја снага да бих истрајао?
И какав је то мој крај, па да ми се душа стрпи?
12Јесам ли снажан као што је камен снажан?
Да није моје тело од бронзе?
13Није ли свака снага у мени нестала?
Из мене је истргнут сваки напредак.
14Ко ускраћује милост очајнику, пријатељу своме,
одбацио је страх од Свемоћнога.6,14 Изворни језик је овде недокучив, па овај стих може да се преведе и овако: Очајнику је потребна оданост његовог пријатеља макар да је заборавио богобојазност.
15А моја су ме браћа изневерила као поток непостојан,
ко потоци сувих корита
16мутних од леда,
на којима се снег крије.
17Када се истопе, они нестану.
Када је топло, они испаре са свог места.
18Вијугају стазе њихових токова,
одлазе у пустару и нестају.
19Погледом их траже каравани Теме
и путници из Саве жељно их погледају.
20И посрамили су се, јер су се поуздали,
дошли су до њих и разочарали се.
21А сада сте ви за мене такви – никакви –
видели сте ужас и препали се!
22Да ли сам вама рекао: ’Дајте!
Од свога имања дајте откуп за мене;
23избавите ме из руку злотвора,
откупите ме из руку окрутних?!’
24Научите ме, па ћу да заћутим.
Објасните ми шта сам сагрешио.
25Како су болне речи прикладне!
Али кога то ваш прекор прекорева?
26Јел’ мислите речи да прекорите
и ветар очајникових жалопојки?
27Па ви бисте и сироче оборили
и погађали се за пријатеља свога!
28Зато будите вољни да ме погледате,
да ли ћу вас лагати у лице.
29Молим вас, оканите се,
нек не буде неправде! Прођите се,
праведност је моја још увек овде!
30Има ли неправде на језику моме?
Зар уста моја не препознају зло?
