The plague on livestock
1Then the Lord said to Moses, ‘Go to Pharaoh and say to him, “This is what the Lord, the God of the Hebrews, says: ‘Let my people go, so that they may worship me.’ 2If you refuse to let them go and continue to hold them back, 3the hand of the Lord will bring a terrible plague on your livestock in the field – on your horses, donkeys and camels and on your cattle, sheep and goats. 4But the Lord will make a distinction between the livestock of Israel and that of Egypt, so that no animal belonging to the Israelites will die.” ’
5The Lord set a time and said, ‘Tomorrow the Lord will do this in the land.’ 6And the next day the Lord did it: all the livestock of the Egyptians died, but not one animal belonging to the Israelites died. 7Pharaoh investigated and found that not even one of the animals of the Israelites had died. Yet his heart was unyielding and he would not let the people go.
The plague of boils
8Then the Lord said to Moses and Aaron, ‘Take handfuls of soot from a furnace and let Moses toss it into the air in the presence of Pharaoh. 9It will become fine dust over the whole land of Egypt, and festering boils will break out on people and animals throughout the land.’
10So they took soot from a furnace and stood before Pharaoh. Moses tossed it into the air, and festering boils broke out on people and animals. 11The magicians could not stand before Moses because of the boils that were on them and on all the Egyptians. 12But the Lord hardened Pharaoh’s heart and he would not listen to Moses and Aaron, just as the Lord had said to Moses.
The plague of hail
13Then the Lord said to Moses, ‘Get up early in the morning, confront Pharaoh and say to him, “This is what the Lord, the God of the Hebrews, says: let my people go, so that they may worship me, 14or this time I will send the full force of my plagues against you and against your officials and your people, so you may know that there is no-one like me in all the earth. 15For by now I could have stretched out my hand and struck you and your people with a plague that would have wiped you off the earth. 16But I have raised you up9:16 Or have spared you for this very purpose, that I might show you my power and that my name might be proclaimed in all the earth. 17You still set yourself against my people and will not let them go. 18Therefore, at this time tomorrow I will send the worst hailstorm that has ever fallen on Egypt, from the day it was founded till now. 19Give an order now to bring your livestock and everything you have in the field to a place of shelter, because the hail will fall on every person and animal that has not been brought in and is still out in the field, and they will die.” ’
20Those officials of Pharaoh who feared the word of the Lord hurried to bring their slaves and their livestock inside. 21But those who ignored the word of the Lord left their slaves and livestock in the field.
22Then the Lord said to Moses, ‘Stretch out your hand towards the sky so that hail will fall all over Egypt – on people and animals and on everything growing in the fields of Egypt.’ 23When Moses stretched out his staff towards the sky, the Lord sent thunder and hail, and lightning flashed down to the ground. So the Lord rained hail on the land of Egypt; 24hail fell and lightning flashed back and forth. It was the worst storm in all the land of Egypt since it had become a nation. 25Throughout Egypt hail struck everything in the fields – both people and animals; it beat down everything growing in the fields and stripped every tree. 26The only place it did not hail was the land of Goshen, where the Israelites were.
27Then Pharaoh summoned Moses and Aaron. ‘This time I have sinned,’ he said to them. ‘The Lord is in the right, and I and my people are in the wrong. 28Pray to the Lord, for we have had enough thunder and hail. I will let you go; you don’t have to stay any longer.’
29Moses replied, ‘When I have gone out of the city, I will spread out my hands in prayer to the Lord. The thunder will stop and there will be no more hail, so you may know that the earth is the Lord’s. 30But I know that you and your officials still do not fear the Lord God.’
31(The flax and barley were destroyed, since the barley was in the ear and the flax was in bloom. 32The wheat and spelt, however, were not destroyed, because they ripen later.)
33Then Moses left Pharaoh and went out of the city. He spread out his hands towards the Lord; the thunder and hail stopped, and the rain no longer poured down on the land. 34When Pharaoh saw that the rain and hail and thunder had stopped, he sinned again: he and his officials hardened their hearts. 35So Pharaoh’s heart was hard and he would not let the Israelites go, just as the Lord had said through Moses.
Пета пошаст: помор стоке
1Тада Господ рече Мојсију: „Иди к фараону и реци му: ’Овако каже Господ, Бог Јевреја: пусти мој народ да ми служи. 2Јер ако одбијеш да их пустиш, те их и даље будеш задржавао, 3чувај се: рука ће Господња ударити великим помором твоју стоку у пољима: твоје коње, магарце, камиле, крупну и ситну стоку. 4Али Господ ће направити разлику између стоке Израиљаца и стоке Египћана, тако да ништа што припада Израиљцима неће угинути.’“
5Господ је одредио и време за то, рекавши: „Сутра ће Господ учинити ово у земљи.“ 6Господ је то и учинио сутрадан: сва египатска стока је угинула, док од израиљске стоке ниједно грло није угинуло. 7Фараон пошаље људе да се распитају, и заиста, ни једно грло које припада Израиљцима није угинуло. Ипак, фараоново срце је остало тврдо, па није пустио народ да иде.
Шеста пошаст: чиреви
8Тада Господ рече Мојсију и Арону: „Узмите из пећи неколико пуних шака пепела, па нека га Мојсије, на фараонове очи, баци према небу. 9Од тога ће настати ситна прашина која ће се разлетети по целој египатској земљи, и од које ће по људима и животињама избијати велики чиреви пуни гноја широм Египта.“
10Они узму пепела из пећи и стану пред фараона. Онда Мојсије баци пепео према небу, и чиреви пуни гноја избију по људима и животињама. 11Гатари нису могли да се појаве пред Мојсијем због чирева, јер су и по гатарима избили чиреви, као и по осталим Египћанима. 12Но, Господ је отврднуо фараоново срце, па их није послушао, баш како је Господ рекао Мојсију.
Седма пошаст: град
13Тада Господ рече Мојсију: „Порани ујутро и стани пред фараона, па му реци: ’Овако каже Господ, Бог Јевреја: пусти мој народ да ми служи. 14Наиме, овај пут ћу послати све своје пошасти на тебе, на твоје дворане и на твој народ, тако да знаш да на целој земљи нема никога као што сам ја. 15Јер, да сам већ испружио своју руку и ударио помором тебе и твој народ, нестало би те с лица земље. 16Баш зато сам те и поставио да на теби покажем своју силу, и да се моје име разгласи по целом свету. 17Ти, дакле, још увек угњетаваш мој народ и не пушташ га да иде. 18Ево, сутра ћу пустити тако страшан град каквог није било у Египту од како је постао, па све до сад. 19Зато пошаљи људе да утерају унутра твоју стоку и све што је твоје на пољу. Сваки човек или животиња који се нађу на пољу, а не склоне се под кров, погинуће кад град почне да пљушти по њима.’“
20Они фараонови дворани, који су се побојали Господње речи, утерају своје слуге и стоку под кров. 21А они који нису марили за Господњу реч, оставили су своје слуге и стоку у пољу.
22Тада Господ рече Мојсију: „Пружи своју руку према небу, па нека запљушти град по целом Египту, по људима, животињама и по свем биљу у Египту.“ 23Мојсије пружи свој штап према небу. Господ пошаље громове и град, а муње се оборе на земљу. Господ је засуо градом земљу Египћана. 24Град је пљуштао, а кроз њега су парале муње. Тако тешког града никада није било у Египту откако је народа у њему. 25Град је побио у целом Египту све што се нашло напољу, људе и животиње; уништио је и све биље на пољима и поломио све пољско дрвеће. 26Само у госенском крају, где су живели Израиљци, није било града.
27Тада је фараон позвао Мојсија и Арона и рекао им: „Овај пут сам сагрешио. Господ је у праву, а ја и мој народ смо криви. 28Помолите се Господу да престану ови громови и град, а ја ћу вас пустити да идете. Не морате се дуже задржавати.“
29Мојсије му одговори: „Чим изађем из града, подићи ћу своје руке к Господу и громови ће престати, а ни града више неће бити, тако да знаш да земља припада Господу. 30Ипак, ја знам да се ни ти ни твоји дворани још увек не бојите Господа Бога.“
31Тако су пропали лан и јечам, јер је јечам био у класу, а лан је тек пропупео. 32Пшеница и раж нису страдали, јер су позна жита.
33Мојсије је отишао од фараона, изашао из града, те подигао руке к Господу. Громови и град су престали, а ни киша више није падала на земљу. 34Кад је фараон видео да су престали громови, град и киша, поново је згрешио; отврднули су срце и он и његови дворани. 35Пошто је фараоново срце отврднуло, он није пустио Израиљце да иду, баш како је Господ рекао преко Мојсија.
