Paul sails for Rome
1When it was decided that we would sail for Italy, Paul and some other prisoners were handed over to a centurion named Julius, who belonged to the Imperial Regiment. 2We boarded a ship from Adramyttium about to sail for ports along the coast of the province of Asia, and we put out to sea. Aristarchus, a Macedonian from Thessalonica, was with us.
3The next day we landed at Sidon; and Julius, in kindness to Paul, allowed him to go to his friends so they might provide for his needs. 4From there we put out to sea again and passed to the lee of Cyprus because the winds were against us. 5When we had sailed across the open sea off the coast of Cilicia and Pamphylia, we landed at Myra in Lycia. 6There the centurion found an Alexandrian ship sailing for Italy and put us on board. 7We made slow headway for many days and had difficulty arriving off Cnidus. When the wind did not allow us to hold our course, we sailed to the lee of Crete, opposite Salmone. 8We moved along the coast with difficulty and came to a place called Fair Havens, near the town of Lasea.
9Much time had been lost, and sailing had already become dangerous because by now it was after the Day of Atonement.27:9 That is, Yom Kippur So Paul warned them, 10‘Men, I can see that our voyage is going to be disastrous and bring great loss to ship and cargo, and to our own lives also.’ 11But the centurion, instead of listening to what Paul said, followed the advice of the pilot and of the owner of the ship. 12Since the harbour was unsuitable to winter in, the majority decided that we should sail on, hoping to reach Phoenix and winter there. This was a harbour in Crete, facing both south-west and north-west.
The storm
13When a gentle south wind began to blow, they saw their opportunity; so they weighed anchor and sailed along the shore of Crete. 14Before very long, a wind of hurricane force, called the ‘North-Easter’, swept down from the island. 15The ship was caught by the storm and could not head into the wind; so we gave way to it and were driven along. 16As we passed to the lee of a small island called Cauda, we were hardly able to make the lifeboat secure, 17so the men hoisted it aboard. Then they passed ropes under the ship itself to hold it together. Because they were afraid they would run aground on the sand-bars of Syrtis, they lowered the sea anchor27:17 Or the sails and let the ship be driven along. 18We took such a violent battering from the storm that the next day they began to throw the cargo overboard. 19On the third day, they threw the ship’s tackle overboard with their own hands. 20When neither sun nor stars appeared for many days and the storm continued raging, we finally gave up all hope of being saved.
21After they had gone a long time without food, Paul stood up before them and said: ‘Men, you should have taken my advice not to sail from Crete; then you would have spared yourselves this damage and loss. 22But now I urge you to keep up your courage, because not one of you will be lost; only the ship will be destroyed. 23Last night an angel of the God to whom I belong and whom I serve stood beside me 24and said, “Do not be afraid, Paul. You must stand trial before Caesar; and God has graciously given you the lives of all who sail with you.” 25So keep up your courage, men, for I have faith in God that it will happen just as he told me. 26Nevertheless, we must run aground on some island.’
The shipwreck
27On the fourteenth night we were still being driven across the Adriatic27:27 In ancient times the name referred to an area extending well south of Italy. Sea, when about midnight the sailors sensed they were approaching land. 28They took soundings and found that the water was forty metres deep. A short time later they took soundings again and found it was thirty metres deep. 29Fearing that we would be dashed against the rocks, they dropped four anchors from the stern and prayed for daylight. 30In an attempt to escape from the ship, the sailors let the lifeboat down into the sea, pretending they were going to lower some anchors from the bow. 31Then Paul said to the centurion and the soldiers, ‘Unless these men stay with the ship, you cannot be saved.’ 32So the soldiers cut the ropes that held the lifeboat and let it drift away.
33Just before dawn Paul urged them all to eat. ‘For the last fourteen days,’ he said, ‘you have been in constant suspense and have gone without food – you haven’t eaten anything. 34Now I urge you to take some food. You need it to survive. Not one of you will lose a single hair from his head.’ 35After he said this, he took some bread and gave thanks to God in front of them all. Then he broke it and began to eat. 36They were all encouraged and ate some food themselves. 37Altogether there were 276 of us on board. 38When they had eaten as much as they wanted, they lightened the ship by throwing the grain into the sea.
39When daylight came, they did not recognise the land, but they saw a bay with a sandy beach, where they decided to run the ship aground if they could. 40Cutting loose the anchors, they left them in the sea and at the same time untied the ropes that held the rudders. Then they hoisted the foresail to the wind and made for the beach. 41But the ship struck a sand-bar and ran aground. The bow stuck fast and would not move, and the stern was broken to pieces by the pounding of the surf.
42The soldiers planned to kill the prisoners to prevent any of them from swimming away and escaping. 43But the centurion wanted to spare Paul’s life and kept them from carrying out their plan. He ordered those who could swim to jump overboard first and get to land. 44The rest were to get there on planks or on other pieces of the ship. In this way everyone reached land safely.
Пут у Рим
1Када је било одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предали су на чување капетану царске чете који се звао Јулије. 2Укрцали смо се у једну адрамитску лађу, која је требало да плови у азијске луке, и отпловили. Са нама је био Аристарх, Македонац из Солуна.
3Сутрадан смо пристали у Сидону. Капетан Јулије се љубазно опходио према Павлу и допустио му да посети своје пријатеље, да би се побринули за његове потребе. 4Кад смо отишли оданде, пловили смо у заветрини Кипра, јер су дували противни ветрови. 5Препловивши море дуж обала Киликије и Памфилије, стигли смо у Миру ликијску. 6Ту је капетан нашао лађу из Александрије која је пловила за Италију, те се укрцасмо. 7Неколико дана смо пловили веома споро и једва смо стигли до Книда. Пошто нам ветар није дао да пристанемо, пловили смо поред Салмоне, у заветрини Крита. 8Пловећи с муком уз обалу, стигли смо у место које се звало „Добра пристаништа“, близу града Ласеје.
9Будући да је прошло доста времена, а пловидба постала опасна, јер се и пост27,9 То јест, Дан откупљења (Јом Кипур), када почиње олујна сезона. већ био завршио, Павле их је опомињао: 10„Људи – говорио им је – видим да ће ова пловидба бити опасна и да ће бити велике штете, не само по товар и лађу, него и по наше животе.“ 11Међутим, капетан је имао више поверења у кормилара и власника брода, него у Павла. 12Пошто лука није била погодна да се презими, већина је одлучила да се отплови даље уз обалу, како би дошли до Феникса и тамо презимили. То је била критска лука која је била отворена према југозападу и северозападу.
13Дувао је благ јужни ветар, па су мислили да ће остварити што су наумили. Подигли су сидро и запловили уз саму обалу Крита. 14Није прошло дуго, кадли са Крита поче да дува јак олујни ветар звани „Североисточњак“. 15Захватио је лађу која није могла да се противи ветру, па смо морали да се препустимо ветру да нас носи. 16Пловећи, пак, у заветрини неког острва по имену Клауда, с тешком муком смо успели да задржимо бродски чамац. 17Када су га подигли, употребили су помоћна средства да подвежу лађу. Бојећи се да се не насучу на обалу Сирте, спустили су плутајуће сидро препуштајући се ветру. 18Пошто нас је наредног дана олуја жестоко бацала, почели су да избацују товар. 19Трећег дана су својим рукама избацили из лађе бродску опрему. 20Пошто се током много дана ни сунце ни звезде нису појавили, а снажна бура и даље беснела, изгубили смо сваку наду да ћемо се спасти.
21Како већ дуже време нико није ништа јео, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отискивати се с Крита, јер бисмо тако избегли ову невољу и штету. 22Сад вам, пак, саветујем да се ободрите, јер нико од вас неће изгубити живот, осим што ће лађа потонути. 23Прошле ноћи ми се указао анђео Бога коме припадам и коме служим, 24па ми је рекао: ’Павле, не бој се, јер мораш доћи пред цара у Рим. Бог ће ради тебе сачувати животе свих који плове с тобом.’ 25Зато се разведрите, јер верујем Богу да ће бити онако како ми је речено. 26Ипак, морамо да се насучемо на неко острво.“
27У ноћи четрнаестог дана од како нас је олуја носила по Адрији27,27 Море између Италије, Малте, Крита и Грчке., негде око поноћи, морнари наслутише да се приближава неко копно. 28Бацили су висак за мерење дубине и утврдили да дубина мора износи тридесет седам метара27,28 Двадесет хвати.. Када су га бацили мало даље, утврдили су да има двадесет седам метара. 29Пошто смо се бојали да не налетимо на подводне гребене, бацили смо четири сидра са стражње стране и молили се да сване. 30Морнари су покушали да побегну, те су спустили чамац под изговором да треба спустити сидра с предње стране лађе. 31Тада је Павле рекао капетану и војницима: „Ако ови људи не остану на лађи, ви се не можете спасти.“ 32Нато су војници посекли ужад која су држала чамац и пустили га да падне.
33Када је почело да свиће, Павле је замолио све да поједу нешто: „Данас је четрнаести дан који проводите у ишчекивању и без хране, а да ништа нисте окусили. 34Зато вас молим да поједете нешто; то је за ваш опстанак, јер ни једном од вас неће пасти длака с главе.“ 35Пошто је рекао ово, узео је хлеб и пред свима захвалио Богу. Затим је преломио хлеб и почео да једе. 36Тада су се сви охрабрили, па су се прихватили хране. 37На лађи нас је било укупно две стотине седамдесет шест људи. 38Када су се наситили, олакшали су брод избацујући жито у море.
Бродолом
39Када се разданило, нису препознали копно. Ипак, угледали су неки залив са приступачном обалом, где су хтели да уплове бродом, ако то буде могуће. 40Одвезали су сидра и спустили их у море. Истовремено су олабавили ужад на кормилима, подигли предње једро према ветру и запутили се ка обали. 41Међутим, наишли су на гребен и насукали се. Предњи део брода је насео и остао непокретан, док се задњи ломио под ударима јаких таласа. 42Тада су војници наумили да побију затворенике како не би који испливао и побегао. 43Међутим, капетан је желео да спасе Павла, те им није дозволио да спроведу своју намеру. Наредио је да они који знају да пливају први скоче у воду и домогну се копна, 44а да га се остали домогну, ко на даскама, ко на остацима лађе. Тако су се сви спасли дошавши до копна.
