كرم نابوت
1وَحَدَثَ أَنَّهُ كَانَ لِنَابُوتَ الْيَزْرَعِيلِيِّ كَرْمٌ فِي يَزْرَعِيلَ، مُجَاوِرٌ لِقَصْرِ آخْابَ مَلِكِ السَّامِرَةِ، 2فَقَالَ آخْابُ لِنَابُوتَ: «قَايِضْنِي كَرْمَكَ لأَجْعَلَهُ حَدِيقَةَ خُضْرَوَاتٍ، لأَنَّهُ مُجَاوِرٌ لِقَصْرِي، فَأُعْطِيَكَ بَدَلاً مِنْهُ كَرْماً أَفْضَلَ مِنْهُ، أَوْ إِذَا رَاقَ لَكَ أَدْفَعُ ثَمَنَهُ فِضَّةً». 3فَأَجَابَ نَابُوتُ: «مَعاذَ اللهِ أَنْ أُفَرِّطَ فِي مِيرَاثِ آبَائِي». 4فَدَخَلَ آخْابُ قَصْرَهُ مُكْتَئِباً مَهْمُوماً مُتَأَثِّراً مِنْ قَوْلِ نَابُوتَ الْيَزْرَعِيلِيِّ: «لا أُفَرِّطُ فِي مِيرَاثِ آبَائِي». وَاسْتَلْقَى فَوْقَ سَرِيرِهِ مُشِيحاً بِوَجْهِهِ نَحْوَ الْحَائِطِ عَازِفاً عَنِ الطَّعَامِ.
5فَأَقْبَلَتْ إِلَيْهِ زَوْجَتُهُ إِيزَابِلُ قَائِلَةً: «مَالِي أَرَاكَ مُنْقَبِضاً عَازِفاً عَنِ الطَّعَامِ؟» 6فَأَجَابَهَا: «لأَنِّي قُلْتُ لِنَابُوتَ الْيَزْرَعِيلِيِّ: بِعْنِي كَرْمَكَ، وَإذَا شِئْتَ قَايَضْتُكَ بِكَرْمٍ آخَرَ، فَأَجَابَ: لَا أُعْطيِكَ كَرْمِي» 7فَقَالَتْ لَهُ إِيزَابِلُ: «أَهَكَذَا تَحْكُمُ كَمَلِكٍ عَلَى إِسْرَائِيلَ؟ قُمْ وَتَنَاوَلْ طَعَاماً وَطِبْ نَفْساً، فَأَنَا أَحْصُلُ لَكَ عَلَى كَرْمِ نَابُوتَ الْيَزْرَعِيلِيِّ». 8ثُمَّ حَرَّرَتْ رَسَائِلَ بِاسْمِ آخْابَ، وَخَتَمَتْهَا بِخَاتَمِهِ وَبَعَثَتْ بِها إِلَى شُيُوخِ وَوُجَهَاءِ يَزْرَعِيلَ حَيْثُ يُقِيمُ نَابُوتُ. 9وَقَالَتْ فِيهَا: «ادْعُوا الشَّعْبَ لِلصَّوْمِ، وَأَجْلِسُوا نَابُوتَ فِي مَكَانِ الصَّدَارَةِ، 10وَأَقِيمُوا شَاهِدَيْ زُورٍ لِيَشْهَدَا أَنَّ نَابُوتَ جَدَّفَ عَلَى اللهِ وَعَلَى الْمَلِكِ، ثُمَّ أَخْرِجُوهُ مِنَ الْمَدِينَةِ وَارْجُمُوهُ حَتَّى يَمُوتَ». 11فَنَفَّذَ شُيُوخُ مَدِينَتِهِ وَوُجَهَاؤُهَا أَوَامِرَ إِيزَابِلَ كَمَا هِيَ وَارِدَةٌ فِي الرَّسَائِلِ الَّتِي بَعَثَتْ بِها إِلَيْهِمْ. 12فَتَدَاعَوْا لِلصَّوْمِ، وَأَجْلَسُوا نَابُوتَ فِي مَكَانِ الصَّدَارَةِ.
13ثُمَّ أَقْبَلَ شَاهِدَا زُورٍ وَجَلَسَا تُجَاهَهُ، وَشَهِدَا عَلَى نَابُوتَ أَمَامَ الشَّعْبِ قَائِلَيْنِ: «قَدْ جَدَّفَ نَابُوتُ عَلَى اللهِ وَعَلَى الْمَلِكِ». فَجَرُّوهُ إِلَى خَارِجِ الْمَدِينَةِ وَرَجَمُوهُ بِالْحِجَارَةِ حَتَّى مَاتَ. 14وَأَبْلَغُوا إِيزَابِلَ أَنَّ نَابُوتَ قَدْ رُجِمَ فَمَاتَ. 15فَلَمَّا سَمِعَتْ إِيزَابِلُ بِمَوْتِ نَابُوتَ قَالَتْ لأَخْآبَ: «قُمْ وَرِثْ كَرْمَ نَابُوتَ الْيَزْرَعِيلِيِّ، الَّذِي أَبَى أَنْ يَبِيعَكَ إِيَّاهُ بِفِضَّةٍ، لأَنَّ نَابُوتَ قَدْ أَصْبَحَ فِي عِدَادِ الأَمْوَاتِ». 16عِنْدَئِذٍ قَامَ آخْابُ وَنَزَلَ لِيَتَفَقَّدَ كَرْمَ نَابُوتَ وَيَسْتَوْلِيَ عَلَيْهِ.
17وَلَكِنَّ الرَّبَّ قَالَ لإِيلِيَّا التَّشْبِيِّ: 18«قُمِ امْضِ لِلِقَاءِ آخْابَ مَلِكِ إِسْرَائِيلَ الْمُقِيمِ فِي السَّامِرَةِ، فَهَا هُوَ قَدْ نَزَلَ إِلَى كَرْمِ نَابُوتَ لِيَسْتَوْلِيَ عَلَيْهِ، 19وَقُلْ لَهُ: هَذَا مَا يَقُولُهُ الرَّبُّ: هَلْ قَتَلْتَ وَامْتَلَكْتَ أَيْضاً؟ فِي الْمَكَانِ الَّذِي لَعِقَتْ فِيهِ الْكِلابُ دَمَ نَابُوتَ تَلْعَقُ الْكِلابُ دَمَكَ أَيْضاً». 20وَمَا إِنْ رَأَى آخْابُ إِيلِيَّا حَتَّى قَالَ: «هَلْ وَجَدْتَنِي يَاعَدُوِّي؟» فَأَجَابَهُ: «قَدْ وَجَدْتُكَ لأَنَّكَ بِعْتَ نَفْسَكَ لاِرْتِكَابِ الشَّرِّ فِي عَيْنَيِ الرَّبِّ. 21لِهَذَا يَقُولُ الرَّبُّ: ’هَا أَنَا أَجْلِبُ عَلَيْكَ شَرّاً وَأُبِيِدُ ذُرِّيَّتَكَ وَأُفْنِي كُلَّ ذَكَرٍ لَكَ، حُرّاً كَانَ أَمْ عَبْداً. 22وَأَجْعَلُ مَصِيرَ بَيْتِكَ كَمَصِيرِ بَيْتِ يَرُبْعَامَ بْنِ نَبَاطَ، وَكَمَصِيرِ بَيْتِ بَعْشَا بْنِ أَخِيَّا، لِفَرْطِ مَا أَثَرْتَهُ مِنْ غَيْظِي، وَلأَنَّكَ اسْتَغْوَيْتَ إِسْرَائِيلَ لاِرْتِكَابِ الْمَعْصِيَةِ‘. 23وَأَصْدَرَ الرَّبُّ قَضَاءَهُ عَلَى إِيزَابِلَ قَائِلاً: ’إِنَّ الْكِلابَ سَتَلْتَهِمُ جُثَّتَهَا عِنْدَ مِتْرَسَةِ يَزْرَعِيلَ.‘ 24وَكُلُّ مَنْ يَمُوتُ مِنْ أُسْرَتِكَ فِي الْمَدِينَةِ تَأْكُلُهُ الْكِلابُ وَمَنْ يَمُوتُ مِنْهُمْ فِي الْحَقْلِ تَنْهَشُهُ الطُّيُورُ.» 25وَلَمْ يَكُنْ نَظِيرَ آخْابَ الَّذِي أَغْوَتْهُ زَوْجَتُهُ إِيزَابِلُ، فَبَاعَ نَفْسَهُ لارْتِكَابِ الشَّرِّ فِي عَيْنَيِ الرَّبِّ. 26فَقَدْ غَرِقَ فِي حَمْأَةِ الرَّجَاسَةِ بِعِبَادَتِهِ الأَصْنَامَ، مِثْلَمَا فَعَلَ الأَمُورِيُّونَ الَّذِينَ طَرَدَهُمُ الرَّبُّ مِنْ أَمَامِ بَنِي إِسْرَائِيلَ.
27وَعِنْدَمَا سَمِعَ آخْابُ هَذَا الْقَضَاءَ، مَزَّقَ ثِيَابَهُ وَارْتَدَى مِسْحاً، وَصَامَ وَاضْطَجَعَ بِثِيَابِ الْمِسْحِ وَمَشَى ذَلِيلاً. 28فَقَالَ الرَّبُّ لإِيلِيَّا: 29«هَلْ رَأَيْتَ كَيْفَ ذَلَّ آخْابُ أَمَامِي؟ مِنْ أَجْلِ ذَلِكَ لَنْ أَجْلِبَ الشَّرَّ عَلَيْهِ فِي حَيَاتِهِ، بَلْ أُنْزِلَ الْعِقَابَ بِبَيْتِهِ فِي أَيَّامِ ابْنِهِ».
Навутејев виноград
1После ових догађаја догодило се ово: Навутеј Језраелац је имао виноград у Језраелу, уз двор Ахава, цара Самарије. 2Ахав рече Навутеју: „Дај ми свој виноград да имам за себе повртњак, јер се налази уз моју кућу. А ја ћу ти дати уместо њега бољи виноград; или, ако више волиш, исплатићу ти његову вредност у новцу.“
3Али Навутеј рече Ахаву: „Не дао Господ да ти дам наследство својих предака!“
4Ахав дође својој кући смркнут и љутит, због одговора који му је дао Навутеј Језраелац, говорећи. „Не дам ти наследство својих предака.“ Легао је на своју постељу, окренуо лице на страну и није хтео да једе.
5Његова жена Језавеља дође к њему и упита га: „Зашто си тако зле воље, па не можеш да једеш?“
6Он јој рече: „Говорио сам са Навутејем Језраелцем. Рекао сам му: ’Дај ми свој виноград за новац, или ако желиш, даћу ти други виноград за њега.’ Али он рече: ’Нећу ти дати свој виноград.’“
7Рече му његова жена Језавеља: „Зар не владаш ти над Израиљем? Устани, једи и разведри се, а ја ћу ти дати виноград Навутеја Језраелца.“
8Тада је написала писма у Ахавово име, запечатила их његовим печатом и послала писма старешинама и главарима, који су живели у истом граду с Навутејем. 9У писмима је написала следеће:
„Прогласите пост и поставите Навутеја пред народ. 10Затим поставите две ништарије испред њега да сведоче против њега, говорећи: ’Проклињао си Бога и цара!’ Онда га изведите и каменујте да погине.“
11Људи из његовог града, старешине и главари, који су живели у његовом граду, учине по поруци коју им је послала Језавеља, онако како им је написала у писмима која им је послала. 12Прогласе они пост и поставе Навутеја пред народ. 13И дођу два човека, ништарије. Они су се поставили испред њега и сведочили против Навутеја пред народом, говорећи: „Проклињао је Бога и цара!“ Потом су га извели напоље и засули га камењем, те је погинуо. 14Затим су послали поруку Језавељи: „Навутеј је каменован; мртав је.“
15Кад је Језавеља чула да је Навутеј каменован и да је погинуо, рекла је Ахаву: „Устани и присвоји виноград Навутеја Језраелца, који је одбио да ти да за новац. Наиме, Навутеј није више жив, него је мртав.“ 16Кад је Ахав чуо да је Навутеј мртав, устао је и сишао у виноград Навутеја Језраелца да га присвоји.
Илија навешћује Божију казну
17Тада дође реч Господња Илији, Тесвићанину, говорећи: 18„Устани и пођи у сусрет Ахаву, цару израиљском у Самарији. Ено га у Навутејевом винограду; сишао је да га присвоји. 19Реци му: ’Говори Господ: убио си и присвојио!’ Реци му: ’Говори Господ: на месту где су пси лизали Навутејеву крв, пси ће лизати и твоју крв.’“
20Ахав рече Илији: „Нађе ли ме, непријатељу мој!“
Илија одговори: „Нађох те! Зато што си се продао да учиниш зло у очима Господњим, 21’ево, довешћу на тебе пропаст, па ћу затрти твоје потомство, и искоренити Ахаву свако мушко, роба и слободњака. 22Учинићу с твојим домом као с домом Јеровоама, сина Наватовог, и као с домом Васе, сина Ахијиног, јер си ме гневио наводећи Израиља на грех.’
23Господ је рекао и за Језавељу: ’Пси ће изјести Језавељу код зидина језраелских.
24Оне од Ахава који умру у граду, изјешће пси, а оне који умру у пољу, изјешће птице небеске.’“
25И никада није било таквог као Ахав, који се продао да чини зло у Господњим очима, на шта га је подстицала његова жена Језавеља. 26Он је поступао на најодвратнији начин, следећи идоле, баш као што су чинили Аморејци, које је Господ истерао пред Израиљцима.
27Кад је Ахав чуо ове речи, раздерао је своју одећу и обукао на себе кострет, па је постио и лежао у кострети, ходајући потиштено.
28Тада дође реч Господња Илији Тесвићанину: 29„Јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? Ипак, пошто се понизио преда мном, нећу довести пропаст за његовог живота; довешћу пропаст на његов дом у време његовог сина.“
