شاول يحاول قتل داود
1وَحَضَّ شَاوُلُ ابْنَهُ يُونَاثَانَ وَسَائِرَ حَاشِيَتِهِ عَلَى قَتْلِ دَاوُدَ، 2وَلَكِنَّ يُونَاثَانَ بْنَ شَاوُلَ، الَّذِي كَانَ مُعْجَباً جِدّاً بِدَاوُدَ، أَسَرَّ إِلَيْهِ قَائِلاً: «أَبِي يَلْتَمِسُ قَتْلَكَ، فَاحْتَرِسْ لِنَفْسِكَ فِي الْغَدِ وَاخْتَبِئْ، 3وَأَنَا أَخْرُجُ مَعَ أَبِي إِلَى الْحَقْلِ الَّذِي تَخْتَبِئُ فِيهِ، وَأُحَدِّثُهُ عَنْكَ ثُمَّ أُخْبِرُكَ بِمَا يَكُونُ». 4وَرَاحَ يُونَاثَانُ يُثْنِي عَلَى دَاوُدَ أَمَامَ أَبِيهِ وَتَسَاءَلَ: «لِمَاذَا يُسِيءُ الْمَلِكُ إِلَى عَبْدِهِ دَاوُدَ، فَإِنَّهُ لَمْ يُخْطِئْ إِلَيْكَ، وَمَآثِرُهُ عَظِيمَةٌ جِدّاً؟ 5لَقَدْ عَرَّضَ حَيَاتَهُ لِلْخَطَرِ عِنْدَمَا قَتَلَ الْفِلِسْطِينِيَّ، فَأَجْرَى الرَّبُّ خَلاصاً عَظِيماً لِجَمِيعِ إِسْرَائِيلَ. وَقَدْ شَهِدْتَ ذَلِكَ وَابْتَهَجْتَ بِهِ. فَلِمَاذَا تَقْتُلُ دَاوُدَ مِنْ غَيْرِ دَاعٍ وَتُسِيءُ إِلَى دَمٍ بَرِيءٍ؟» 6فَاقْتَنَعَ شَاوُلُ بِكَلامِ يُونَاثَانَ، وَقَالَ: «أُقْسِمُ بِاللهِ الْحَيِّ، لَنْ يُقْتَلَ دَاوُدُ». 7فَاسْتَدْعَى يُونَاثَانُ دَاوُدَ وَأَطْلَعَهُ عَلَى مَا دَارَ مِنْ حَدِيثٍ، ثُمَّ جَاءَ بِهِ إِلَى شَاوُلَ، فَمَثُلَ فِي حَضْرَتِهِ كَمَا كَانَ يَفْعَلُ مِنْ قَبْلُ.
8وَعَادَتِ الْحَرْبُ تَنْشَبُ مِنْ جَدِيدٍ، فَخَرَجَ دَاوُدُ لِمُحَارَبَةِ الْفِلِسْطِينِيِّينَ وَهَزَمَهُمْ هَزِيمَةً مُنْكَرَةً، فَلاذُوا بِالْفِرَارِ مِنْ أَمَامِهِ. 9وَذَاتَ يَوْمٍ كَانَ دَاوُدُ يَعْزِفُ لِشَاوُلَ، فَهَاجَمَ الرُّوحُ الرَّدِيءُ شَاوُلَ مِنْ لَدَى الرَّبِّ وَهُوَ جَالِسٌ فِي بَيْتِهِ، وَرُمْحُهُ بِيَدِهِ. 10فَصَوَّبَ الرُّمْحَ نَحْوَ دَاوُدَ وَرَمَاهُ بِهِ لِيَطْعَنَهُ وَيُسَمِّرَهُ إِلَى الْحَائِطِ، فَتَفَادَى دَاوُدُ الضَّرْبَةَ، وَهَرَبَ مِنْ أَمَامِ شَاوُلَ نَاجِياً بِحَيَاتِهِ تِلْكَ اللَّيْلَةَ، أَمَّا الرُّمْحُ فَغَاصَ فِي الْحَائِطِ.
11فَأَرْسَلَ شَاوُلُ مُرَاقِبِينَ إِلَى بَيْتِ دَاوُدَ يَتَرَصَّدُونَهُ لِيَقْتُلُوهُ فِي الصَّبَاحِ. فَأَخْبَرَتْهُ امْرَأَتُهُ مِيكَالُ قَائِلَةً: «إِذَا لَمْ تَنْجُ بِنَفْسِكَ هَذِهِ اللَّيْلَةَ فَإِنَّكَ لَا مَحَالَةَ تُقْتَلُ غَداً». 12وَدَلَّتْهُ مِيكَالُ مِنَ النَّافِذَةِ، فَانْطَلَقَ هَارِباً وَنَجَا. 13ثُمَّ أَخَذَتْ مِيكَالُ تِمْثَالاً وَوَضَعَتْهُ فِي فِرَاشِهِ، وَوَضَعَتْ تَحْتَ رَأْسِهِ لُبْدَةً مِنْ شَعْرِ الْمِعْزَى وَغَطَّتْهُ بِثَوْبٍ. 14وَعِنْدَمَا أَرْسَلَ شَاوُلُ جُنُودَهُ لِلْقَبْضِ عَلَى دَاوُدَ قَالَتْ لَهُمْ مِيكَالُ: «إِنَّهُ مَرِيضٌ». 15فَبَعَثَ شَاوُلُ الْجُنُودَ ثَانِيَةً لِيَرَوْا دَاوُدَ قَائِلاً: «ائْتُونِي بِهِ وَهُوَ فِي السَّرِيرِ لأَقْتُلَهُ». 16فَأَقْبَلَ الْجُنُودُ، وَإذَا فِي الْفِرَاشِ تِمْثَالٌ وَلُبْدَةٌ مِنْ شَعْرِ الْمِعْزَى تَحْتَ رَأْسِهِ. 17فَقَالَ شَاوُلُ لاِبْنَتِهِ مِيكَالَ: «لِمَاذَا خَدَعْتِنِي فَأَطْلَقْتِ عَدُوِّي حَتَّى نَجَا؟» فَأَجَابَتْ: «لَقَدْ تَوَعَّدَنِي قَائِلاً: أَطْلِقِينِي لِئَلّا أَقْتُلَكِ».
18وَعِنْدَمَا هَرَبَ دَاوُدُ وَنَجَا بِحَيَاتِهِ جَاءَ إِلَى صَمُوئِيلَ فِي الرَّامَةِ وَأَطْلَعَهُ عَمَّا فَعَلَهُ بِهِ شَاوُلُ، وَصَحَبَهُ صَمُوئِيلُ وَمَضَيَا وَأَقَامَا مَعاً فِي نَايُوتَ. 19فَقِيلَ لِشَاوُلَ: «هُوَذَا دَاوُدُ فِي نَايُوتَ فِي الرَّامَةِ». 20فَبَعَثَ بِجُنُودٍ لِلْقَبْضِ عَلَيْهِ. وَلَكِنْ عِنْدَمَا شَاهَدُوا جَمَاعَةَ الرَّبِّ يَتَنَبَّأُونَ بِرِئَاسَةِ صَمُوئِيلَ، حَلَّ رُوحُ الرَّبِّ عَلَى الْجُنُودِ فَتَنَبَّأُوا هُمْ أَيْضاً. 21فَأَخْبَرُوا شَاوُلَ بِالأَمْرِ، فَبَعَثَ بِجُنُودٍ آخَرِينَ فَتَنَبَّأُوا هُمْ أَيْضاً. ثُمَّ عَادَ شَاوُلُ فَأَرْسَلَ فِرْقَةً ثَالِثَةً فَتَنَبَّأُوا هُمْ أَيْضاً. 22وَأَخِيراً ذَهَبَ بِنَفْسِهِ إِلَى الرَّامَةِ، حَتَّى وَصَلَ إِلَى الْبِئْرِ الْعَظِيمَةِ الَّتِي عِنْدَ سِيخُو وَسَأَلَ: «أَيْنَ صَمُوئِيلُ وَدَاوُدُ؟» فَقِيلَ لَهُ: «هُمَا فِي نَايُوتَ فِي الرَّامَةِ». 23فَمَضَى إِلَى هُنَاكَ وَلَكِنْ فِي أَثْنَاءِ الطَّرِيقِ حَلَّ عَلَيْهِ رُوحُ الرَّبِّ، فَشَرَعَ يَتَنَبَّأُ حَتَّى بَلَغَ نَايُوتَ فِي الرَّامَةِ. 24فَخَلَعَ هُوَ أَيْضاً ثِيَابَهُ وَرَاحَ يَتَنَبَّأُ أَمَامَ صَمُوئِيلَ، ثُمَّ انْطَرَحَ عَارِياً طُولَ ذَلِكَ النَّهَارِ وَاللَّيْلِ، لِذَلِكَ قِيلَ: «أَشَاوُلُ أَيْضاً بَيْنَ الأَنْبِيَاءِ؟».
Саул прогања Давида
1Саул је рекао свом сину Јонатану и свим својим слугама да би требало убити Давида. Међутим, Јонатану је Давид био веома драг. 2Јонатан је јавио Давиду рекавши: „Мој отац, Саул, гледа да те убије. Стога буди на опрезу следећег јутра, склони се негде и криј се. 3А ја ћу изаћи и стати уз мог оца на пољу где ти будеш, па ћу се заузети за тебе код њега. Кад видим каква је ствар, јавићу ти.“
4Јонатан је своме оцу, Саулу, говорио добро о Давиду. Рекао му је: „Нека се цар не огреши о свог слугу Давида, јер се он није огрешио о тебе. Напротив, од његових дела имао си велику корист. 5Он је довео свој живот у опасност; убио је Филистејца, а Господ је дао велико избављење свем Израиљу. Ти си то видео и радовао се. Зашто би се огрешио о невину крв и убио свог слугу Давида без разлога?“
6Саул је послушао Јонатана, а онда се заклео: „Тако жив био Господ, Давид неће погинути!“
7Јонатан је тада позвао Давида и јавио му све што је речено. Затим је Јонатан довео Давида к Саулу, па му је служио као пре.
Саул по други пут покушава да убије Давида
8Опет је избио рат. Давид је изашао, борио се с Филистејцима и нанео им велики пораз, тако да су се разбежали пред њим.
9А зао дух од Господа спопаде Саула док је седео у својој кући и држао копље у руци. Давид је свирао лиру. 10Саул је хтео да прикује Давида копљем за зид, али се Давид измакнуо, те се копље заболо у зид. Давид је побегао и склонио се те ноћи.
11Тада је Саул послао гласнике Давидовој кући да га вребају и убију ујутру. Али Давиду је његова жена Михала поручила: „Ако се ноћас не склониш негде, сутра ће те убити.“ 12Тада је Михала спустила Давида кроз прозор, те је он побегао и склонио се. 13Михала је затим узела кип и ставила га у кревет. Онда му је на главу ставила навлаку од козје длаке, и покрила га покривачем.
14Кад је Саул послао гласнике да одведу Давида, она им је рекла: „Болестан је.“
15Саул је послао гласнике да виде Давида. Рекао је: „Донесите ми га с постељом, да га убијем!“ 16Гласници дођу, кад оно, на постељи кип с навлаком од козје длаке на глави.
17Саул рече Михали: „Зашто си ме овако преварила и пустила мога непријатеља да утекне?“
Михала одговори Саулу: „Зато што ми је рекао: ’Пусти ме! Зашто да те убијем?’“
18Давид је побегао и склонио се. Дошао је к Самуилу у Раму и испричао му све што му је Саул учинио. Затим је отишао са Самуилом у Најот, па су тамо боравили.
19Тада су јавили Саулу: „Ено Давида у Најоту код Раме!“ 20Саул је послао гласнике да ухвате Давида, али кад су видели групу пророка како пророкују предвођени Самуилом, почели су и они да пророкују. 21Кад су то јавили Саулу, он је послао друге гласнике, али су и они почели да пророкују. Саул је послао гласнике по трећи пут, али су и ови пророковали. 22Тада је он сам отишао у Раму. Кад је дошао до великог студенца код Сека, он упита: „Где су Самуило и Давид?“
„Ено их у Најоту код Раме“ – одговорише му.
23Саул се упути тамо у Најот код Раме, али Дух Божији сиђе и на њега, те је ишао даље и пророковао, док није стигао у Најот. 24Затим је свукао са себе одећу па је пророковао пред Самуилом. Онако го лежао је цео дан и целу ноћ. Зато се каже: „Зар је и Саул међу пророцима?“
