1And Jesus answered and spake unto them again by parables, and said, 2The kingdom of heaven is like unto a certain king, which made a marriage for his son, 3And sent forth his servants to call them that were bidden to the wedding: and they would not come. 4Again, he sent forth other servants, saying, Tell them which are bidden, Behold, I have prepared my dinner: my oxen and my fatlings are killed, and all things are ready: come unto the marriage. 5But they made light of it, and went their ways, one to his farm, another to his merchandise: 6And the remnant took his servants, and entreated them spitefully, and slew them. 7But when the king heard thereof, he was wroth: and he sent forth his armies, and destroyed those murderers, and burned up their city. 8Then saith he to his servants, The wedding is ready, but they which were bidden were not worthy. 9Go ye therefore into the highways, and as many as ye shall find, bid to the marriage. 10So those servants went out into the highways, and gathered together all as many as they found, both bad and good: and the wedding was furnished with guests.
11¶ And when the king came in to see the guests, he saw there a man which had not on a wedding garment: 12And he saith unto him, Friend, how camest thou in hither not having a wedding garment? And he was speechless. 13Then said the king to the servants, Bind him hand and foot, and take him away, and cast him into outer darkness; there shall be weeping and gnashing of teeth. 14For many are called, but few are chosen.
15¶ Then went the Pharisees, and took counsel how they might entangle him in his talk. 16And they sent out unto him their disciples with the Herodians, saying, Master, we know that thou art true, and teachest the way of God in truth, neither carest thou for any man: for thou regardest not the person of men. 17Tell us therefore, What thinkest thou? Is it lawful to give tribute unto Caesar, or not? 18But Jesus perceived their wickedness, and said, Why tempt ye me, ye hypocrites? 19Shew me the tribute money. And they brought unto him a penny. 20And he saith unto them, Whose is this image and superscription? 21They say unto him, Cæsar’s. Then saith he unto them, Render therefore unto Cæsar the things which are Cæsar’s; and unto God the things that are God’s. 22When they had heard these words, they marvelled, and left him, and went their way.
23¶ The same day came to him the Sadducees, which say that there is no resurrection, and asked him, 24Saying, Master, Moses said, If a man die, having no children, his brother shall marry his wife, and raise up seed unto his brother. 25Now there were with us seven brethren: and the first, when he had married a wife, deceased, and, having no issue, left his wife unto his brother: 26Likewise the second also, and the third, unto the seventh. 27And last of all the woman died also. 28Therefore in the resurrection whose wife shall she be of the seven? for they all had her. 29Jesus answered and said unto them, Ye do err, not knowing the scriptures, nor the power of God. 30For in the resurrection they neither marry, nor are given in marriage, but are as the angels of God in heaven. 31But as touching the resurrection of the dead, have ye not read that which was spoken unto you by God, saying, 32I am the God of Abraham, and the God of Isaac, and the God of Jacob? God is not the God of the dead, but of the living. 33And when the multitude heard this, they were astonished at his doctrine.
34¶ But when the Pharisees had heard that he had put the Sadducees to silence, they were gathered together. 35Then one of them, which was a lawyer, asked him a question, tempting him, and saying, 36Master, which is the great commandment in the law? 37Jesus said unto him, Thou shalt love the Lord thy God with all thy heart, and with all thy soul, and with all thy mind. 38This is the first and great commandment. 39And the second is like unto it, Thou shalt love thy neighbour as thyself. 40On these two commandments hang all the law and the prophets.
41¶ While the Pharisees were gathered together, Jesus asked them, 42Saying, What think ye of Christ? whose son is he? They say unto him, The Son of David. 43He saith unto them, How then doth David in spirit call him Lord, saying, 44The LORD said unto my Lord, Sit thou on my right hand, till I make thine enemies thy footstool? 45If David then call him Lord, how is he his son? 46And no man was able to answer him a word, neither durst any man from that day forth ask him any more questions.
Прича о свадбеној гозби
1Исус им је поново говорио у причама. Рекао је: 2„Царство небеско је слично неком цару који је приредио свадбу за свога сина. 3Онда је послао своје слуге да позову званице на свадбу, али нико није хтео да дође.
4Цар је изнова послао своје слуге, рекавши: ’Реците званицама: „Ево, приправио сам трпезу. Заклао сам своје волове, товљене јунце и све је приправљено. Дођите на свадбу!“’
5Али званице не марећи одоше: један на своју њиву, други за својом трговином. 6Остали су ухватили цареве слуге, злостављали их и побили. 7Цар се на то разбеснео, послао своју војску, те побио оне убице, а њихов град спалио.
8Затим је цар рекао својим слугама: ’Свадба је, ево, приређена, али званице нису биле достојне. 9Стога, идите на раскршћа, и кога год нађете, позовите на свадбу!’ 10Слуге изађоше на путеве и сакупише све које су нашли, зле и добре, тако да је свадбена дворана била пуна гостију.
11Кад је цар ушао да види званице, угледао је једног човека који није био свечано одевен за свадбу. 12Цар му рече: ’Пријатељу, како си ушао овамо а ниси одевен како приличи за свадбу?’ Човек занеми.
13Тада цар рече својим слугама: ’Свежите му ноге и руке па га избаците у таму најкрајњу.’ Онде ће бити плач и шкргут зуба. 14Много је званих, али је мало изабраних.“
Порез цару
15Тада су фарисеји отишли и на свом Већу сковали план како да Исуса ухвате у речи. 16Потом су послали своје ученике и иродовце који му рекоше: „Учитељу, знамо да говориш истину и да по истини учиш о путу Божијем, да никоме не угађаш, јер не правиш разлике међу људима. 17Реци нам шта мислиш: да ли је допуштено давати порез цару или не?“
18Исус је прозрео њихову опакост, па је рекао: „Зашто ме искушавате, лицемери? 19Покажите ми новац за плаћање пореза!“ Дали су му сребрњак. 20Исус их упита: „Чији је ово лик и натпис?“ 21Они одговоре: „Царев22,21 Мисли се на цезара то јест, римског цара..“ „Онда, дајте цару царево, а Богу Божије.“ 22Када су чули ово, задивили су се, па су га оставили и отишли.
О васкрсу мртвих
23Истог дана приступе му и садукеји, који говоре да нема васкрсења, 24и упитају га: „Учитељу, Мојсије је рекао: ’Ако неки човек умре и иза себе остави жену, а нема деце, онда нека се његов брат ожени удовицом и подигне потомство своме брату.’ 25Било тако у нас седморо браће. Први се оженио и умро, па како није имао потомства, његова жена остане његовом брату. 26Исто је било и са другим и трећим, и тако све до седмога. 27На крају умре и жена. 28Кад приликом васкрсења буду васкрсли, коме ће, дакле, припасти жена, будући да су сва седморица била њоме ожењена?“
29Исус им одговори: „У заблуди сте, јер не познајете ни Писмо ни силу Божију. 30Јер кад наступи васкрса, људи се неће ни женити ни удавати, него ће бити као анђели на небу. 31А што се тиче васкрса из мртвих, зар нисте читали шта је рекао Бог? 32’Ја сам Бог Аврахамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.’ Он није Бог мртвих, него живих.“
33Када је мноштво то чуло, било је задивљено његовим учењем.
Највећа заповест
34Када су фарисеји видели да је Исус ућуткао садукеје, окупише се, 35а један од њих, зналац Светог писма, упита га, с намером да га искуша: 36„Учитељу, која је заповест највећа у Закону?“ 37Исус му одговори: „Воли Господа, Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим.’ 38Ово је највећа и најважнија заповест. 39Друга је једнако важна: ’Воли ближњега свога као самога себе. 40На овим двема заповестима почива сав Закон и Пророци.“
Христ – Давидов Син и Господ
41Када су се фарисеји окупили, Исус их упита: 42„Шта мислите о Христу? Чији је он син?“
Они му одговоре: „Давидов.“
43Он их упита: „Како га онда Давид, посредством Духа, назива Господом кад говори:
44’Рече Господ Господу моме:
„Седи мени с моје десне стране,
док душмане не положим твоје,
за твоје ноге подножје да буду“’?
45Дакле, ако га Давид назива Господом, како онда може да буде његов син?“
46Нико није могао да му одговори ни речи, и нико се од тада није усудио да га пита било шта.
