1And the famine was sore in the land. 2And it came to pass, when they had eaten up the corn which they had brought out of Egypt, their father said unto them, Go again, buy us a little food. 3And Judah spake unto him, saying, The man did solemnly protest unto us, saying, Ye shall not see my face, except your brother be with you.43.3 did…: Heb. protesting protested 4If thou wilt send our brother with us, we will go down and buy thee food: 5But if thou wilt not send him, we will not go down: for the man said unto us, Ye shall not see my face, except your brother be with you. 6And Israel said, Wherefore dealt ye so ill with me, as to tell the man whether ye had yet a brother? 7And they said, The man asked us straitly of our state, and of our kindred, saying, Is your father yet alive? have ye another brother? and we told him according to the tenor of these words: could we certainly know that he would say, Bring your brother down?43.7 asked…: Heb. asking asked us43.7 tenor: Heb. mouth43.7 could…: Heb. knowing could we know 8And Judah said unto Israel his father, Send the lad with me, and we will arise and go; that we may live, and not die, both we, and thou, and also our little ones. 9I will be surety for him; of my hand shalt thou require him: if I bring him not unto thee, and set him before thee, then let me bear the blame for ever: 10For except we had lingered, surely now we had returned this second time.43.10 this: or, twice by this
11And their father Israel said unto them, If it must be so now, do this; take of the best fruits in the land in your vessels, and carry down the man a present, a little balm, and a little honey, spices, and myrrh, nuts, and almonds: 12And take double money in your hand; and the money that was brought again in the mouth of your sacks, carry it again in your hand; peradventure it was an oversight: 13Take also your brother, and arise, go again unto the man: 14And God Almighty give you mercy before the man, that he may send away your other brother, and Benjamin. If I be bereaved of my children, I am bereaved.43.14 If…: or, And I, as I have been, etc.
15¶ And the men took that present, and they took double money in their hand, and Benjamin; and rose up, and went down to Egypt, and stood before Joseph. 16And when Joseph saw Benjamin with them, he said to the ruler of his house, Bring these men home, and slay, and make ready; for these men shall dine with me at noon.43.16 slay: Heb. kill a killing43.16 dine: Heb. eat 17And the man did as Joseph bade; and the man brought the men into Joseph’s house. 18And the men were afraid, because they were brought into Joseph’s house; and they said, Because of the money that was returned in our sacks at the first time are we brought in; that he may seek occasion against us, and fall upon us, and take us for bondmen, and our asses.43.18 seek…: Heb. roll himself upon us 19And they came near to the steward of Joseph’s house, and they communed with him at the door of the house, 20And said, O sir, we came indeed down at the first time to buy food:43.20 we…: Heb. coming down we came down 21And it came to pass, when we came to the inn, that we opened our sacks, and, behold, every man’s money was in the mouth of his sack, our money in full weight: and we have brought it again in our hand. 22And other money have we brought down in our hands to buy food: we cannot tell who put our money in our sacks. 23And he said, Peace be to you, fear not: your God, and the God of your father, hath given you treasure in your sacks: I had your money. And he brought Simeon out unto them.43.23 I had…: Heb. your money came to me 24And the man brought the men into Joseph’s house, and gave them water, and they washed their feet; and he gave their asses provender. 25And they made ready the present against Joseph came at noon: for they heard that they should eat bread there.
26¶ And when Joseph came home, they brought him the present which was in their hand into the house, and bowed themselves to him to the earth. 27And he asked them of their welfare, and said, Is your father well, the old man of whom ye spake? Is he yet alive?43.27 welfare: Heb. peace43.27 Is your…: Heb. Is there peace to your father? 28And they answered, Thy servant our father is in good health, he is yet alive. And they bowed down their heads, and made obeisance. 29And he lifted up his eyes, and saw his brother Benjamin, his mother’s son, and said, Is this your younger brother, of whom ye spake unto me? And he said, God be gracious unto thee, my son. 30And Joseph made haste; for his bowels did yearn upon his brother: and he sought where to weep; and he entered into his chamber, and wept there. 31And he washed his face, and went out, and refrained himself, and said, Set on bread. 32And they set on for him by himself, and for them by themselves, and for the Egyptians, which did eat with him, by themselves: because the Egyptians might not eat bread with the Hebrews; for that is an abomination unto the Egyptians. 33And they sat before him, the firstborn according to his birthright, and the youngest according to his youth: and the men marvelled one at another. 34And he took and sent messes unto them from before him: but Benjamin’s mess was five times so much as any of theirs. And they drank, and were merry with him.43.34 were…: Heb. drank largely
Јосифова браћа се враћају у Египат с Венијамином
1Владала је жестока глад у земљи. 2Кад су појели жито које су донели из Египта, рече им њихов отац: „Идите и купите нам мало жита.“
3Јуда му на то рече: „Онај човек нас је изричито упозорио: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде с вама.’ 4Ако си спреман да пошаљеш нашег брата с нама, ми ћемо сићи и купићемо ти хране. 5А ако нећеш да га пошаљеш, ни ми нећемо ићи, јер нам је онај човек рекао: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде са вама.’“
6Израиљ им рече: „Зашто сте ми нанели бол рекавши том човеку да имате још једног брата?“
7Они му одговорише: „Тај човек нас је помно испитивао о нама и о нашој породици. Питао је: ’Да ли вам је отац још увек жив? Имате ли још којег брата?’ Ми смо му одговорили на питања. Како смо могли знати да ће рећи: ’Доведите свога брата’?“
8Тада Јуда рече своме оцу, Израиљу: „Пошаљи дечака са мном, па да се спремимо и идемо, да останемо на животу и не помремо – ни ми, ни ти, ни наша деца. 9Ја јамчим за њега; мене сматрај одговорним за њега. Ако га не вратим теби и не поставим га пред тебе, нека сам ти крив до века. 10Да нисмо толико оклевали, до сад бисмо се већ два пута вратили.“
11Њихов отац, Израиљ, им рече: „Кад је тако, нека буде. Али, учините ово: понесите у своје торбе најбоље производе земље па однесите на дар оном човеку: мало мелема, мало меда и зачина, те нешто смирне, пистације и бадема. 12Са собом понесите и двоструко више новца, јер морате вратити новац који је стављен одозго у ваше вреће. Можда је била грешка. 13Поведите и свога брата, па се спремите и вратите се оном човеку. 14Нека Бог Свемоћни учини да вам се онај човек смилује, те вам пусти и другог брата и Венијамина. А ако треба да останем без деце, нека останем.“
15Тако они узму дар и двоструко више новца, те поведу Венијамина. Онда се спреме и оду у Египат, па ступе пред Јосифа. 16Кад их је Јосиф видео са Венијамином, рекао је управитељу свога дома: „Одведи ове људе у кућу, а потом закољи једно живинче и приготови га, јер ће они обедовати са мном у подне.“
17Слуга учини како му је Јосиф рекао, те их је одвео у Јосифову кућу. 18Људи су се уплашили кад су били доведени у Јосифову кућу. Мислили су: „Доведени смо овде због новца који нам се нашао у врећама први пут. Сада ће нас напасти и свладати, па ће нас узети за робове заједно с нашим магарцима.“
19Кад су били на улазу у кућу, они приступе управитељу Јосифовог дома и 20обрате му се: „О, господару! Ми смо ту већ једном долазили да купимо хране. 21Али кад смо дошли у преноћиште, отворили смо наше вреће и тамо је био наш новац. Сваки од нас је, у својој врећи, одозго, затекао свој новац, исту своту. Ево, донели смо га са собом. 22Са собом смо понели још новца да купимо хране. Не знамо ко нам је ставио новац у наше вреће.“
23„Будите спокојни! – рече им управитељ. Не плашите се! Ваш Бог и Бог вашег оца је ставио благо у ваше вреће. Ваш новац је стигао к мени.“ Потом им је извео Симеуна.
24Кад их је довео у Јосифову кућу, управитељ им је дао воде да оперу ноге, а њиховим магарцима је дао храну. 25Затим су припремили дар да дочекају Јосифа кад стигне у подне, јер су чули да ће тамо ручати.
26Кад је Јосиф дошао у кућу, они му донесу дарове који су понели са собом и поклоне му се до земље. 27Јосиф их је упитао за здравље, и наставио: „А је ли здрав ваш стари отац о коме сте ми говорили? Да ли је још жив?“
28„Твој слуга, наш отац, још увек је жив и у добром је здрављу“ – одговоре они и дубоко му се поклоне. 29Подигавши поглед, Јосиф опази свога брата Венијамина, сина своје мајке, па упита: „Да ли је ово ваш најмлађи брат о коме сте ми причали?“ Онда дода: „Нека ти Бог подари милост, сине мој!“ 30Јосиф се од самилости потресао видевши свога брата, па је журно изашао напоље тражећи где да се исплаче. Ушао је у једну собу и тамо се исплакао.
31Онда се умио и изашао. Сабравши се, наредио је: „Нека се послужи ручак!“
32Јосифу су служили ручак одвојено, њима су служили одвојено, и Египћанима који су јели с њима су такође служили одвојено. Египћани, наиме, не једу са Јеврејима, јер је то за њих одвратно. 33Пред њим су седели по својој старости, од прворођенца до најмлађег, на шта су се они гледали у чуду. 34Оброци су им се доносили с његовог стола. Међутим, Венијаминов обед је био пет пута већи. Тако су пили и гостили се с њим.
