1And it came to pass after this, that Absalom the son of David had a fair sister, whose name was Tamar; and Amnon the son of David loved her. 2And Amnon was so vexed, that he fell sick for his sister Tamar; for she was a virgin; and Amnon thought it hard for him to do any thing to her.13.2 Amnon thought…: Heb. it was marvellous, or, hidden in the eyes of Amnon 3But Amnon had a friend, whose name was Jonadab, the son of Shimeah David’s brother: and Jonadab was a very subtil man. 4And he said unto him, Why art thou, being the king’s son, lean from day to day? wilt thou not tell me? And Amnon said unto him, I love Tamar, my brother Absalom’s sister.13.4 lean: Heb. thin13.4 from day…: Heb. morning by morning 5And Jonadab said unto him, Lay thee down on thy bed, and make thyself sick: and when thy father cometh to see thee, say unto him, I pray thee, let my sister Tamar come, and give me meat, and dress the meat in my sight, that I may see it, and eat it at her hand.
6¶ So Amnon lay down, and made himself sick: and when the king was come to see him, Amnon said unto the king, I pray thee, let Tamar my sister come, and make me a couple of cakes in my sight, that I may eat at her hand. 7Then David sent home to Tamar, saying, Go now to thy brother Amnon’s house, and dress him meat. 8So Tamar went to her brother Amnon’s house; and he was laid down. And she took flour, and kneaded it, and made cakes in his sight, and did bake the cakes.13.8 flour: or, paste 9And she took a pan, and poured them out before him; but he refused to eat. And Amnon said, Have out all men from me. And they went out every man from him. 10And Amnon said unto Tamar, Bring the meat into the chamber, that I may eat of thine hand. And Tamar took the cakes which she had made, and brought them into the chamber to Amnon her brother. 11And when she had brought them unto him to eat, he took hold of her, and said unto her, Come lie with me, my sister. 12And she answered him, Nay, my brother, do not force me; for no such thing ought to be done in Israel: do not thou this folly.13.12 force…: Heb. humble me13.12 no such…: Heb. it ought not so to be done 13And I, whither shall I cause my shame to go? and as for thee, thou shalt be as one of the fools in Israel. Now therefore, I pray thee, speak unto the king; for he will not withhold me from thee. 14Howbeit he would not hearken unto her voice: but, being stronger than she, forced her, and lay with her.
15¶ Then Amnon hated her exceedingly; so that the hatred wherewith he hated her was greater than the love wherewith he had loved her. And Amnon said unto her, Arise, be gone.13.15 exceedingly: Heb. with great hatred greatly 16And she said unto him, There is no cause: this evil in sending me away is greater than the other that thou didst unto me. But he would not hearken unto her. 17Then he called his servant that ministered unto him, and said, Put now this woman out from me, and bolt the door after her. 18And she had a garment of divers colours upon her: for with such robes were the king’s daughters that were virgins apparelled. Then his servant brought her out, and bolted the door after her.
19¶ And Tamar put ashes on her head, and rent her garment of divers colours that was on her, and laid her hand on her head, and went on crying. 20And Absalom her brother said unto her, Hath Amnon thy brother been with thee? but hold now thy peace, my sister: he is thy brother; regard not this thing. So Tamar remained desolate in her brother Absalom’s house.13.20 Amnon: Heb. Aminon13.20 regard…: Heb. set not thy heart13.20 desolate: Heb. and desolate
21¶ But when king David heard of all these things, he was very wroth. 22And Absalom spake unto his brother Amnon neither good nor bad: for Absalom hated Amnon, because he had forced his sister Tamar.
23¶ And it came to pass after two full years, that Absalom had sheepshearers in Baal-hazor, which is beside Ephraim: and Absalom invited all the king’s sons. 24And Absalom came to the king, and said, Behold now, thy servant hath sheepshearers; let the king, I beseech thee, and his servants go with thy servant. 25And the king said to Absalom, Nay, my son, let us not all now go, lest we be chargeable unto thee. And he pressed him: howbeit he would not go, but blessed him. 26Then said Absalom, If not, I pray thee, let my brother Amnon go with us. And the king said unto him, Why should he go with thee? 27But Absalom pressed him, that he let Amnon and all the king’s sons go with him.
28¶ Now Absalom had commanded his servants, saying, Mark ye now when Amnon’s heart is merry with wine, and when I say unto you, Smite Amnon; then kill him, fear not: have not I commanded you? be courageous, and be valiant.13.28 have…: or, will you not, since I have commanded you?13.28 valiant: Heb. sons of valour 29And the servants of Absalom did unto Amnon as Absalom had commanded. Then all the king’s sons arose, and every man gat him up upon his mule, and fled.13.29 gat…: Heb. rode
30¶ And it came to pass, while they were in the way, that tidings came to David, saying, Absalom hath slain all the king’s sons, and there is not one of them left. 31Then the king arose, and tare his garments, and lay on the earth; and all his servants stood by with their clothes rent. 32And Jonadab, the son of Shimeah David’s brother, answered and said, Let not my lord suppose that they have slain all the young men the king’s sons; for Amnon only is dead: for by the appointment of Absalom this hath been determined from the day that he forced his sister Tamar.13.32 appointment: Heb. mouth13.32 determined: or, settled 33Now therefore let not my lord the king take the thing to his heart, to think that all the king’s sons are dead: for Amnon only is dead. 34But Absalom fled. And the young man that kept the watch lifted up his eyes, and looked, and, behold, there came much people by the way of the hill side behind him. 35And Jonadab said unto the king, Behold, the king’s sons come: as thy servant said, so it is.13.35 as thy…: Heb. according to the word of thy servant 36And it came to pass, as soon as he had made an end of speaking, that, behold, the king’s sons came, and lifted up their voice and wept: and the king also and all his servants wept very sore.13.36 very…: Heb. with a great weeping greatly
37¶ But Absalom fled, and went to Talmai, the son of Ammihud, king of Geshur. And David mourned for his son every day.13.37 Ammihud: or, Ammihur 38So Absalom fled, and went to Geshur, and was there three years. 39And the soul of king David longed to go forth unto Absalom: for he was comforted concerning Amnon, seeing he was dead.13.39 longed: or, was consumed
Амноново насиље над Тамаром
1А ово се догодило после тога: Авесалом, Давидов син, је имао лепу сестру по имену Тамара. У њу се заљубио Давидов син Амнон.
2Амнон је толико патио да се разболео због своје сестре Тамаре, јер је била девица. Амнону се чинило немогућим да јој учини било шта.
3Али Амнон је имао пријатеља по имену Јонадав, који је био син Давидовог брата Шиме. Јонадав је био веома домишљат човек.
4Он га упита: „Зашто тако венеш из дана у дан, царев сине? Зашто ми не кажеш?“
Амнон му рече: „Заљубио сам се у Тамару, сестру мога брата Авесалома.“
5Јонадав му рече: „Лези у свој кревет и учини се болестан. Кад дође твој отац да те види, ти му реци: ’Дозволи да дође моја сестра Тамара и нахрани ме. Нека припреми јело пред мојим очима, да видим, па ћу јести из њене руке.’“
6Амнон легне и учини се болестан. Кад је цар дошао да га види, Амнон рече цару: „Дозволи да дође моја сестра Тамара и направи пар колача пред мојим очима, па ћу јести из њене руке.“
7Давид посла Тамару у двор и рече: „Иди, молим те, у кућу твога брата Амнона, и припреми му јело.“ 8Тамара оде у кућу свога брата Амнона, који је лежао. Узела је тесто и умесила колаче пред његовим очима, па их је испекла. 9Затим је узела тепсију и изнела је пред њега, али је он одбио да једе.
Тада Амнон рече: „Нека изађу сви који су код мене!“ Тако су изашли сви који су били код њега. 10Амнон рече Тамари: „Донеси ми јело у собу, па ћу јести из твоје руке.“ Тамара узме колаче које је направила и донесе их своме брату Амнону у собу. 11Кад му је принела да једе, он је зграби и рече јој: „Дођи, сестро моја, лези са мном.“
12Али Тамара му рече: „Немој ме обешчастити, брате мој, јер се тако нешто не ради у Израиљу. Не чини такву срамоту! 13Куда бих ја ишла са својом срамотом? А ти би био као један од безумника у Израиљу. Молим те, стога, говори с царем, јер он ме неће ускратити теби.“ 14Међутим, он није хтео да је послуша, него је свладао и легао с њом.
15Тада је Амнона обузела силна мржња према њој, тако да је мржња према њој била већа од љубави коју је имао за њу. Амнон јој рече: „Дижи се! Одлази!“
16Она рече на то: „Не чини то, јер ће то што ме тераш бити веће зло од онога које си ми учинио.“
Али он није хтео да је послуша, 17него је позвао момка који га је послуживао и рекао му: „Отерај ову од мене! Избаци је и закључај врата за њом!“ 18А она је имала на себи дугачку хаљину с рукавима, какве су носиле цареве ћерке док су биле девојке. 19Тада је Тамара посула главу пепелом, и раздерала дугу хаљину коју је носила; ставила је руку на главу и отишла кукајући путем наглас.
20Њен брат Авесалом је упита: „Да није Амнон, твој брат, био с тобом? Сад, сестро моја, ћути; брат ти је; не узимај то к срцу.“ И тако је Тамара остала осамљена у дому свога брата Авесалома.
21Кад је цар Давид чуо о свему овоме, веома се разгневио. 22Авесалом није рекао Амнону ни реч, ни добру ни лошу. Наиме, Авесалом је мрзео Амнона зато што је обешчастио његову сестру Тамару.
Авесалом освећује Тамару
23Две године касније Авесалом је стригао овце у Вал-Асору код Јефрема, па је позвао све цареве синове. 24Авесалом дође к цару и рече: „Ево, сад се стрижу овце твоме слузи; нека цар и његове слуге изволе да дођу са слугом твојим.“
25Цар одговори Авесалому: „Не, сине мој, немој да идемо сви, да ти не будемо на терет.“ Авесалом га је упорно молио, али он није хтео. Ипак, благословио га је.
26Тада Авесалом рече: „Ако ти нећеш, нека мој брат Амнон пође са нама.“
Цар му рече: „Зашто да иде с тобом?“ 27Но, пошто га је Авесалом упорно молио, послао је Амнона и све цареве синове.
28Тада Авесалом нареди својим момцима: „Пазите! Кад се Амнон развесели од вина, а ја вам кажем: ’Ударите Амнона!’, тада га убијте. Не бојте се! Нисам ли вам ја то заповедио? Будите храбри и јуначни!“
29Авесаломови момци учинише Амнону како им је Авесалом наредио. А сви цареви синови устадоше, узјахаше сваки своју мазгу и побегоше.
30Док су они били на путу, дошла је вест до цара: „Авесалом је побио све цареве синове, те ни један није преживео.“ 31Тада је цар раздерао своју одећу и легао на земљу, и све његове слуге су стајале раздеране одеће.
32Али Јонадав, син Шиме, Давидовог брата, рече: „Нека мој господар не мисли да су побијени сви младићи – цареви синови; мртав је само Амнон. Наиме, Авесалом се зарекао да ће то учинити оног дана кад је Амнон обешчастио његову сестру Тамару. 33Зато нека се мој господар, цар, не узнемирава, мислећи да су сви цареви синови мртви; само је Амнон мртав.“
34Међутим, Авесалом је побегао.
А кад је момак који је осматрао погледао, видео је велико мноштво како иде путем иза њега, падином планине.
35Јонадав рече цару: „Ево, долазе цареви синови; испало је онако како је твој слуга рекао.“
36Тек што је он довршио, дошли су цареви синови и гласно заплакали. Горко су плакали и цар и његове слуге.
37А Авесалом је побегао Талмаји, сину Амијуда, цара гесурског. Давид је, пак, сваки дан жалио за својим сином.
38Пошто је Авесалом побегао у Гесур, остао је тамо три године. 39Кад се утешио због Амнонове смрти, цар је чезнуо за Авесаломом.
