1Now it came to pass after the death of Saul, when David was returned from the slaughter of the Amalekites, and David had abode two days in Ziklag; 2It came even to pass on the third day, that, behold, a man came out of the camp from Saul with his clothes rent, and earth upon his head: and so it was, when he came to David, that he fell to the earth, and did obeisance. 3And David said unto him, From whence comest thou? And he said unto him, Out of the camp of Israel am I escaped. 4And David said unto him, How went the matter? I pray thee, tell me. And he answered, That the people are fled from the battle, and many of the people also are fallen and dead; and Saul and Jonathan his son are dead also.1.4 How…: Heb. What was, etc 5And David said unto the young man that told him, How knowest thou that Saul and Jonathan his son be dead? 6And the young man that told him said, As I happened by chance upon mount Gilboa, behold, Saul leaned upon his spear; and, lo, the chariots and horsemen followed hard after him. 7And when he looked behind him, he saw me, and called unto me. And I answered, Here am I.1.7 Here…: Heb. Behold me 8And he said unto me, Who art thou? And I answered him, I am an Amalekite. 9He said unto me again, Stand, I pray thee, upon me, and slay me: for anguish is come upon me, because my life is yet whole in me.1.9 anguish…: or, my coat of mail (or, my embroidered coat) hindereth me, that my, etc 10So I stood upon him, and slew him, because I was sure that he could not live after that he was fallen: and I took the crown that was upon his head, and the bracelet that was on his arm, and have brought them hither unto my lord.
11Then David took hold on his clothes, and rent them; and likewise all the men that were with him: 12And they mourned, and wept, and fasted until even, for Saul, and for Jonathan his son, and for the people of the LORD, and for the house of Israel; because they were fallen by the sword.
13¶ And David said unto the young man that told him, Whence art thou? And he answered, I am the son of a stranger, an Amalekite. 14And David said unto him, How wast thou not afraid to stretch forth thine hand to destroy the LORD’s anointed? 15And David called one of the young men, and said, Go near, and fall upon him. And he smote him that he died. 16And David said unto him, Thy blood be upon thy head; for thy mouth hath testified against thee, saying, I have slain the LORD’s anointed.
17¶ And David lamented with this lamentation over Saul and over Jonathan his son: 18(Also he bade them teach the children of Judah the use of the bow: behold, it is written in the book of Jasher.)1.18 of Jasher: or, of the upright 19The beauty of Israel is slain upon thy high places: how are the mighty fallen! 20Tell it not in Gath, publish it not in the streets of Askelon; lest the daughters of the Philistines rejoice, lest the daughters of the uncircumcised triumph. 21Ye mountains of Gilboa, let there be no dew, neither let there be rain, upon you, nor fields of offerings: for there the shield of the mighty is vilely cast away, the shield of Saul, as though he had not been anointed with oil. 22From the blood of the slain, from the fat of the mighty, the bow of Jonathan turned not back, and the sword of Saul returned not empty. 23Saul and Jonathan were lovely and pleasant in their lives, and in their death they were not divided: they were swifter than eagles, they were stronger than lions.1.23 pleasant: or, sweet 24Ye daughters of Israel, weep over Saul, who clothed you in scarlet, with other delights, who put on ornaments of gold upon your apparel. 25How are the mighty fallen in the midst of the battle! O Jonathan, thou wast slain in thine high places. 26I am distressed for thee, my brother Jonathan: very pleasant hast thou been unto me: thy love to me was wonderful, passing the love of women. 27How are the mighty fallen, and the weapons of war perished!
Давиду јављају за Саулову погибију
1Након Саулове смрти, Давид се вратио пошто је поразио Амаличане. Давид је остао у Сиклагу два дана. 2А трећег дана дође неки човек из Сауловог табора. Одећа му је била подерана, а на глави му је била прашина. Кад је дошао к Давиду, бацио се пред његове ноге.
3Давид му рече: „Одакле си дошао?“
Овај му одговори: „Побегао сам из израиљског табора.“
4Давид га упита: „Шта се догодило? Реци ми!“
Човек одговори: „Народ је побегао из битке, и много је од народа погинуло. Погинуо је и Саул и његов син Јонатан.“
5Давид опет упита младића, који му је донео вест: „Како знаш да је мртав Саул и његов син Јонатан?“
6Младић, гласник, одговори: „Десило се да сам се нашао на гори Гелвуји, а тамо, Саул се наслонио на своје копље, а бојна кола и коњаници га притисли. 7Кад се осврнуо око себе, угледао ме је, па ме позвао. ’Ево ме!’ – одазвах се.
8Он ме упита: ’Ко си ти?’
’Ја сам Амаличанин’ – одговорио сам му.
9Он ми рече: ’Дођи, па стани овде и убиј ме, јер ме је обузела смртна мука, али је душа још у мени.’
10Стао сам над њим и убио га знајући да неће преживети након пада. Потом сам узео круну која му је била на глави, и наруквицу с његове руке, и донео их овде своме господару.“
11Тада је Давид зграбио своју одећу и раздерао је, а тако и сви људи с њим. 12Јадиковали су, нарицали и постили до вечери за Саулом и његовим сином Јонатаном, за народом Господњим и за домом Израиљевим, јер су пали од мача.
13Давид рече младићу који је донео вест: „Одакле си?“ Овај одговори: „Ја сам Амаличанин, син једног досељеног странца.“
14Давид га упита: „Како се ниси бојао да усмртиш помазаника Господњег?“
15Тада Давид позва једног од момака и рече му: „Дођи овамо и погуби га!“ Момак га удари и овај умре. 16Давид му рече: „Твоја крв на твоју главу, јер су твоја уста сведочила против тебе говорећи: ’Убио сам помазаника Господњег.’“
Давид жали за Саулом и Јонатаном
17Тада је Давид испевао тужбалицу за Саулом и његовим сином Јонатаном. 18Рекао је Јудејцима да науче „Песму о луку“, која је записана у Књизи Праведника.
19„Слава твоја, Израиљу, изгибе на твојим брдима!
Како падоше јунаци?
20Не причајте то у Гату,
не објављујте по улицама Аскалона,
да се ћерке филистејске не радују,
да ћерке необрезаних не ликују.
21О, горе гелвујске,
не падала роса на вас,
киша не натапала поља првина!
Јер штит јунака тамо је окаљан,
штит Саулов није уљем намазан,
22већ крвљу палих, и салом ратника.
Лук Јонатанов није устукнуо,
мач Саулов није се вратио празан.
23Саул и Јонатан, у животу вољени и мили,
ни у смрти нису се растали.
Од орлова беху хитрији,
од лавова беху снажнији.
24Ћерке израиљске, за Саулом наричите,
који вас је у гримиз и лан одевао,
и златним вам накитом хаљине китио.
25Како ли јунаци падоше усред боја!
Јонатан је посечен на твојим брдима.
26Душа ме боли због тебе, Јонатане, мој брате;
драг си мени био веома,
љубав ми твоја беше чудеснија од женске љубави.
27Како падоше јунаци!
Како пропаде оружје!“
