1And David fled from Naioth in Ramah, and came and said before Jonathan, What have I done? what is mine iniquity? and what is my sin before thy father, that he seeketh my life? 2And he said unto him, God forbid; thou shalt not die: behold, my father will do nothing either great or small, but that he will shew it me: and why should my father hide this thing from me? it is not so.20.2 shew…: Heb. uncover mine ear 3And David sware moreover, and said, Thy father certainly knoweth that I have found grace in thine eyes; and he saith, Let not Jonathan know this, lest he be grieved: but truly as the LORD liveth, and as thy soul liveth, there is but a step between me and death. 4Then said Jonathan unto David, Whatsoever thy soul desireth, I will even do it for thee.20.4 Whatsoever…: or, Say what is thy mind and I will do, etc20.4 desireth: Heb. speaketh, or, thinketh 5And David said unto Jonathan, Behold, to morrow is the new moon, and I should not fail to sit with the king at meat: but let me go, that I may hide myself in the field unto the third day at even. 6If thy father at all miss me, then say, David earnestly asked leave of me that he might run to Beth-lehem his city: for there is a yearly sacrifice there for all the family.20.6 sacrifice: or, feast 7If he say thus, It is well; thy servant shall have peace: but if he be very wroth, then be sure that evil is determined by him. 8Therefore thou shalt deal kindly with thy servant; for thou hast brought thy servant into a covenant of the LORD with thee: notwithstanding, if there be in me iniquity, slay me thyself; for why shouldest thou bring me to thy father?
9And Jonathan said, Far be it from thee: for if I knew certainly that evil were determined by my father to come upon thee, then would not I tell it thee? 10Then said David to Jonathan, Who shall tell me? or what if thy father answer thee roughly?
11¶ And Jonathan said unto David, Come, and let us go out into the field. And they went out both of them into the field. 12And Jonathan said unto David, O LORD God of Israel, when I have sounded my father about to morrow any time, or the third day, and, behold, if there be good toward David, and I then send not unto thee, and shew it thee;20.12 sounded: Heb. searched20.12 shew…: Heb. uncover thine ear 13The LORD do so and much more to Jonathan: but if it please my father to do thee evil, then I will shew it thee, and send thee away, that thou mayest go in peace: and the LORD be with thee, as he hath been with my father.20.13 shew…: Heb. uncover thine ear 14And thou shalt not only while yet I live shew me the kindness of the LORD, that I die not: 15But also thou shalt not cut off thy kindness from my house for ever: no, not when the LORD hath cut off the enemies of David every one from the face of the earth. 16So Jonathan made a covenant with the house of David, saying, Let the LORD even require it at the hand of David’s enemies.20.16 made: Heb. cut 17And Jonathan caused David to swear again, because he loved him: for he loved him as he loved his own soul.20.17 because…: or, by his love toward him 18Then Jonathan said to David, To morrow is the new moon: and thou shalt be missed, because thy seat will be empty.20.18 empty: Heb. missed 19And when thou hast stayed three days, then thou shalt go down quickly, and come to the place where thou didst hide thyself when the business was in hand, and shalt remain by the stone Ezel.20.19 quickly: or, diligently: Heb. greatly20.19 when the…: Heb. in the day of the business20.19 Ezel: or, that sheweth the way 20And I will shoot three arrows on the side thereof, as though I shot at a mark. 21And, behold, I will send a lad, saying, Go, find out the arrows. If I expressly say unto the lad, Behold, the arrows are on this side of thee, take them; then come thou: for there is peace to thee, and no hurt; as the LORD liveth.20.21 no hurt: Heb. not any thing 22But if I say thus unto the young man, Behold, the arrows are beyond thee; go thy way: for the LORD hath sent thee away. 23And as touching the matter which thou and I have spoken of, behold, the LORD be between thee and me for ever.
24¶ So David hid himself in the field: and when the new moon was come, the king sat him down to eat meat. 25And the king sat upon his seat, as at other times, even upon a seat by the wall: and Jonathan arose, and Abner sat by Saul’s side, and David’s place was empty. 26Nevertheless Saul spake not any thing that day: for he thought, Something hath befallen him, he is not clean; surely he is not clean. 27And it came to pass on the morrow, which was the second day of the month, that David’s place was empty: and Saul said unto Jonathan his son, Wherefore cometh not the son of Jesse to meat, neither yesterday, nor to day? 28And Jonathan answered Saul, David earnestly asked leave of me to go to Beth-lehem: 29And he said, Let me go, I pray thee; for our family hath a sacrifice in the city; and my brother, he hath commanded me to be there: and now, if I have found favour in thine eyes, let me get away, I pray thee, and see my brethren. Therefore he cometh not unto the king’s table. 30Then Saul’s anger was kindled against Jonathan, and he said unto him, Thou son of the perverse rebellious woman, do not I know that thou hast chosen the son of Jesse to thine own confusion, and unto the confusion of thy mother’s nakedness?20.30 Thou…: or, Thou perverse rebel: Heb. Son of perverse rebellion 31For as long as the son of Jesse liveth upon the ground, thou shalt not be established, nor thy kingdom. Wherefore now send and fetch him unto me, for he shall surely die.20.31 shall…: Heb. is the son of death 32And Jonathan answered Saul his father, and said unto him, Wherefore shall he be slain? what hath he done? 33And Saul cast a javelin at him to smite him: whereby Jonathan knew that it was determined of his father to slay David. 34So Jonathan arose from the table in fierce anger, and did eat no meat the second day of the month: for he was grieved for David, because his father had done him shame.
35¶ And it came to pass in the morning, that Jonathan went out into the field at the time appointed with David, and a little lad with him. 36And he said unto his lad, Run, find out now the arrows which I shoot. And as the lad ran, he shot an arrow beyond him.20.36 beyond…: Heb. to pass over him 37And when the lad was come to the place of the arrow which Jonathan had shot, Jonathan cried after the lad, and said, Is not the arrow beyond thee? 38And Jonathan cried after the lad, Make speed, haste, stay not. And Jonathan’s lad gathered up the arrows, and came to his master. 39But the lad knew not any thing: only Jonathan and David knew the matter. 40And Jonathan gave his artillery unto his lad, and said unto him, Go, carry them to the city.20.40 artillery: Heb. instruments20.40 his lad: Heb. the lad that was his
41¶ And as soon as the lad was gone, David arose out of a place toward the south, and fell on his face to the ground, and bowed himself three times: and they kissed one another, and wept one with another, until David exceeded. 42And Jonathan said to David, Go in peace, forasmuch as we have sworn both of us in the name of the LORD, saying, The LORD be between me and thee, and between my seed and thy seed for ever. And he arose and departed: and Jonathan went into the city.20.42 forasmuch…: or, the LORD be witness of that which etc
Јонатанова оданост
1Давид је побегао из Најота код Раме па је дошао к Јонатану и рекао му: „Шта сам урадио? Шта је моја кривица? Чиме сам се огрешио о твога оца да ми ради о глави?“
2Јонатан му одговори: „Далеко било! Нећеш ти умрети! Мој отац не чини ништа, ни велико ни мало, а да ми то не повери. Зашто би мој отац крио то од мене? То не може бити.“
3Давид се још заклео: „Твој отац добро зна да сам стекао твоју наклоност, па мисли: ’Јонатан не сме сазнати за ово, да се не би ожалостио.’ Заиста, живога ми Господа, и живота ми твога, од смрти ме дели само један корак.“
4Јонатан рече Давиду: „Шта хоћеш да учиним за тебе?“
5Давид одговори Јонатану: „Сутра је младина, а ја морам да седнем с царем за трпезу. Ти ме пусти, а ја ћу се сакрити у пољу до треће вечери. 6Ако твој отац примети да сам одсутан, ти реци: ’Давид ме је усрдно молио да га пустим да отрчи до Витлејема, свога града, јер се тамо приноси годишња жртва за целу породицу.’ 7Ако он каже: ’У реду’ онда је твој слуга безбедан. А ако плане гневом, знај да је решио да ми науди. 8Стога буди милостив своме слузи, јер си ступио с њим у савез Господњи. А ако сам скривио нешто убиј ме сам. Зашто би ме водио к своме оцу?“
9Јонатан рече на то: „Далеко било! Кад бих заиста знао да је мој отац решио да ти науди, зар ти не бих то јавио?“
10Давид рече Јонатану: „Ко ће ми јавити ако твој отац одговори оштро?“
11Јонатан одговори Давиду: „Хајде, изађимо у поље.“ Њих двојица изађу у поље.
12Тада Јонатан рече Давиду: „Господ, Бог Израиљев, нека ми буде сведок! Прекосутра у ово време, искушаћу свога оца. Ако одговор буде повољан по Давида, а ја ти тада не пошаљем поруку да ти то обзнаним, 13нека Господ плати Јонатану и још више. Ако ли је мој отац наумио да ти науди, и то ми открије, ја ћу те пустити да одеш у миру. Нека Господ буде с тобом као што је био с мојим оцем. 14Ако још будем био жив, ти ћеш ми исказати Господњу милост, како не бих погинуо. 15А ти немој никада ускратити милости моме дому, чак и кад Господ истреби Давидове непријатеље с лица земље.“
16Тако је Јонатан склопио савез с домом Давидовим, говорећи: „Нека Господ тражи рачун од Давидових непријатеља.“ 17Јонатан је, затим, изнова заклео Давида својом љубављу, јер га је волео као свој живот.
18Јонатан рече Давиду: „Сутра је млади месец. Приметиће се да те нема, јер ће твоје место бити празно. 19Ти сиђи прекосутра и иди на оно место где си се сакрио кад се ствар догодила, и остани код камена Езела. 20Ја ћу одапети три стреле покрај камена, као да гађам мету. 21Ево, ја ћу послати момка к теби да нађе стреле. Ако кажем момку: ’Ено, стреле су онде крај тебе, донеси их!’, ти онда дођи, јер си безбедан; нема опасности, тако био жив Господ! 22А ако кажем момку: ’Ено, стреле су тамо подаље од тебе’, ти иди, јер те Господ шаље. 23Што се тиче овога што смо се ја и ти договорили, знај: Господ је сведок између мене и тебе довека.“
24Тако се Давид сакрио у пољу. Дошао је млади месец и цар је сео за сто да једе. 25Кад је цар, по свом обичају, сео на место до зида, Јонатан је устао, а Авенир је сео до Саула. Давидово место је било празно. 26Саул није ништа рекао тог дана, мислећи: „Нешто му се догодило. Мора да је нечист; свакако је нечист.“ 27Међутим, Давидово место је било празно и наредног дана након младог месеца. Саул упита свога сина Јонатана: „Зашто син Јесејев није дошао на обед ни јуче ни данас?“
28Јонатан одговори Саулу: „Давид ме је усрдно молио да га пустим да оде до Витлејема. 29Рекао је: ’Пусти ме, молим те, јер наша породица приноси жртву у граду. Брат ми је то лично наложио. Сад, ако сам стекао твоју наклоност, дозволи ми да скокнем и видим своју браћу.’ Зато није дошао за царев сто.“
30Саул на то плану гневом на Јонатана и рече: „Изроде и бунтовниче! Зар ја не знам да си стао на страну Јесејевог сина, на своју срамоту, и на срамоту мајке која те је родила? 31Јер све док син Јесејев живи на земљи нећеш бити безбедан ни ти ни твоје царство. Зато пошаљи по њега, нека га доведу к мени, јер је заслужио смрт.“
32Јонатан одговори своме оцу Саулу: „Зашто мора да се погуби? Шта је учинио?“
33Тада Саул баци копље на Јонатана да га прободе. Јонатан је схватио да је његов отац решио да убије Давида. 34Јаростан, Јонатан устане од стола. Тог другог дана младог месеца није јео, јер му је било жао Давида што га је његов отац осрамотио.
35Ујутро је Јонатан изашао у поље на састанак с Давидом. С њим је био и један млади момак. 36Јонатан рече момку: „Потрчи и нађи стреле које ћу одапети!“ Момак потрча, а Јонатан одапе стрелу преко њега. 37Кад је момак дошао до места куда је одапео стрелу, Јонатан викну за момком говорећи: „Није ли стрела тамо подаље од тебе?“ 38„Пожури, не стој!“ – довикну Јонатан за њим. Јонатанов момак покупи стреле и врати се своме господару. 39Момак није знао ништа; само су Јонатан и Давид знали у чему је ствар. 40Тада је Јонатан дао момку своје оружје и рекао му: „Однеси ово у град.“
41Момак оде, а Давид изађе из свог скровишта на југу, паде ничице на земљу и поклони се три пута. Затим су се изљубили, па су плакали заједно, нарочито Давид.
42Тада Јонатан рече Давиду: „Иди у миру, јер смо се заклели један другоме у име Господње, рекавши: ’Господ нека буде сведок између мене и тебе, и између мог потомства и твог потомства довека.’“
Давид је затим устао и отишао, а Јонатан се вратио у град.
