Hiobs Glaube wird auf die Probe gestellt
(Kapitel 1–2)
Hiobs Frömmigkeit
1Im Land Uz lebte ein Mann namens Hiob, der rechtschaffen und aufrichtig war. Weil er Ehrfurcht vor Gott hatte, hütete er sich davor, Böses zu tun. 2Er hatte eine große Familie mit sieben Söhnen und drei Töchtern 3und besaß riesige Viehherden: 7000 Schafe und Ziegen, 3000 Kamele, 500 Rindergespanne und 500 Esel, dazu sehr viele Hirten und Mägde. Hiob war der reichste und angesehenste von allen Herdenbesitzern im Osten.
4Jahr für Jahr feierten seine Söhne reihum in ihren Häusern Feste, zu denen sie auch ihre Schwestern einluden. 5Immer wenn die Festtage vorbei waren, ließ Hiob seine Kinder zu sich kommen, um sich mit ihnen auf ein Opfer vorzubereiten. Schon früh am Morgen stand er auf und brachte Gott viele Brandopfer dar, für jedes Kind eins. Das tat Hiob jedes Mal, denn er dachte: »Vielleicht haben sie sich schuldig gemacht und Gott insgeheim verflucht.«
Eine schwere Prüfung für Hiob
6Eines Tages versammelten sich die Gottessöhne im Himmel und traten vor den Herrn, unter ihnen auch der Satan1,6 Wörtlich: der Ankläger. – Vgl. »Satan« in den Sacherklärungen.. 7»Woher kommst du?«, fragte ihn der Herr. »Ich habe die Erde durchstreift«, gab dieser zur Antwort. 8Der Herr erwiderte: »Dann ist dir sicher auch mein Diener Hiob aufgefallen. Ich kenne keinen Zweiten auf der Erde, der so rechtschaffen und aufrichtig ist wie er, der mich achtet und sich nichts zuschulden kommen lässt.«
9»Überrascht dich das?«, fragte der Satan. »Er tut’s doch nicht umsonst! 10Du hast ihn, seine Familie und seinen ganzen Besitz stets bewahrt. Seine Arbeit war erfolgreich, und seine Herden haben sich gewaltig vermehrt. 11Aber – versuch es doch einmal und lass ihn Hab und Gut verlieren, dann wird er dich ganz sicher vor allen Leuten verfluchen.«
12»Gut«, sagte der Herr, »mach mit seinem Besitz, was du willst, nur ihn selbst taste nicht an!« So verließ der Satan die Gegenwart des Herrn.
13Eines Tages feierten Hiobs Kinder wieder einmal im Haus ihres ältesten Bruders. 14Da kam ein Bote zu Hiob und meldete: »Wir pflügten gerade mit den Rindern, die Esel weideten nebenan, 15da überfiel uns eine Räuberbande aus der Gegend von Saba und jagte uns die Tiere ab. Alle Hirten haben sie umgebracht, nur ich konnte entkommen, um es dir zu melden.«
16Im selben Moment stürzte schon ein anderer Bote herein: »Ein Unwetter1,16 Wörtlich: Das Feuer Gottes fiel vom Himmel und. hat deine Schaf- und Ziegenherden mitsamt den Hirten vernichtet, nur ich habe es überlebt, und jetzt bin ich hier, um es dir zu berichten.«
17Kaum hatte er ausgeredet, als schon der nächste Bote atemlos meldete: »Nomaden aus Babylonien haben unsere Kamelherden von drei Seiten überfallen und weggetrieben. Alle Hirten haben sie umgebracht, ich bin der einzige Überlebende!«
18Im nächsten Augenblick kam wieder ein Bote an: »Hiob«, rief er, »deine Kinder feierten gerade, 19als ein Wirbelsturm aus der Wüste das Haus deines ältesten Sohnes erfasste und einstürzen ließ. Alle deine Kinder liegen unter den Trümmern begraben! Sie sind tot! Ich habe als Einziger dieses Unglück überlebt.«
20Da stand Hiob auf, zerriss sein Obergewand und schor sich den Kopf. Dann fiel er zu Boden und betete: 21»Nackt bin ich zur Welt gekommen, und nackt verlasse ich sie wieder. Herr, du hast mir alles gegeben, du hast mir alles genommen, dich will ich preisen!«
22Obwohl dieses Leid über ihn hereinbrach, versündigte Hiob sich nicht. Kein böses Wort gegen Gott kam über seine Lippen.
Пролог
1У земљи Уз је живео човек по имену Јов. Био је без мане, човек праведан и богобојазан који се клонио зла. 2Родило му се седам синова и три ћерке. 3Имао је посед од седам хиљада оваца, три хиљаде камила, пет стотина пари волова, пет стотина магарица и јако много слугу. Био је имућнији од свакога на истоку.
4Елем, његови су синови одлазили на кућне гозбе које су приређивали, сваки од њих у свој дан. Слали су позиве својим трима сестрама да са њима пију и једу. 5А када би се изређали дани гозбе, Јов је слао по њих да их посвети. Устајао би рано ујутро и приносио свеспалнице за сваког од њих. Наиме, говорио је Јов: „Можда су деца сагрешила и у свом срцу проклела Бога.“ И Јов је то радио сваког дана.
6Тек, једног су дана Божији синови дошли и стали пред Господа, а међу њих је дошао и Сатана. 7И Господ рече Сатани: „Одакле долазиш?“
Сатана одговори Господу речима: „Пролазио сам земљом и обилазио сам је.“
8Господ рече Сатани: „А јеси ли уочио Јова, слугу мога, јер на земљи нема човека који је попут њега без мане, праведан, богобојазан и који се клони зла?“
9Сатана је одговорио Господу речима: „Узалуд ли се Јов Бога боји?! 10Зар ти ниси оградио њега и кућу његову и све што поседује унаоколо? Благословио си дело његових руку и његов се посед проширио по земљи. 11Али пружи руку своју и дирни му у све то што има – неће ли те у лице проклети!“
12Господ је узвратио Сатани: „Добро, све што има у твојим је рукама. Само њега руком не дотичи.“
Тада је Сатана отишао из Божијег присуства.
13Тако су једног дана Јовови синови и његове ћерке јели и пили вино у кући свог брата првенца. 14Тада је Јову дошао гласник и поручио: „Знаш, док су волови орали и магарице пасле крај њих, 15банули су Савеји и отели их! Слуге су побили оштрицом мача, само сам ја једини побегао да ти јавим!“
16И док је овај још говорио, дошао је други с речима: „Од Бога се ватра сручила с небеса! Спалила је овце и прогутала слуге, само сам ја једини побегао да ти јавим!“
17И док је овај још говорио, дошао је други с речима: „Халдејци сврстани у три чете су извршили препад на камиле! Отели су их, слуге су побили оштрицом мача и само сам ја једини побегао да ти јавим!“
18И док је овај још говорио, дошао је други с речима: „Твоји синови и твоје ћерке су јели и пили вино у кући свог брата првенца. 19И гле, страховит је ветар дунуо из правца пустиње! Ударио је на четири угла куће која се срушила на децу и они су изгинули! Само сам ја једини побегао да ти јавим!“
20Јов је тада устао и поцепао своју одећу. Обријао је своју главу, бацио се на тло и поклонио. 21Рекао је:
„Го сам изашао из утробе мајке своје
и го ћу да се вратим тамо!
Господ је дао – Господ је узео!
Благословено нека је име Господње!“
22Тако Јов у свему овоме није сагрешио и није оптужио Бога.
