2 Samuel 14 – CST & NSP

Nueva Versión Internacional (Castilian)

2 Samuel 14:1-33

Absalón regresa a Jerusalén

1Joab hijo de Sarvia se dio cuenta de que el rey echaba mucho de menos a Absalón. 2Por eso mandó traer a una mujer muy astuta, la cual vivía en Tecoa, y le dijo:

―Quiero que te vistas de luto, y que no te eches perfume, sino que finjas estar de duelo, como si llevaras mucho tiempo llorando la muerte de alguien.

3Luego Joab le ordenó presentarse ante el rey, explicándole antes lo que tenía que decirle. 4Cuando aquella mujer de Tecoa se presentó ante el rey,14:4 se presentó ante el rey (muchos mss. hebreos, LXX, Vulgata y Siríaca); le habló al rey (TM). le hizo una reverencia y se postró rostro en tierra.

―¡Ayúdame, oh rey! —exclamó.

5―¿Qué te pasa? —le preguntó el rey.

―Soy una pobre viuda —respondió ella—; mi esposo ha muerto. 6Esta tu sierva tenía dos hijos, los cuales se pusieron a pelear en el campo. Como no había nadie que los separara, uno de ellos le asestó un golpe al otro y lo mató. 7Pero ahora resulta que toda la familia se ha puesto en contra de esta tu sierva. Me exigen que entregue al asesino para que lo maten, y así vengar la muerte de su hermano, aunque al hacerlo eliminen al heredero. La verdad es que de esa manera apagarían la última luz de esperanza que me queda, y dejarían a mi esposo sin nombre ni descendencia sobre la tierra.

8―Regresa a tu casa, que yo me encargaré de este asunto —respondió el rey.

9Pero la mujer de Tecoa replicó:

―Oh rey, mi señor, que la culpa caiga sobre mí y sobre mi familia, y no sobre el rey ni su trono.

10―Si alguien te amenaza —insistió el rey—, tráemelo para que no vuelva a molestarte.

11Entonces ella le suplicó:

―¡Ruego a mi rey invocar al Señor tu Dios, para que quien deba vengar la muerte de mi hijo no aumente mi desgracia matando a mi otro hijo!

―¡Tan cierto como que el Señor vive —respondió el rey—, juro que tu hijo no perderá ni un solo cabello!

12Pero la mujer siguió diciendo:

―Permite mi señor y rey a esta tu sierva decir algo más.

―Habla.

13―¿Cómo es que intentas hacer lo mismo contra el pueblo de Dios? Al prometerme el rey estas cosas, se declara culpable, pues no deja regresar a su hijo desterrado. 14Así como el agua que se derrama en tierra no se puede recoger, así también todos tenemos que morir. Pero Dios no nos arrebata la vida, sino que provee los medios para que el desterrado no siga separado de él para siempre.

15»Yo he venido a hablar con mi señor el rey porque hay gente que me ha infundido temor. He pensado: “Voy a hablarle al rey; tal vez me conceda lo que le pida, 16librándonos a mí y a mi hijo de quien quiere eliminarnos, para quedarse con la heredad que Dios nos ha dado”.

17»Pensé, además, que tu palabra me traería alivio, pues mi señor el rey es como un ángel de Dios, que sabe distinguir entre lo bueno y lo malo. ¡Que el Señor tu Dios te bendiga!»

18Al llegar a este punto, el rey le dijo a la mujer:

―Voy a hacerte una pregunta, y te pido que no me ocultes nada.

―Dime, mi señor y rey.

19―¿Acaso no está Joab detrás de todo esto?

La mujer respondió:

―Juro por la vida de mi señor el rey que su pregunta ha dado en el blanco.14:19 su pregunta ha dado en el blanco. Lit. nadie va a la derecha o a la izquierda de todo lo que mi señor el rey ha dicho. En efecto, fue tu siervo Joab quien me instruyó y puso en mis labios todo lo que he dicho. 20Lo hizo para disimular el asunto,14:20 para disimular el asunto. Alt. con el propósito de cambiar la situación. pero mi señor tiene la sabiduría de un ángel de Dios y sabe todo lo que sucede en el país.

21Entonces el rey llamó a Joab y le dijo:

―Estoy de acuerdo. Anda, haz que regrese el joven Absalón.

22Postrándose rostro en tierra, Joab le hizo una reverencia al rey y le dio las gracias, añadiendo:

―Hoy sé que cuento con el favor de mi señor y rey, pues el rey ha accedido a mi petición.

23Dicho esto, Joab emprendió la marcha a Guesur, y regresó a Jerusalén con Absalón. 24Pero el rey dio esta orden: «Que se retire a su casa, y que nunca me visite». Por tanto, Absalón tuvo que irse a su casa sin presentarse ante el rey.

25En todo Israel no había ningún hombre tan admirado como Absalón por su hermosura; era perfecto de pies a cabeza. 26Tenía una cabellera tan pesada que una vez al año tenía que cortársela; y según la medida oficial, el pelo cortado pesaba dos kilos.14:26 dos kilos. Lit. doscientos siclos. 27Además, tuvo tres hijos y una hija. Su hija, que se llamaba Tamar, llegó a ser una mujer muy hermosa.

28Absalón vivió en Jerusalén durante dos años sin presentarse ante el rey. 29Un día, le pidió a Joab que fuera a ver al rey, pero Joab no quiso ir. Se lo volvió a pedir, pero Joab se negó a hacerlo. 30Así que Absalón dio esta orden a sus criados: «Mirad, Joab ha sembrado cebada en el campo que tiene junto al mío. ¡Id y prendedle fuego!»

Los criados fueron e incendiaron el campo de Joab. 31Entonces este fue en seguida a casa de Absalón y le preguntó:

―¿Por qué tus criados han prendido fuego a mi campo?

32Y Absalón le respondió:

―Te pedí que fueras a ver al rey y le preguntaras para qué he vuelto de Guesur. ¡Más me habría valido quedarme allí! Voy a presentarme ante el rey y, si soy culpable de algo, ¡que me mate!

33Joab fue a comunicárselo al rey; este, por su parte, mandó llamar a Absalón, el cual se presentó ante el rey y, postrándose rostro en tierra, le hizo una reverencia. A su vez, el rey recibió a Absalón con un beso.

New Serbian Translation

2. Књига Самуилова 14:1-33

Авесалом се враћа у Јерусалим

1Али Јоав, син Серујин, је знао да је царево срце наклоњено Авесалому. 2Стога је Јоав послао да му доведу једну мудру жену из Текује. Он јој рече: „Претварај се да си у жалости: обуци се у жалбену одећу и не мажи се мирисним уљем, као жена која многе дане жали за покојником. 3Потом иди цару и реци му ове речи.“ Јоав јој је рекао шта да каже.

4Кад је жена из Текује дошла цару, пала је ничице на земљу, поклонила се и рекла: „Помагај, царе!“

5Цар јој рече: „Шта те мучи?“

Она одговори: „Ја сам удовица; муж ми је умро. 6Твоја је слушкиња имала два сина. Њих двојица су се потукли у пољу, а није било никог да их растави. Један је ударио другог и убио га. 7Тада се цела породица дигла на твоју слушкињу, говорећи: ’Дај тог братоубицу да га погубимо ради живота који је одузео своме брату! Истребимо га иако је наследник!’ Међутим, тако ће ми угасити једину жеравицу која ми је остала, те се моме мужу неће сачувати ни име ни потомство на земљи.“

8Цар рече жени: „Иди кући, а ја ћу издати наредбу у твоју корист.“

9Жена из Текује рече на то цару: „Господару мој, царе, нека кривица падне на мене и на дом мога оца; а цар и његов престо су недужни.“

10Цар рече: „Ако ти неко запрети, ти га доведи мени; тај те више неће узнемиравати.“

11А она рече: „Нека цар то спомене Господу, твоме Богу, да крвни осветник не учини још горе зло, те затре мог сина.“

Он рече: „Живога ми Господа, твоме сину неће пасти ни длака с главе!“

12Тада жена рече: „Дозволи да твоја слушкиња каже још нешто моме господару, цару.“

Он јој рече: „Реци.“

13Она рече: „Зашто си наумио да урадиш исту ствар против народа Божијег? Доносећи овакву одлуку, цар осуђује самог себе, пошто не враћа онога кога је изгнао. 14Јер, ми морамо умрети; ми смо као вода кад се проспе на земљу, те се не може скупити. Но, Бог не узима живот, већ је изнашао начине да изгнани не остане у изгнанству.

15Ја сам, стога, дошла да кажем ово цару, своме господару, јер ме је народ уплашио. А твоја слушкиња је помислила: ’Обратићу се цару; можда ће цар учинити што његова слушкиња тражи. 16Наиме, цар ће чути, па ће избавити своју слушкињу из руку човека који хоће да истреби мене и мог сина с наследства Божијег.’

17Мислила је твоја слушкиња: ’Реч мога господара, цара, ће ме умирити, јер је мој господар, цар, као Анђео Господњи, који разликује добро од зла. Нека Господ, Бог твој, буде с тобом.’“

18Тада цар одговори жени: „Немој затајити од мене ништа што ћу те питати.“

Она одговори: „Нека мој господар говори.“

19Цар упита: „Да ли су Јоавови прсти заједно с тобом у целој овој ствари?“

Она одговори: „Живота ми твога, господару мој, царе, све је онако како је мој господар, цар, рекао; од тога се не може ни лево ни десно. Јесте, твој слуга Јоав ми је то заповедио; он ми је рекао да кажем све ове речи. 20Твој слуга Јоав је то учинио да би приказао ствар с друге стране, али мој господар је мудар као Анђео Божији, па зна све што се дешава у земљи.“

21Тада цар рече Јоаву: „Ево, урадићу то. Иди и доведи младића Авесалома.“

22На то је Јоав пао ничице на земљу, поклонио се и благословио цара, говорећи: „Данас твој слуга зна да сам нашао благонаклоност пред тобом, господару мој, царе, јер је цар учинио што је његов слуга тражио.“

23Јоав је, затим, устао и отишао у Гесур, па је довео Авесалома у Јерусалим. 24Међутим, цар рече: „Нека се врати у своју кућу, али преда мном нека се не појављује.“ Тако се Авесалом вратио у своју кућу, али пред царем се није појављивао.

25А у целом Израиљу није било човека кога су више хвалили због његове лепоте од Авесалома. На њему није било мане од темена до пете. 26Он је шишао своју косу на крају године, јер му је била тешка. Коса му је била тешка две стотине шекела14,26 Око 2 kg. царске мере.

27А Авесалом је имао три сина и једну ћерку, по имену Тамара, која је била веома лепа жена. 28Авесалом је живео у Јерусалиму две године а да се није појавио пред царем.

29Тада је Авесалом послао по Јоава, да би га послао цару, али он није хтео да дође к њему. Послао је по њега и други пут, али овај опет није хтео да дође. 30Авесалом рече својим слугама: „Јоавово поље је поред мога, а јечам је још на њему. Идите и запалите га!“ Тако Авесаломове слуге запале поље.

31Тада се Јоав диже и дође Авесалому у кућу, па му рече: „Зашто су твоје слуге запалиле моје поље?“

32Авесалом одговори Јоаву: „Ето, ја сам ти послао поруку: дођи овамо да те пошаљем к цару да кажеш: ’Зашто сам се вратио из Гесура? Било би ми боље да сам остао тамо!’ Зато ми допусти да видим цара, па ако сам крив за нешто, нека ме погуби!“

33Јоав оде цару и јави му, те цар позва Авесалома. Кад је дошао цару, поклонио се лицем до земље пред њим, а цар је пољубио Авесалома.