Ministerio de Pablo en Tesalónica
1Hermanos, bien sabéis que nuestra visita a vosotros no fue un fracaso. 2Y sabéis también que, a pesar de las aflicciones e insultos que antes sufrimos en Filipos, cobramos confianza en nuestro Dios y nos atrevimos a comunicaros el evangelio en medio de una gran lucha. 3Nuestra exhortación no se origina en el error ni en malas intenciones, ni procura engañar a nadie. 4Al contrario, hablamos como hombres a quienes Dios aprobó y les confió el evangelio: no tratamos de agradar a la gente, sino a Dios, que examina nuestro corazón. 5Como sabéis, nunca hemos recurrido a las adulaciones ni a las excusas para obtener dinero; Dios es testigo. 6Tampoco hemos buscado honores de nadie; ni de vosotros ni de otros. 7Aunque como apóstoles de Cristo hubiéramos podido ser exigentes con vosotros, os tratamos con delicadeza.2:7 exigentes … delicadeza. Var. exigentes, fuimos niños entre vosotros. Como una madre2:7 madre. Alt. nodriza. que amamanta y cuida a sus hijos, 8así nosotros, por el cariño que os tenemos, nos deleitamos en compartir con vosotros no solo el evangelio de Dios, sino también nuestra vida. ¡Tanto llegamos a quereros! 9Recordaréis, hermanos, nuestros esfuerzos y fatigas para proclamaros el evangelio de Dios, y cómo trabajamos día y noche para no seros una carga.
10Dios y vosotros sois testigos de que nos comportamos con vosotros los creyentes en una forma santa, justa e irreprochable. 11Sabéis también que a cada uno de vosotros lo hemos tratado como trata un padre a sus propios hijos. 12Os hemos animado, consolado y exhortado a llevar una vida digna de Dios, que os llama a su reino y a su gloria.
13Así que no dejamos de dar gracias a Dios, porque al oír vosotros la palabra de Dios que os predicamos, la aceptasteis no como palabra humana, sino como lo que realmente es, palabra de Dios, la cual actúa en vosotros los creyentes. 14Vosotros, hermanos, seguisteis el ejemplo de las iglesias de Dios en Cristo Jesús que están en Judea, ya que sufristeis a manos de vuestros compatriotas lo mismo que sufrieron aquellas iglesias a manos de los judíos. 15Estos mataron al Señor Jesús y a los profetas, y a nosotros nos expulsaron. No agradan a Dios y son hostiles a todos, 16pues procuran impedir que prediquemos a los gentiles para que sean salvos. Así en todo lo que hacen llegan al colmo de su pecado. Pero el castigo de Dios vendrá sobre ellos con toda severidad.2:16 Pero … severidad. Lit. Pero la ira vino sobre ellos hasta el fin.
Pablo anhela ver a los tesalonicenses
17Nosotros, hermanos, después de estar separados de vosotros por algún tiempo, en lo físico, pero no en lo espiritual, con ferviente anhelo hicimos todo lo humanamente posible por ir a veros. 18Sí, deseábamos visitaros —yo mismo, Pablo, más de una vez intenté ir—, pero Satanás nos lo impidió. 19En resumidas cuentas, ¿cuál es nuestra esperanza, alegría o motivo2:19 motivo. Lit. corona. de orgullo delante de nuestro Señor Jesús para cuando él venga? ¿Quién más sino vosotros? 20Sí, vosotros sois nuestro orgullo y alegría.
Павлова служба у Солуну
1Знате и сами, браћо, да наш долазак к вама није био узалудан. 2Него, иако смо претходно у Филипима претрпели и били злостављани, што и сами знате, ипак смо вам, охрабрени од Бога, навестили Божију Радосну вест, упркос снажном противљењу. 3Према томе, ми вас не бодримо из заблуде, лукавства или из нечистих намера, 4већ зато што нас је Бог прокушао и поверио нам да проповедамо Радосну вест. Стога ми не удовољавамо људима, већ Богу који испитује наша срца.
5Бог је сведок да вам никада нисмо приступили ласкањем нити прикривеном похлепом, а то ви и сами знате. 6Од људи нисмо тражили славе, ни од вас, ни од других. 7И премда смо могли да се послужимо својим угледом као Христови апостоли, међу вама смо били нежни као мајка која храни и негује своју децу. 8Тако пуни љубави за вас, били смо спремни не само да вам навестимо Радосну вест Божију, већ и да дамо своје животе за вас, јер смо вас заволели. 9Зато се сећајте, браћо, нашег труда и напора. Проповедали смо вам Радосну вест Божију, и радили дан и ноћ да вам не бисмо били на терету.
10Сведоци сте, као и сам Бог, да смо се свето, праведно и беспрекорно владали према вама који верујете. 11Такође знате и то да смо свакога од вас, као отац своју децу, 12храбрили, тешили и подстицали да живите достојно Бога који вас је позвао у своје Царство и славу.
13Зато ми без престанка захваљујемо Богу, јер сте прихватили поруку Божију коју сте од нас чули, и то не као људску реч, већ онакву каква заиста и јесте, реч Божију – што она доиста и јесте – која делује у вама верујућима.
14И ви сте, браћо, постали слика и прилика Божијих цркава у Христу Исусу, које су у Јудеји, јер сте и ви пропатили од свог сопственог народа као што су они од Јевреја. 15Они не само да су убили Исуса и пророке, већ су и нас прогонили. Они не угађају Богу и противе се свим људима, 16бранећи нам да говоримо незнабошцима о спасењу, да тако заувек испуне меру својих греха. Али, сустигао их је најзад Божији гнев.
Павлова жеља да види Солуњане
17А ми, браћо, пошто смо од вас били одвојени телом, али не и срцем, још више смо, обузети жарком жељом, настојали да вас видимо. 18Зато смо желели да дођемо – ја, Павле лично, и то не једном, већ двапут, али Сатана нас је спречио. 19Јер: ко је наша нада, радост или венац славе пред нашим Господом Исусом приликом његовог доласка? Нисте ли то баш ви? 20Јер ви сте наша слава и наша радост!
