Довуд вновь щадит жизнь Шаула
1Зифиты пришли к Шаулу в Гиву и сказали:
– Довуд скрывается на холме Хакила, что напротив Иешимона.
2И Шаул спустился в пустыню Зиф с тремя тысячами лучших исроильтян, чтобы найти там Довуда. 3Шаул разбил свой лагерь рядом с дорогой на холм Хакила, что напротив Иешимона, но Довуд стоял в пустыне. Когда он увидел, что Шаул последовал за ним туда, 4он послал лазутчиков и узнал, что Шаул действительно пришёл.
5Довуд отправился в путь и пришёл туда, где разбил свой лагерь Шаул. Он увидел, где Шаул и начальник войска Абнир, сын Нера, легли спать. Шаул лежал в центре того места, где расположился лагерь, а войско находилось вокруг него.
6Довуд спросил хетта Ахи-Малика и Авишая, брата Иоава, сына Церуи:
– Кто спустится вместе со мной в лагерь к Шаулу?
– Я спущусь с тобой, – сказал Авишай.
7Довуд и Авишай подошли к войску ночью и видят: Шаул спит в лагере, а его копьё воткнуто в землю у его изголовья. Абнир и воины лежали вокруг него.
8Авишай сказал Довуду:
– Сегодня Всевышний отдал врага в твои руки. Позволь же мне пригвоздить его к земле одним ударом копья. Мне даже не понадобится второго удара.
9Но Довуд сказал Авишаю:
– Не губи его. Кто может поднять руку на помазанника Вечного и остаться невиновным? 10Верно, как и то, что жив Вечный, – сказал он, – Вечный Сам сразит его. Либо придёт его время, и он умрёт, либо он пойдёт в бой и погибнет. Но не приведи Вечный мне поднять руку на помазанника Вечного. 11Возьми-ка копьё и кувшин для воды у его изголовья, и пойдём.
12Довуд взял копьё и кувшин для воды у изголовья Шаула, и они ушли. Никто не видел и не знал об этом, и никто не проснулся. Все они спали, потому что Вечный погрузил их в глубокий сон.
13Довуд перешёл на другую сторону и встал на вершине горы вдали, между ними было большое расстояние. 14Он закричал войску и Абниру, сыну Нера:
– Абнир! Ответь мне!
Абнир ответил:
– Кто ты такой, что беспокоишь царя?
15Довуд сказал:
– Ведь ты мужчина? Кто в Исроиле подобен тебе? Почему же ты не охранял твоего господина царя? Некто из народа приходил, чтобы погубить твоего господина царя. 16Скверно же ты поступил! Верно, как и то, что жив Вечный, – ты и твои люди заслуживаете смерти, потому что вы не охраняли вашего господина, помазанника Вечного. Посмотри вокруг себя. Где копьё царя и кувшин для воды, которые были у его изголовья?
17Шаул узнал голос Довуда и сказал:
– Твой ли это голос, Довуд, сын мой?
– Это мой голос, господин мой царь, – ответил Довуд. – 18Зачем мой господин преследует своего раба? Что я сделал и в каком зле повинен? 19Пусть же мой господин царь выслушает слова своего раба. Если Вечный настроит тебя против меня, то я совершу жертвоприношение Ему. Но если это сделали люди, пусть они будут прокляты перед Вечным! Они лишили меня моей доли в наследии Вечного и сказали: «Ступай, служи другим богам!»26:19 Исроил был землёй, которую Всевышний даровал Своему народу в наследие. И поэтому изгнание Довуда с этой земли рассматривается им как лишение его законных прав на его часть земли. Кроме того, изгоняя его в чужие земли, злопыхатели Довуда лишают его возможности поклоняться истинному Богу в Его святилище. 20Не дай же моей крови пролиться на землю вдали от Вечного. Царь Исроила ищет меня, как блоху, гоняется за мной по горам, как за куропаткой.
21Шаул сказал:
– Я согрешил. Вернись, Довуд, сын мой. Сегодня моя жизнь была для тебя драгоценной, и я не буду больше пытаться причинить тебе вред. Я поступал как безумец и совершил огромную ошибку.
22– Вот копьё царя, – ответил Довуд. – Пусть кто-нибудь из твоих молодых слуг перейдёт сюда и возьмёт его. 23Вечный вознаграждает каждого человека за его праведность и верность. Сегодня Вечный отдал тебя в мои руки, но я не поднял руки на помазанника Вечного. 24Пусть как твоя жизнь была сегодня для меня драгоценной, так ценится у Вечного моя жизнь, и пусть Он избавит меня от всякой беды.
25Шаул сказал Довуду:
– Благословен ты, сын мой Довуд, ты совершишь великие дела и, несомненно, преуспеешь.
И Довуд пошёл своим путём, а Шаул вернулся домой.
Давид по други пут штеди живот Саулу
1Дођу Зифејци к Саулу у Гавају и кажу му: „Не крије ли се Давид на брду Ехели, насупрот Јесимона?“
2Саул устане и оде у пустињу Зиф с три хиљада бираних Израиљаца да тражи Давида у пустињи Зиф. 3Саул се утаборио крај пута на брду Ехели, што је насупрот Јесимона. Давид, који је боравио у пустињи, видео је да је Саул дошао у пустињу за њим. 4Давид је послао извидницу, те је дознао да је Саул заиста дошао.
5Тада је Давид устао и дошао на место где се Саул утаборио. Давид је видео место где су легли Саул и Авенир, син Неров, заповедник Саулове војске. Саул је спавао у табору, а људи су се утаборили око њега.
6Давид упита Ахимелека Хетита и Ависаја, сина Серујина, Јоавовог брата: „Ко ће сићи са мном у табор к Саулу?“
Ависај одговори: „Ја ћу поћи с тобом.“
7Давид с Ависајем дође к људима по ноћи. Саул је лежао спавајући у табору. Код узглавља му је било забодено копље. Авенир и људи су спавали око њега.
8Ависај рече Давиду: „Данас ти је Бог изручио у руке твога непријатеља. Зато ми сад дозволи да га прободем копљем за земљу једним ударцем, двапут нећу морати.“
9Давид рече Ависају: „Немој га убити, јер ко ће дићи руку на помазаника Господњег и остати некажњен?“ 10Давид настави: „Живога ми Господа! Господ ће га ударити, било да му дође време да умре, било да оде у рат и погине. 11Сачувај Господе да дигнем руку на помазаника Господњег. Него узми сад ово копље и крчаг за воду што су код његовог узглавља, па да идемо.“
12Давид узме копље и крчаг за воду код Сауловог узглавља и они оду. Нико ништа није ни видео ни знао, нити се ико пробудио; сви су спавали, јер је Господ учинио да утону у дубок сан.
13Затим је Давид прешао на другу страну и стао на врх једног брда, тако да је било велико растојање између њих. 14Онда је довикнуо народу и Авениру, сину Неровом, и рекао: „Авенире, хоћеш ли се одазвати?!“
Авенир се одазва: „Ко си ти што дозиваш цара?“
15Давид рече Авениру: „Ниси ли ти јунак? Ко ти је раван у Израиљу? Зашто онда ниси чувао свога господара, цара, јер је један од мојих људи дошао да убије цара, твога господара? 16Није добро то што си учинио. Живога ми Господа, заслужили сте смрт, јер нисте чували свога господара, помазаника Господњег. Погледајте сада царево копље и крчаг за воду који су му били код узглавља!“
17Саул је препознао Давидов глас, па је рекао: „Јеси ли то ти, сине мој Давиде?“
Давид одговори: „Мој је глас, господару мој, царе.“ 18Давид упита: „Зашто мој господар прогони свога слугу? Шта сам урадио? Какво сам зло скривио? 19Стога нека господар мој, цар, саслуша речи свога слуге. Ако те је Господ подигао против мене, нека се умилостиви приносом. Али ако то чине људи, нека буду проклети пред Господом. Јер су ме изгнали данас да немам свог дела у баштини Господњој. То је као да су ми рекли: ’Иди и служи другим боговима.’ 20Зато нека се не пролива моја крв пред Господом, јер је цар Израиљев изашао да тражи обичну буву, као да гони јаребицу у планини.“
21Саул одговори: „Згрешио сам. Врати се, сине Давиде, јер ти више нећу чинити зло, пошто је данас мој живот био драгоцен у твојим очима. Ето, поступио сам неразумно и учинио велику грешку.“
22Давид одговори: „Ево царевог копља. Нека дође један од момака да га узме. 23А Господ нека плати сваком човеку по својој правди и верности! Јер Господ те је данас предао у моје руке, али ја нисам хтео да подигнем руку на помазаника Господњег. 24И, ето, као што је овога дана твој живот био вредан у мојим очима, тако нека мој живот буде вредан у Господњим очима. Он нека ме избави из сваке невоље!“
25Тада Саул рече Давиду: „Благословен да си, сине мој Давиде! Заиста ћеш бити успешан и изаћи као победник.“
Давид оде својим путем а Саул се врати у своје место.
