Ответ Аюба
1Тогда Аюб ответил:
2– Я слышал много подобного,
вы все – жалкие утешители!
3Настанет ли ветреным словам конец?
Что заставляет вас возражать?
4И я бы мог говорить так, как вы,
если бы вы были на моём месте;
я сплетал бы речи против вас
и неодобрительно качал бы головой;
5я укреплял бы вас своими речами,
унимая вашу боль движением губ.
6Но когда я говорю, не унимается моя боль,
и когда перестаю – не уходит.
7О, как Ты меня изнурил, Аллах;
Ты погубил всех моих домашних!
8Ты схватил меня16:8 Или: «Ты покрыл меня морщинами».
во свидетельство против меня самого;
восстаёт на меня худоба моя
и свидетельствует против меня.
9Аллах терзает меня в гневе,
Он ненавидит меня;
Он скрежещет на меня зубами,
и враг мой следит зорко и неотступно за мной.
10Люди открывают рты, чтобы издеваться надо мной,
бьют меня по щекам, ругаясь;
все они объединились против меня.
11Аллах отдал меня неправедным,
бросил меня в руки нечестивых.
12Я был спокоен, но Он разбил меня,
взял за шею и раздробил меня.
Он поставил меня Своей мишенью;
13Его лучники меня окружили.
Он рассекает мне почки, не щадит,
изливает на землю мою желчь.
14Пролом за проломом Он пробивает во мне,
устремляется на меня, как воин.
15Я сшил для себя рубище
и лбом своим уткнулся в прах.
16Покраснело от плача моё лицо,
пелена заволокла глаза,
17хоть нет у меня в руках неправды,
и молитва моя чиста.
18О земля, не скрывай мою кровь!
Пусть не утихает мой крик!
19Но даже теперь мой свидетель на небесах,
и есть в вышине у меня защитник.
20Мой заступник – друг мой;
к Аллаху текут мои слёзы.
21Мой заступник защитит меня перед Аллахом,
как человек защищает в суде своего друга.
22Моим годам приходит конец;
я ухожу в путь безвозвратный.
Јов
1А Јов је одговорио овим речима:
2„Много сам ја таквих ствари чуо,
сви ви сте ми мучни тешиоци!
3Има ли краја причању у ветар?
Шта те то тера да ми одговараш?
4И ја бих попут вас говорио
да сте ви на моме месту,
подбадао бих вас речима
и климао главом на вас.
5Али би вас уста моја ојачала,
усне моје донеле утеху.
6Ако бих говорио,
свој бол не бих ублажио;
ако бих ућутао,
колико бола би ме напустило?
7Ипак, он ме је изнурио;
ти си ми затро све укућане моје!
8Зграбио си ме,
бол је сведок против мене;
мршавост се моја подигнула
да у лице ме оптужи.
9Његов ме гнев раздире и спопада,
на мене зубима шкргуће својим,
душманин мој је на мене упро очи своје!
10Разјапили су своја уста према мени,
с презиром ми шамарају образе,
окупљају се против мене.
11Злотвору ме Бог је изручио,
бацио ме у руке злобника!
12Мирно сам живео, а он ме је уздрмао,
за врат ме је дочепао, смрскао ме;
себи ме је за мету ставио;
13стрелци су ме његови окружили,
нутрину ми је распарао без милости
и жуч ми је по земљи просуо.
14Пролама кроз мене
све пролом за проломом,
као ратник према мени тутњи.
15За кожу сам своју, ја зашио кострет,
у прашину достојанство своје уваљао.
16Од ридања подбуло је лице моје,
капци су ми попут смрти црни,
17премда насиља нема у рукама мојим
и моја је молитва чиста.
18О, земљо, крв моју не прекривај!
Не било места за мој вапај!
19А сада, на небесима ено сведока мога!
Да, мој бранилац је на висинама.
20А моји пријатељи – моји посредници вајни!
Око моје Богу плаче.
21Ех, кад би се човек правдао са Богом
као човек са човеком.
22Још година која прохујаће
и поћи ћу путем с којег повратка ми нема.
