1В один из дней Ионафан, сын Шаула, велел своему молодому оруженосцу:
– Давай перейдём к филистимской заставе на другую сторону реки.
Но он не сказал об этом отцу.
2Шаул находился в Мигроне, под гранатовым деревом, что на окраине Гивы. С ним было около шестисот человек, 3среди которых был Ахия, носивший ефод. Он был сыном Ахитува, брата Ихавода. Ахитув был сыном Пинхаса, сына Илия, священнослужителя Вечного в Шило. Никто не знал, что Ионафан ушёл.
4На каждой стороне переправы, по которой Ионафан намеревался перейти к филистимской заставе, было по скалистому утёсу; один назывался Боцец, а другой – Сене. 5Один утёс смотрел на север к Михмасу, другой – на юг к Геве.
6Ионафан сказал своему молодому оруженосцу:
– Давай перейдём к заставе этих необрезанных. Может быть, Вечный поможет нам. Ничто не может помешать Вечному спасти людей через многих или немногих воинов.
7– Делай всё, что задумал, – сказал его оруженосец. – Я с тобой, что бы ты ни решил.
8Ионафан сказал:
– Так переправимся же к тем людям и покажемся им. 9Если они скажут: «Подождите, пока мы не подойдём к вам», то мы останемся на своих местах и не будем подниматься к ним. 10Но если они скажут: «Поднимайтесь к нам», мы поднимемся, и для нас это будет знаком, что Вечный отдал их в наши руки.
11И они оба встали на виду у филистимской заставы.
– Смотрите! – сказали филистимляне. – Евреи выползают из нор, куда они попрятались.
12Люди с заставы крикнули Ионафану и его оруженосцу:
– Поднимайтесь к нам, и мы преподадим вам урок.
Ионафан сказал оруженосцу:
– Поднимайся вслед за мной. Вечный отдал их в руки Исраила.
13Ионафан карабкался, цепляясь руками и ногами, а следом за ним поднимался оруженосец. И филистимляне падали перед Ионафаном, а оруженосец шёл следом и добивал их. 14Во время первого нападения Ионафан и его оруженосец убили около двадцати человек на месте размером с половину поля, обрабатываемого парой волов за один день.
15Тогда ужас охватил всё филистимское войско – тех, кто в стане, и тех, кто в поле, тех, кто на заставах, и тех, кто в отрядах для набегов. И содрогнулась земля. Это был великий ужас14:15 Или: «Этот ужас был наслан Всевышним»..
16Дозорные Шаула в Гиве, что в земле Вениамина, увидели войско, разбегающееся во все стороны. 17Тогда Шаул сказал людям, которые были с ним:
– Постройте воинов и посмотрите, кто из наших ушёл.
Они сделали это, и выяснилось, что нет Ионафана и его оруженосца.
18Шаул сказал Ахии:
– Принеси ефод.
(В то время он носил ефод перед исраильтянами.)14:18 Или: «Принеси сундук Всевышнего. (В то время сундук Всевышнего был у исраильтян.)».
19Пока Шаул говорил со священнослужителем, смута в филистимском лагере становилась всё сильнее и сильнее. И Шаул сказал священнослужителю:
– У нас нет времени спрашивать Всевышнего14:19 Букв.: «Верни назад руку». Священнослужитель уже начал определять волю Всевышнего с помощью священного жребия, урима («свет») и туммима («совершенство»). См. сноску на 2:28..
20Затем Шаул и все его люди собрались и выступили против филистимлян. Они нашли филистимлян в полном смятении, разящими друг друга своими же мечами. 21Те евреи, которые присоединились к филистимлянам и были вместе с ними в их лагере, перешли на сторону исраильтян, бывших с Шаулом и Ионафаном. 22Когда все исраильтяне, которые прятались в нагорьях Ефраима, услышали, что филистимляне бегут, они также вступили в битву и напали на филистимлян. 23Так Вечный в тот день спас Исраил, битва же перекинулась за Бет-Авен.
Бессмысленная клятва Шаула и её последствия
24В тот день исраильтяне были утомлены, а Шаул связал народ клятвой, сказав:
– Будь проклят любой, кто поест до наступления вечера, прежде чем я отомщу врагам!
И никто из воинов не ел. 25Войско вошло в лес, а там на поляне был мёд. 26Войдя в лес, они увидели, как сочится мёд, но никто не поднёс руки с мёдом ко рту, потому что они боялись проклятия. 27Но Ионафан не слышал, как его отец связал народ клятвой, и, протянув посох, который был у него в руке, обмакнул его в соты. Он поднёс руку ко рту, и к нему вернулись силы14:27 Букв.: «его глаза просветлели»; также в ст. 29.. 28Тогда один из воинов сказал ему:
– Твой отец связал войско крепкой клятвой, сказав: «Будь проклят любой, кто сегодня поест!» Вот почему люди ослабли.
29Ионафан сказал:
– Мой отец зря смутил народ. Смотрите, ко мне вернулись силы, когда я поел немного мёда. 30Насколько же было бы лучше, если бы люди сегодня поели что-нибудь из добычи, которую они взяли у врагов! Разве поражение филистимлян не было бы ещё полнее?
31В тот день, поразив филистимлян от Михмаса до Аялона, исраильтяне были очень утомлены. 32Они бросались на добычу, хватали овец, волов и телят, резали их на земле и ели прямо с кровью. 33Тогда Шаулу сообщили:
– Смотри, народ грешит против Вечного, поедая мясо, в котором ещё есть кровь.
– Вы поступили вероломно, – сказал Шаул людям. – Прикатите ко мне немедленно большой камень.
34Затем он сказал:
– Пройдите среди народа и скажите ему: «Пусть каждый приводит ко мне своих волов и овец, режет их здесь и ест. Не грешите против Вечного, поедая мясо, в котором ещё есть кровь».
И каждый приводил той ночью своего вола и резал его там. 35Шаул тогда в первый раз построил жертвенник Вечному. 36Он сказал:
– Давайте спустимся вслед за филистимлянами ночью, будем грабить их до зари и не оставим никого из них в живых.
– Поступай, как тебе угодно, – ответили они.
Но священнослужитель сказал:
– Давайте спросим Всевышнего.
37И Шаул спросил у Всевышнего:
– Спускаться ли мне за филистимлянами? Отдашь ли Ты их в руки Исраила?
Но в тот день Всевышний не ответил ему. 38Тогда Шаул сказал:
– Подойдите сюда все вожди войска, и давайте узнаем, какой сегодня был совершён грех. 39Верно, как и то, что жив Вечный, Который спасает Исраил, – если виноват будет даже мой сын Ионафан, он должен будет умереть.
Но никто из народа не проронил ни слова. 40Шаул сказал всем исраильтянам:
– Вы встаньте там, а я и мой сын Ионафан встанем здесь.
– Поступай, как тебе угодно, – ответил народ.
41Шаул стал молиться Вечному, Богу Исраила:
– Дай мне верный ответ14:41 В древнем переводе эта часть стиха звучит следующим образом: «Шаул стал молиться: „О Вечный, Бог Исраила, почему Ты не ответил сегодня Твоему рабу? Если эта вина на мне или на моём сыне Ионафане, о Вечный, Бог Исраила, ответь уримом, но если эта вина на Твоём народе, Исраиле, ответь туммимом“». Урим и туммим – см. сноску на 2:28..
И жребий указал на Ионафана и Шаула, а народ был оправдан. 42Шаул сказал:
– Бросьте жребий на меня и на моего сына Ионафана.
И по жребию был указан Ионафан. 43Тогда Шаул велел Ионафану:
– Скажи мне, что ты сделал.
Ионафан ответил ему:
– Я просто съел немного мёда с конца посоха. И что же, я должен умереть за это?
44Шаул сказал:
– Пусть Всевышний сурово накажет меня, если ты не умрёшь, Ионафан.
45Но народ сказал Шаулу:
– Ионафану ли умереть – тому, кто принёс Исраилу великое избавление? Нет! Верно, как и то, что жив Вечный, – ни один волос с его головы не упадёт на землю, потому что он действовал сегодня с помощью Всевышнего.
Так народ спас Ионафана, и тот не был предан смерти.
46Шаул перестал преследовать филистимлян, и они ушли в свою землю.
Сражения Шаула
47После того как Шаул принял власть над Исраилом, он воевал с окружавшими его со всех сторон врагами: Моавом, аммонитянами, Эдомом, царями14:47 Или: «царём». Цовы и филистимлянами. И всякий раз, когда он наступал на врагов, он наносил им поражение. 48Он доблестно сражался и разбил амаликитян, избавив Исраил от рук грабителей.
Семья Шаула
49Сыновьями Шаула были Ионафан, Иш-Бошет14:49 Букв.: «Ишви» – вариант имени Иш-Бошет (см. 2 Цар. 2:8-10). и Малик-Шуа. Его старшую дочь звали Мерав, а младшую – Михаль. 50Его жену звали Ахиноамь, она была дочерью Ахимааца. Начальника войска Шаула звали Авнер, он был сыном Нера. Нер был дядей Шаула. 51Киш, отец Шаула, и Нер, отец Авнера, были сыновьями Авиила.
52Вся жизнь Шаула прошла в жестокой войне с филистимлянами, и всякий раз, когда Шаул видел сильного и храброго человека, он брал его к себе на службу.
Јонатанов подвиг
1Једног дана, Саулов син Јонатан рече своме слузи, који је носио његово оружје: „Хајде да пређемо до филистејског војног табора на другој страни.“ Свога оца није обавестио о томе.
2Саул је боравио у околини Гаваје, испод наровог дрвета, код Мигрона. С њим је било око шест стотина људи. 3Ефод14,3 Ефод је био предмет који се користио за сазнавање Божије воље. На другим местима означава део свештеничке одеће. је у то време носио Ахија, син Ахитува, брата Ихавода, сина Финеса, сина Илија, свештеника Господњег у Силому. Народ није знао да је Јонатан отишао.
4А кланац, који је Јонатан гледао да пређе како би дошао до филистејског војног табора, налазио се између две стрме литице. Једна се звала Восес а друга Сене. 5Једна је литица стајала на северу, насупрот Михмаса, а друга, на југу, насупрот Гаваје.
6Јонатан рече своме слузи који му је носио оружје: „Хајде да пређемо ка војном табору оних необрезаних. Можда ће Господ учинити нешто за нас, јер ништа не спречава Господа да избави, било много људи или мало.“
7Његов штитоноша му одговори: „Чини што год ти је у срцу. Моје је срце једно с твојим.“
8Јонатан рече: „Ево, прећи ћемо к тим људима, па ћемо им се показати. 9Ако нам кажу: ’Стојте док не дођемо до вас’, остаћемо где јесмо, и нећемо се пењати к њима. 10А ако нам кажу: ’Успните се к нама’, онда ћемо се успети, јер их је Господ предао у наше руке. То ће нам бити знак.“
11Кад су се њих двојица показала филистејском војном табору, Филистејци рекоше: „Гле, Јевреји излазе из рупа у које су се посакривали!“ 12Људи из војног табора рекоше Јонатану и његовом штитоноши: „Попните се к нама да вас научимо чему.“
Јонатан рече своме штитоноши: „Пењи се за мном, јер их је Господ предао у Израиљеве руке!“
13Јонатан се пењао служећи се рукама и ногама, а његов штитоноша за њим. Филистејци су падали пред Јонатаном, а његов штитоноша их је убијао за њим. 14То је био први напад када су Јонатан и његов штитоноша побили двадесетак људи на пољу од око пола јутра.
Пораз Филистејаца
15Тада је страх обузео табор на пољу; страва је спопала сав народ у војном табору и чету пљачкаша. Земља се потресла, те је завладала пометња од Бога.
16Саулови осматрачи из Гаваје Венијаминове су видели да се војска распршила на све стране. 17Тада Саул рече народу с њим: „Постројте се и видите ко је отишао од нас.“ Кад су се постројили, није било Јонатана и његовог штитоноше.
18Саул рече Ахији: „Донеси Ковчег Господњи.“ Наиме, Ковчег Господњи је тог дана био с народом израиљским. 19Док је Саул разговарао са свештеником, метеж у филистејском табору бивао је све већи. Саул рече свештенику: „Повуци руку!“
20Саул и сав народ с њим кликнуше и ступише у бој. А тамо, Филистејци окренули мачеве једни на друге. Пометња је била веома велика. 21Па и они Јевреји који су раније били на страни Филистејаца, и који су отишли у њихов табор, окренули су се од њих и придружили се Израиљцима, који су били са Саулом и Јонатаном. 22Кад су сви они Израиљци што су се посакривали у Јефремовој гори чули да су се Филистејци дали у бег, нагрнули су за њима у бој.
23Тог је дана Господ избавио Израиља, а битка се раширила све до преко Вет-Авена.
Саулова неразумна заклетва
24Израиљци су били исцрпљени тог дана, јер је Саул заклео народ рекавши: „Проклет био човек који окуси хране до увече, док се не осветим својим непријатељима!“ Тако сав народ није окусио хране.
25Кад је народ дошао у шуму, било је пчелињег саћа на површини земље. 26Ступивши у шуму, народ је видео да мед тече, али нико није принео руку устима, јер се народ плашио заклетве. 27Јонатан није чуо кад је његов отац заклео народ, па је принео врх штапа који му је био у руци и замочио га у саће, а затим принео руку устима; очи су му се одмах засветлеле.
28Један човек му рече: „Твој је отац строго заклео народ рекавши: ’Нека је проклет човек који окуси хране данас.’ А народ је био изморен.“
29Јонатан му одговори: „Мој отац гура земљу у пропаст. Погледајте како су ми се очи засветлеле чим сам окусио мало овог меда. 30Да је народ слободно јео од плена који је затекао код својих непријатеља, не би ли пораз Филистејаца био још већи?“
31Тог су дана тукли Филистејце од Михмаса до Ајалона, па се народ веома изморио. 32Тада се народ бацио на плен. Нахватали су ситну стоку, говеда и телад, клали их на земљи, и јели их с крвљу. 33То су јавили Саулу: „Ено, народ греши против Господа једући месо с крвљу.“
Саул рече: „Изневерили сте се Господу. Доваљајте ми овамо велики камен.“ 34Затим је рекао: „Разиђите се међу народ и реците им: ’Нека ми свако доведе свога вола или овцу. Овде ћете их клати и јести. Немојте грешити против Господа једући крв.’“
Те ноћи му је свако од народа довео свога вола, па су тамо клали и јели.
35Тада је Саул саградио жртвеник Господу. То је био први жртвеник који је саградио Господу.
36Саул рече: „Сиђимо ноћас у потеру за Филистејцима, да их оробимо док не сване јутро. Нећемо поштедети ни једног од њих.“
Они му одговорише: „Ради што ти се чини добро.“
Свештеник му рече: „Приступимо Богу.“
37Саул је питао Бога: „Да се спустим у потеру за Филистејцима? Хоћеш ли их предати у руке Израиљу?“ Али онога дана му није одговорио.
38Тада Саул рече: „Приступите овамо сви народни главари! Дознајте и видите како је овај данашњи грех био почињен! 39Јер тако ми живога Господа, који избавља Израиља, ако се кривица нађе и на мом сину Јонатану, биће свакако погубљен!“ Али нико му из свега народа није одговорио.
40Саул рече целом Израиљу: „Ви станите на једну страну, а ја и мој син Јонатан стаћемо на другу страну.“
Народ одговори Саулу: „Ради што ти се чини добро.“
41Тада се Саул обратио Господу: „Боже Израиљев, покажи по правди!“ Жреб је пао на Јонатана и Саула, а народ је изашао невин.
42Саул рече: „Баците жреб између мене и мога сина Јонатана!“ Жреб паде на Јонатана.
43Саул рече Јонатану: „Реци ми шта си урадио.“
Јонатан му исприча: „Ја сам само окусио мало меда крајем штапа који ми је био у руци. Ево ме, спреман сам да умрем.“
44Саул рече: „Нека ми тако учини Господ, и још више, ако данас заиста не умреш, Јонатане!“
45Тада је народ рекао Саулу: „Зар да умре Јонатан који је учинио ово велико избављење у Израиљу? Далеко било! Тако жив био Господ, ниједна влас неће пасти с његове главе на земљу, јер он је данас учинио ово дело уз Божију помоћ!“ Тако је народ избавио Јонатана, те није погинуо.
46Саул је престао да гони Филистејце, а Филистејци су се вратили у своја места.
47Кад је Саул учврстио царевање над Израиљем, заратио је против свих својих непријатеља унаоколо: против Моава, против потомака Амонових, против Едома, против царева совских, и против Филистејаца. Где год би се окренуо, побеђивао би. 48Одликовао се јунаштвом; поразио је Амаличане, и избавио Израиља из руку оних који су га пљачкали.
Саулова породица
49Саулови синови су били: Јонатан, Јесвија, и Малхи-Сув, а његове две ћерке звале су се: старија Мерава, а млађа Михала. 50Саулова жена звала се Ахиноама, ћерка Ахимасова, а заповедник његове војске звао се Авенир, син Нера, Сауловог стрица. 51А Кис, Саулов отац, и Нер, Авениров отац, били су синови Авилови.
52Љути се рат водио са Филистејцима током свег Сауловог века. А када би Саул видео којег одважног човека или врсног ратника, узимао би га у своју службу.
