Монолог Элиху
1Тогда трое друзей перестали спорить с Аюбом, потому что он был уверен в своей правоте. 2Но Элиху, сын Барахила, потомок Буза, из рода Рам, разгневался на Аюба за то, что тот считал себя праведным перед Всевышним. 3Он разгневался и на трёх его друзей за то, что, не сумев возразить, они клеветали на Аюба32:3 Или: «они клеветали на Всевышнего».. 4Но Элиху не сразу заговорил с Аюбом, потому что остальные были старше его. 5Когда же он увидел, что тем троим нечего больше сказать, он разгневался.
Первая речь Элиху
6И тогда Элиху, сын Барахила, потомок Буза, сказал:
– Я молод годами,
вы же в преклонных летах;
поэтому я и робел
и не смел вам высказать своё мнение.
7Я думал: «Пусть говорит возраст;
пусть преклонные годы учат мудрости».
8Но нет, это дух в человеке
и дыхание Всемогущего разум дают.
9Не одни старики32:9 Или: «Не многие». мудры,
не одни престарелые знают правду.
10Поэтому говорю я: «Внимайте мне!
Я тоже скажу вам, что знаю».
11Я ждал, пока вы говорили,
суждения ваши слушал;
пока вы искали слова,
12я вглядывался в вас.
Но никто из вас Аюба не опроверг,
на его слова не ответил.
13Не говорите: «Мы мудрость нашли:
пусть Всевышний обличает его, а не человек».
14Если бы против меня он обратил речь свою,
то я не как вы отвечал бы ему.
15Они испугались и нечего им сказать,
слов у них не осталось.
16Ждать ли мне, раз они замолчали,
раз они стоят здесь, не отвечая?
17Мне ведь тоже есть что сказать,
я тоже выскажу своё мнение.
18Я переполнен словами,
дух во мне побуждает меня.
19Сердце моё, как вино неоткрытое,
как новые бурдюки, готовые разорваться.
20Заговорю и найду покой;
разомкну уста свои и отвечу;
21не буду смотреть ни на чьё лицо
и льстить никому не стану,
22ведь я не умею льстить –
иначе убил бы меня мой Творец!
Елијуј
1И тако су тројица људи престали да узвраћају Јову који је у својим очима био праведан. 2На то је на Јова у љутњи плануо Елијуј из Вуза, син Варахилов из Рамовог рода. Разљутио се, јер се овај чинио праведнијим од Бога. 3Разљутио се и на три пријатеља што нису имали одговор, а опет су осудили Јова. 4Наиме, Елијуј је чекао да узврати Јову, јер су остали били старији по годинама од њега. 5Разљутио се Елијуј када је видео да ова тројица људи немају шта да кажу и одговоре.
6Тада је овако одговорио Елијуј из Вуза, син Варахилов:
„Млађи сам од вас по годинама.
Ви сте старији,
па сам се зато склањао у страху
да вам кажем своје мишљење.
7Наиме, рекао сам себи:
’Старост нека говори
и године многе нек разгласе мудрост!’
8Јер је дух у људима
и дах Свемоћнога им даје разум.
9Године многе мудрост не дају
и стари праведност не схватају.
10Зато кажем: ’Послушајте ме,
па да вам и ја изнесем своје мишљење.’
11Ето, чекао сам беседе ваше,
саслушао мишљења ваша
док сте бирали речи.
12Да, пажљиво сам вас пратио.
Али – гле – нико није оповргнуо Јова
и ниједан од вас није узвратио на речи његове!
13И не говорите: ’Мудрост смо пронашли!
А њега нека Бог оповргне, а не човек.’
14Али, није он против мене говорио
па ни ја нећу да узвратим њему вашим доказима.
15А они су се смели и више не узвраћају,
сасвим су остали без речи.
16Зашто да чекам када не говоре,
само стоје и више не узвраћају?!
17А сада ћу ја своје да кажем,
мишљење ћу своје да изнесем.
18Јер препун сам речи,
из утробе моје дух ме на то тера.
19Ево, попут вина без одушка утроба је моја,
распукла би се ко мешина нова.
20Морам да говорим, да себи одушка дам;
отворићу усне своје да бих узвратио.
21Нећу да гледам ко је ко,
никоме да ласкам нећу.
22Па ја и не умем да ласкам,
јер би ме одмах узео Саздатељ мој!
