1Men da Sanballat og Tobija så, at arbejdet på muren skred godt frem, og at de gabende huller blev repareret, blev de urolige og sendte bud om det til araberne, ammonitterne og ashdoditterne. 2De dannede en sammensværgelse og lagde planer om at angribe Jerusalem for at sætte en stopper for arbejdet. 3Men vi bad til vores Gud og satte vagtposter ved muren nat og dag.
4Judæerne klagede over, at de, der skulle bære materialerne, var udmattede, og at der var så mange murbrokker, at de ikke kunne komme frem. 5Samtidig planlagde vores fjender et overraskelsesangreb og sagde: „Før de når at se sig om, står vi midt i byen. Så slår vi dem ihjel og sætter en stopper for arbejdet!” 6Men de arbejdere, der boede i de omliggende landsbyer, røbede deres planer og sagde gang på gang: „Fjenderne gør sig klar til at angribe os fra alle sider.”
7Derfor opstillede jeg folkene familie for familie bevæbnet med sværd, spyd og buer bag ved muren på de steder, hvor den var lavest. 8Da jeg så, hvor bange de var, sammenkaldte jeg lederne og folket og holdt en lille tale til dem: „I skal ikke være bange!” sagde jeg. „Husk på, at den almægtige Gud er med os! Så vær ved godt mod og kæmp for jeres slægtninge, sønner, døtre, koner og hjem!”
9Da vores fjender blev klar over, at vi var blevet advaret, og at Gud havde forpurret deres planer om et overraskelsesangreb, vendte vi tilbage til arbejdet på muren. 10Men fra da af arbejdede vi altid i to hold. Mens halvdelen af folket var i gang, stod den anden halvdel sammen med lederne bag ved dem og holdt vagt i fuld rustning, bevæbnet med spyd, skjolde og buer. 11De, der slæbte sten, var også bevæbnet. De brugte den ene hånd til at bære sten og holdt spyddet i den anden. 12De, der byggede på muren, havde deres sværd i bæltet, mens de arbejdede. Hornblæseren holdt sig hele tiden tæt ved mig, parat til at blæse alarm.
13„Det er et omfattende projekt, vi er i gang med,” forklarede jeg folket og deres ledere, „og vi er spredt ud over et stort område. 14Så snart der bliver blæst alarm, skal I straks samle jer der, hvor lyden kommer fra. Så vil vores Gud kæmpe for os!”
15Således arbejdede vi fra daggry til solnedgang, mens halvdelen altid stod vagt. 16Jeg gav ordre til, at alle, der boede uden for muren, skulle overnatte inde i byen, så de og deres tjenestefolk kunne deltage i arbejdet om dagen og holde vagt om natten. 17Både jeg selv og mine folk sov med tøjet på, og vi gik aldrig nogen steder ubevæbnet.4,17 Eller: „Vi slap aldrig vores våben, selv når vi drak vand.” Teksten er uklar.
Противљење обнови
1А када је Санавалат чуо да обнављамо зид, пламтео је од беса и јако се разгневио, па се ругао Јеврејима. 2Рекао је испред своје браће и самаријске војске: „Шта то раде ти јадни Јевреји? Хоће ли да га обнове? Хоће ли да жртвују? Хоће ли да заврше за дан? Хоће ли да оживе то камење из гомиле рушевина и оног што је спаљено?“
3А Товија Амонац, који је стајао крај њега, рече: „Па на то што они зидају да се и лисица попне, срушиће зид од њиховог камења!“
4„Чуј, о, Боже наш, како нас презиру! Узврати им њихову срамоту на њихову главу и дај им да буду плен у земљи ропства. 5Не покривај њихову кривицу и нека им греси њихови пред тобом не буду избрисани, јер су те гневили пред градитељима.“
6И ми смо градили зид и он је био састављен до половине, јер је народ имао срце за посао.
7А када су Санавалат, Товија, Арапи, Амонци и Азоћани чули да обнова јерусалимског зида напредује, да су његови проваљени делови почели да се затварају, силно су се разгневили. 8Сви су сковали заверу да заједно зарате против Јерусалима и направе нам пометњу. 9Али ми смо се помолили нашем Богу и поставили смо даноноћне страже због њих.
10Ипак, Јевреји су говорили: „Клонула је снага носачима, рушевина је превише, а ми нисмо у стању да обновимо зид!“
11Још су наши злотвори говорили: „Неће ни знати, неће ни видети док не банемо међу њих, побијемо их и окончамо им посао!“
12И догодило се да су дошли Јевреји који живе поред њих, па су нам десет пута дојавили: „Долазе на вас из свих места у која ћете се вратити к нама!“
13А ја сам на најнижим положајима, иза зида и на отвореним местима, распоредио људе по породицама. Поставио сам их са мачевима, копљима и луковима. 14Када сам све погледао, устао сам и рекао главарима, достојанственицима и осталом народу: „Не плашите их се! Сетите се Господа, великог и страшног и борите се за своју браћу и своје синове, за своје ћерке, своје жене и своје домове.“
15А када су чули наши злотвори, да смо сазнали, Бог им је осујетио намере и сви смо се вратили на зид и свако на свој посао.
16Од тог дана половина мојих младића су радили посао, а половина је држала копља, штитове, лукове и оклопе. А главари су стајали иза свег Јудиног дома. 17Они који су обнављали зид, они који су носили терет и који су товарили, једном су руком радили посао, а другом држали оружје. 18Сваки је градитељ имао свој мач, припасан уз бок, и тако је градио. А поред мене је стајао човек који је дувао у рог.
19Рекао сам главарима, достојанственицима и осталом народу: „Много је посла, развучен је, а ми смо на зиду раштркани и далеко један од другога. 20Тамо где чујете звук рога, тамо се око нас и окупите. Бог наш ће се борити за нас!“
21Тако смо радили посао, а половина њих је држала копља од ране зоре до изласка звезда. 22У то сам време још казао народу: „Нека свако од вас са својим слугом спава усред Јерусалима, да би нам ноћу стражарили, а дању радили.“ 23Јер ни ја – моја браћа, моје слуге, стражари који су ме пратили – ниједан нисмо скидали своје оружје и одећу, осим када смо је прали.
