Hungersnødens gru
1Ak, Jerusalems guldklumper har mistet deres herlighed.
Hendes hellige øjestene ligger og vansmægter på hvert gadehjørne.
2Byens befolkning var deres vægt værd i guld,
men nu ligger de som værdiløse lerkar, en pottemagers værk.
3De vilde sjakaler giver deres unger die,
men mit folks mødre er følelseskolde som ørkenens strudse.
4Ethvert spædbarn skriger af tørst med tungen klæbende til ganen.
Småbørn tigger om mad, men ingen har noget at give.
5Folk, som var vant til festmiddage, er nu ved at forgå af sult.
De, som levede i luksus, roder nu efter føde i rendestenen.
6Går det ikke mit folk værre end Sodomas indbyggere?
De døde dog på et øjeblik ved Herrens direkte indgreb.
7Hendes fyrster havde hud som silke og struttede af sundhed,
deres ansigter var rødmossede og håret skinnede så smukt.
8Ingen ville kunne genkende dem nu, hvis de mødte dem på gaden,
for de er det rene skind og ben med ansigter sorte som sod.
9Ja, hellere dræbes af sværdet, end at dø langsomt af sult,
fordi madforsyninger ikke kan komme ind i byen.
10Kan man forestille sig, hvad der sker med en kærlig mor,
som tvinges til at koge og spise sine børn for at overleve?
11Landet er lamslået over Herrens forfærdelige vrede.
Jerusalem er ødelagt og brændt ned til grunden.
12Man mente ikke, det kunne lade sig gøre at indtage Jerusalem.
Ingen af jordens konger troede, det var muligt.
13Nedsablingen skete, fordi profeter og præster havde syndet.
De havde myrdet uskyldige folk midt i Herrens hellige by.
14Overalt i byen raver folk rundt i blinde.
De kan ikke undgå at røre ved blod, og derfor er de urene.
15„Pas på!” advarer folk hinanden, „der kommer en uren!”
Flygter de, siger de fremmede folkeslag: „Her kan I ikke bo!”
16Respekt for præsterne og landets ledere hører fortiden til,
for Herren har slået hånden af dem og spredt dem for alle vinde.
17Skildvagterne stod og spejdede efter hjælp, men forgæves.
Ingen af vores allierede havde magt til at redde os.
18Tidspunktet nærmede sig, hvor alt var forbi.
Vi kunne ikke gå ud på gaden af frygt for at blive dræbt.
19Uden at vise nåde kastede fjenderne sig over os som gribbe.
De forfulgte os i bjergene og lå på lur efter os i ørkenen.
20Vores egen konge, Herrens udvalgte, gik lige i deres fælde,
han, som vi troede kunne beskytte os fra enhver fjende.
21Østpå glæder I jer, Edoms folk, for denne gang var det ikke jer, der blev ramt.
Men en dag skal også I drikke Herrens vredes vin, så I mister besindelsen.
22Åh, Jerusalem, din straf var hård, men en dag bliver du genoprettet.
Edoms folk, derimod, vil blive straffet, fordi de svigtede os.
Јад и беда после пада
1Како потамне злато,
наше жежено злато!
Лежи камење храмовно
по улицама разбацано.
2Сионски младићи, некад скупоцени
као злато најчистије,
сада су – ах! – као обична грнчарија,
као производ лончарски.
3И вучица хоће да доји,
да вучиће своје негује,
а жене у народу моме
окрутне су као ној у пустињи:
4одојчад оставише жедну,
језик им се за непце лепи;
децу пустише да пиште,
никога нема да им храну пружи.
5Некад сами сладише јела одабрана,
сада скапавају по улицама.
Некад су у раскоши одрастали,
сада по сметлишту пребиру.
6Примио је казну народ мој
тежу него становници содомски,
јер њих разори за трен ока
и притом на њих не подиже људе.
7Некад су били наши јунаци
чистији од снега, бељи од млека;
били су румени и глатки,
као од брега одваљени.
8Сад су им лица црња од чађи,
по улицама их не познаје нико;
кожа им се смежурала око очију,
сасушила се као дрво суво.
9Сретнији су који у рату погибоше,
теже је онима које глад помори:
исцрпени, скапавали су лагано,
није било плодова са поља да остану у животу.
10Жене тако нежне беху,
па кувају децу своју
да нахране себе њима –
о, ужасно је народа мога страдање!
11Силином је провалио гнев Господњи,
он изли своју срџбу јаросну,
запали пожар на сионском граду,
те му спали и темеље саме.
Кривица свештеника и пророка
12Нису веровали ни страни владари,
ни сви становници земље,
да ће моћи освајач и душман
кроз капије јерусалимске да уђу.
13Ипак то се догодило
због греха пророчких,
због кривица свештеничких,
због невине крви4,13 Или: због крви праведника. усред града проливене.
14Тумарају по улицама као слепи,
крвљу су умрљани,
нико се не усуђује да их дотакне,
оскрнављена је одећа њихова.
15Народ виче: „Одлазите!
Оскрнављени, натраг! Не дотичите!“
Тако лутаху од народа до народа,
а међу народима су говорили:
„Овде више не могу да бораве.“
16Распрши их Господ да их не гледа,
да о њима више не брине.
На свештенике више не пази,
старешине више не жали.
Малаксалост потлачених
17А нама су се очи умориле,
ишчекујемо помоћ, а ње нема.
С кула наших зуримо до на крај обзорја,
чекамо народ који нас не може избавити.
18Непријатељ нам је сваки корак вребао,
по трговима својим не могосмо пролазити,
али дани наши пролажаху,
крај нам се приближи, стиже.
19Брже од грабљивица које с неба слећу,
гонитељи наши стигоше,
хватали су нас по брдима,
у пустињи у заседи чекали.
20Заробише наше животно уздање,
Господњег помазаника, цара,
а ми смо се уздали:
цар ће нас од сваког освајача сачувати.
Ипак – има Бога
21Радујеш се и веселиш, о, ћерко едомска,
и ти, народе из земље Уз.
Час пропасти и вама долази,
и ви ћете се тетурати голи,
откриће се и ваша срамота.
22За своју кривицу си, ћерко сионска, испаштала,
више те неће у изгнанство терати.
Ћерко едомска, тебе ће Господ казнити,
твоје ће кривице разоткрити.
