Gibeonitterne narrer Josva
1-2I landet vest for Jordanfloden boede der en række folkeslag, nemlig hittitterne, amoritterne, kana’anæerne, perizzitterne, hivvitterne og jebusitterne. Deres landområder dækkede højsletterne midt i landet, kystsletterne ud mod Middelhavet og skrænterne midt imellem. Nogle boede mod nord oppe ved Libanons bjerge. Da kongerne for alle disse folkeslag hørte, hvad der var sket med Jeriko og Aj, sluttede de sig sammen for at gøre fælles sag imod Josva og Israels folk. 3Men da de hivvitter, som boede omkring byen Gibeon, hørte om Jerikos og Ajs totale udslettelse, 4forsøgte de at redde livet ved list. En gruppe af dem lagde gamle sadler og sprukne vinsække på deres æsler, 5tog laset tøj og lappede sandaler på, og tørt, muggent brød med som proviant, og så rejste de af sted for at forhandle med Josva. 6Da de kom til israelitternes lejr ved Gilgal, sagde de til Josva og de ledende mænd i Israel: „Vi er kommet fra et fjernt land for at slutte fredspagt med jer.”
7Israelitterne svarede: „Hvordan kan vi være sikre på, at I ikke bor her i nærheden? For hvis det er tilfældet, kan vi ikke slutte fredspagt med jer.”
8De svarede: „Vi vil være jeres slaver.”
„Men hvem er I?” spurgte Josva. „Og hvor kommer I fra?”
9„Vi kommer fra et meget fjernt land,” svarede de. „Vi har hørt om jeres vældige Gud og alle de undere, han gjorde i Egypten. 10Vi har også hørt, hvad I gjorde ved de to amoritterkonger øst for Jordanfloden, kong Sihon af Heshbon og kong Og af Bashan, som boede i Ashtarot. 11Derfor sagde vores ledere og landsmænd til os: ‚Tag proviant med og begiv jer ud på den lange rejse. Opsøg israelitterne og sig, at vi er villige til at lade dem regere over os, hvis de vil slutte fred med os.’ 12Se det her brød, som vi tog med hjemmefra. Det var helt nybagt, da vi tog af sted, men nu er det tørt og muggent. 13Se på vores vinsække. De var nye, da vi fyldte vin i dem, men nu er de sprukne. Og vores tøj og sandaler er blevet helt slidt op på den lange rejse.”
14De israelitiske ledere inspicerede deres brød, men de spurgte ikke Herren til råds. 15Josva sluttede derefter fred med dem, og de israelitiske ledere bekræftede aftalen med en bindende ed.
16Tre dage efter at fredsaftalen var indgået, blev israelitterne klar over, at folkene i virkeligheden boede i nærheden. 17Straks tog israelitterne af sted og nåede på den tredje dag frem til hivvitternes byer Gibeon, Kefira, Be’erot og Kirjat-Jearim. 18Men de angreb dem ikke, for deres ledere havde lovet dem fred i Herrens, Israels Guds, navn. Da beklagede israelitterne sig over for deres ledere.
19Men lederne svarede: „Vi har i Israels Guds navn aflagt ed på ikke at ville røre dem. 20Så vi er tvunget til at lade dem være, for hvis vi bryder løftet, rammes vi af Guds vrede. 21Men vi vil gøre dem til vores slaver, så de må hugge brænde og bære vand for os.” Sådan overholdt israelitterne deres løfte til gibeonitterne.
22Men Josva samlede nu deres ledere og spurgte: „Hvorfor løj I for os og sagde, at I kom fra et fjernt land, når I i virkeligheden bor her? 23Som straf skal I rammes af forbandelsen. Fra nu af skal I altid være vores slaver og hugge brænde og bære vand til brug i vores Guds hus.”
24„Vi gjorde det, fordi vi hørte, at Herren, din Gud, havde givet sin tjener Moses befaling om at erobre hele landet og udslette befolkningen,” svarede de. „Vi var bange for, at I ville slå os ihjel. 25Men nu er vi jeres slaver, og I kan gøre med os, som I vil.”
26Josva tillod altså ikke israelitterne at dræbe dem, 27men gjorde dem i stedet til slaver, som skulle hugge brænde og hente vand til israelitterne og til Herrens alter, hvor end Herren ville have det bygget. Den ordning står stadig ved magt.
Гаваонска превара
1Кад су то чули сви цареви западно од Јордана, у горју и равници, и дуж читаве обале Медитеранског мора до Ливана: Хетити, Аморејци, Хананци, Фережани, Евејци и Јевусејци, 2сабрали су се да једнодушно зарате против Исуса и Израиљаца.
3А кад су становници Гаваона чули шта је Исус учинио са Јерихоном и Гајем, 4послужили су се лукавством. Издавали су се за посланство; на своје магарце су пребацили старе вреће и винске мешине, поцепане и закрпљене. 5На ноге су обули изношену и покрпљену обућу и обукли се у дотрајалу одећу. Сав хлеб који су понели на пут био је сув и раздробљен. 6Затим су отишли к Исусу у табор код Галгала и рекли њему и Израиљцима:
„Дошли смо из далеке земље. Склопите са нама савез.“
7Израиљци одговорише Евејцима: „Ко зна да не живите међу нама. Како онда да склопимо савез са вама?“
8Они рекоше Исусу: „Твоји смо поданици.“
Исус им одговори: „Ко сте и одакле долазите?“
9Они му одговорише: „Твоје слуге су дошле из далеке земље ради имена Господа, Бога твога. Чули смо, наиме, за његову славу и за све што је учинио у Египту, 10и све што је учинио двојици аморејских царева с друге стране Јордана, Сихону, цару есевонском, и Огу, цару васанском у Астароту. 11Онда су нам наше старешине и сви житељи наше земље рекли: ’Понесите са собом хране за пут, па пођите да се сретнете са њима. Реците им: ваши смо поданици; склопите са нама савез!’ 12Ево нашег хлеба што смо понели на пут од својих кућа; био је још врућ када смо кренули к вама, а сада је, ето, сув и раздробљен. 13Наше мешине са вином биле су нове кад смо их напунили, а сада су, ево, поцепане. Па и наша одећа и обућа су дотрајали од веома дугог пута.“
14Људи су узели нешто од њихове хране, не питајући за савет Господа. 15Тада је Исус склопио мир са њима, а затим је склопио савез са њима да ће их поштедети. Кнезови заједнице су им то потврдили заклетвом.
16Три дана након што су склопили са њима савез, дочули су да су они њихови суседи и да живе у њиховој близини. 17Израиљци се на то запуте и трећег дана дођу у њихове градове, Гаваон, Кефиру, Вирот и Киријат-Јарим. 18Израиљци их нису побили зато што су им се кнезови заједнице заклели Господом, Богом Израиљевим.
Читава заједница је гунђала против кнезова. 19Кнезови рекоше целој заједници: „Ми смо им се заклели Господом, Богом Израиљевим, и зато им не смемо наудити. 20Овако ћемо поступити са њима: оставићемо их на животу, да нас не би стигао гнев Божији, због заклетве којом смо им се заклели. 21Пустимо их да живе – наставише главари – али нека буду дрвосече и водоноше целој заједници.“ Како су кнезови рекли, тако је и било.
22Онда их Исус позва и рече им: „Зашто сте нас преварили говорећи да живите далеко од нас, кад у ствари живите у нашој близини? 23Зато ћете бити под клетвом: никада нећете престати да будете робови; бићете дрвосече и водоноше за Дом мога Бога.“
24Они одговорише Исусу: „Твоје слуге су чуле шта је Господ, Бог твој, одредио Мојсију: да ће вам предати целу земљу и да ће истребити све становништво земље. Веома смо се уплашили од вас за своје животе. Зато смо тако учинили. 25Сада смо, ево, у твојим рукама. Чини с нама што сматраш да је добро и право.“
26Исус је поступио са њима овако: избавио их је из руку Израиљаца, те их нису побили. 27Тог дана их је учинио дрвосечама и водоношама за читаву заједницу и за жртвеник Господњи на месту које он изабере. Они то раде све до данас.
