1Moses overbragte israelitterne alle disse forskrifter, som Herren havde givet ham.
Regler vedrørende løfter
2Moses gav stammelederne følgende instrukser: „Herren har befalet: 3Hvis en mand aflægger Herren et højtideligt løfte eller ved en ed forpligter sig til afholdenhed på et bestemt område, så må han ikke bryde sit løfte. Hans løfte eller ed står fast.
4Hvis en ugift kvinde, der endnu bor hjemme i sin fars hus, aflægger et løfte og forpligter sig til afholdenhed på et bestemt område, 5og hvis hendes far efter at være gjort bekendt med løftet, ikke gør indsigelse, står løftet ved magt. 6Men hvis hendes far, samme dag han hører om det, nægter at godkende hendes løfte, træder løftet ud af kraft. Da vil Herren tilgive hende, for hendes far har modsat sig løftet.
7Hvis en kvinde gifter sig, mens hun stadig er forpligtet af et løfte, hun har aflagt uden at tænke så meget over konsekvenserne, 8og hendes mand ikke gør indsigelse den dag, han bliver gjort bekendt med løftet, står løftet ved magt. 9Men hvis hendes mand samme dag nægter at godkende løftet, træder det ud af kraft, og Herren vil tilgive hende.
10Hvis kvinden er enke eller fraskilt, vil et løfte hun har aflagt, stå ved magt.
11Hvis kvinden allerede er gift og bor sammen med sin mand, når hun aflægger sit løfte, 12og manden bliver gjort bekendt med løftet uden at gøre indsigelse, står løftet ved magt. 13Men hvis han modsætter sig løftet, samme dag han hører om det, træder løftet ud af kraft, og Herren vil tilgive hende. 14Hendes mand kan altså enten bekræfte eller afkræfte et løfte eller en forpligtelse til afholdenhed, som hans kone ved en ed har fremsagt, 15men hvis han ikke gør indsigelse den samme dag, han hører om det, har han dermed godkendt løftet som gyldigt. 16Hvis han overskrider denne frist og senere får hende til at bryde sit løftet, bliver det hans ansvar, og straffen for løftebruddet rammer ham selv.”
17Det var de regler, Herren gav Moses om forholdet mellem en mand og hans kone og mellem en far og hans ugifte datter.
Завети жена
1Мојсије рече главарима племена израиљског народа: „Ово је Господ заповедио: 2’Ако неки човек учини завет Господу, или положи заклетву којом се обавеже, нека не погази своју реч; нека учини оно што изађе из његових уста.
3Ако жена учини завет Господу у својој младости, или се обавеже заклетвом док је у кући свога оца, 4па њен отац сазна за њен завет или заклетву којом се обавезала, али јој не приговори, тада сви њени завети и свака заклетва којом се обавезала остају на снази. 5Али ако јој отац то забрани истог дана кад сазна, сви њени завети и заклетве којима се обавезала више не важе. Господ ће јој опростити, јер јој је отац забранио.
6Ако се уда док је под заветом, или се обавезала непромишљеном изјавом, 7па њен муж сазна за то, али јој не приговори истог дана кад сазна, тада сви њени завети и обећања којима се обавезала остају на снази. 8Ако јој се муж успротиви истог дана кад сазна, он тиме поништава завет, или непромишљену изјаву којом се обавезала. А Господ ће јој опростити.
9Завет удовице или разведене, све чиме се обавезала, и даље је обавезује.
10Ако жена учини завет док је у кући свог мужа, или се обавеже обећањем уз заклетву, 11па њен муж сазна за то, али јој не приговори и не забрани јој, тада сви њени завети и свако обећање којим се обавезала остају на снази. 12Али ако их муж поништи истог дана кад сазна за њих, ништа што је прешло преко њених усана не важи. Пошто их је њен муж поништио, Господ ће јој опростити. 13Сваки завет и сваку заклетву којом се жена обавеже на неко самоодрицање, њен муж може да потврди или поништи. 14Ако дани пролазе, а муж јој не приговара, он потврђује све њене завете, или сва обећања којима се обавезала. Он их је потврдио, јер јој није приговорио истог дана кад је сазнао за њих. 15Али ако их поништи касније, пошто је већ сазнао за њих, сам ће носити њену кривицу.’“
16То су одредбе које је Господ дао Мојсију за мужа и његову жену, и за оца и његову ћерку у њеној младости, док је у кући свога оца.
