Benjamin kommer med til Egypten
1Imidlertid fortsatte hungersnøden i Kana’ans land, 2så da kornet, som Josefs brødre havde hentet i Egypten, var ved at slippe op, sagde Jakob til sine sønner: „Tag af sted igen og køb os noget mere korn.”
3„Manden mente det alvorligt, da han advarede os imod at komme tilbage uden Benjamin!” indvendte Juda. 4„Hvis du vil lade drengen komme med os, rejser vi gerne derned og køber korn, 5men hvis du ikke vil det, er der ikke noget at gøre. Manden sagde udtrykkeligt, at vi ikke måtte komme uden Benjamin!”
6„Hvorfor i alverden fortalte I ham, at I havde en bror til?” jamrede Jakob. „Hvordan kunne I være så onde imod mig?”
7„Manden forhørte os jo indgående om vores familie!” svarede de. „Han ville vide, om vores far stadig levede, og om vi havde flere brødre. Vi var da nødt til at svare ham! Hvordan kunne vi vide, at han ville sige: ‚Hent jeres bror herned?’ ”
8Juda var ved at miste tålmodigheden: „Far, giv os nu lov til at tage drengen med, så vi kan komme af sted, inden vi alle sammen dør af sult—både vi, du og vores børn! 9Jeg garanterer dig for, at han vil være i sikre hænder! Jeg vil personligt tage den fulde skyld, hvis han ikke vender tilbage i god behold. 10Hvis vi ikke havde spildt tiden med snak frem og tilbage, kunne vi have været i Egypten og tilbage igen to gange allerede!”
11Endelig gav Jakob sig. „Hvis der ikke er nogen anden udvej, så lov mig i hvert fald at fylde jeres sække op med de bedste varer, vores land kan tilbyde, og aflever dem som gave til denne mand. Tag balsam, honning, krydderier, myrra, pistacienødder og mandler. 12Tag dobbelt så mange penge med, som kornet koster, så I kan betale det tilbage, som lå oven i jeres sække. Det var nok en fejltagelse, at I fik dem med hjem. 13Tag så jeres bror og rejs tilbage til manden. 14Må Gud den almægtige være jer nådig, når I står over for ham, så han løslader Simeon og lader Benjamin vende tilbage i god behold. Hvis jeg skal opleve den smerte at miste mine børn, så lad mig da gøre det!”
15Brødrene tog så Benjamin og gaverne og dobbelt så mange penge med og skyndte sig af sted til Egypten, hvor deres ankomst blev meldt til Josef. 16Da Josef så, at Benjamin var med, sagde han til sin husholder: „Før de der mænd hen til mit hus og lav et festmåltid. De skal spise hos mig i dag ved middagstid.” 17Husholderen gjorde, som han havde fået besked på, og førte brødrene til Josefs hus, 18men de blev bange, da de så, hvor de blev ført hen.
„Han vil nok anholde os og gøre os til slaver og tage vores æsler på grund af det med pengene oven i sækkene!” sagde de til hinanden. „Han tror sikkert, vi stjal dem!”
19Derfor gik de hen til husholderen, som stod ved indgangen 20og sagde: „Undskyld, men der er noget, vi må fortælle dig: Da vi var på vej hjem fra Egypten sidste gang, 21standsede vi undervejs for at overnatte, og da vi åbnede vores sække, lå de penge, som vi havde betalt for kornet, oven i sækkene! Se, her er de! Vi har taget dem med tilbage! 22Og vi har taget ekstra med, så vi kan købe mere korn! Men vi aner ikke, hvem der lagde pengene i vores sække.”
23„Det skal I ikke være bekymrede over,” svarede husholderen. „Det må være jeres fædres Gud, som har lagt dem oven i jeres sække. Vi har i alt fald fået betaling for det korn, I købte.” Så hentede han Simeon, 24hvorefter de alle blev lukket ind i Josefs hus og fik vand, så de kunne vaske støvet af deres fødder, mens æslerne blev fodret udenfor. 25Da de fik at vide, at de skulle spise der i huset, fik de travlt med at gøre deres gaver til Josef parat. 26Da Josef kom ind, gav de ham deres gaver og bøjede sig dybt med ansigtet til jorden.
27Josef spurgte dem, hvordan de havde haft det. „Og hvordan går det med jeres far—ham, I fortalte mig om? Han må være gammel! Lever han endnu?”
28„Ja,” svarede de, „han lever og har det godt.” Så bøjede de sig endnu en gang for Josef.
29Josef så på sin bror Benjamin og spurgte: „Er det så jeres yngste bror, som I fortalte mig om? Må Gud være med dig, min dreng.” 30Mere fik han ikke sagt, før han måtte skynde sig ud og ind i sit soveværelse for at give tårerne frit løb. Følelserne over for hans egen lillebror overvældede ham. 31Så beherskede han sig, vaskede sit ansigt og gik tilbage til brødrene. „Bring maden ind!” beordrede han.
32Josef spiste for sig selv, mens brødrene blev opvartet ved et andet bord, og de tilstedeværende egyptere sad ved et tredje bord. Egypterne bryder sig nemlig ikke om at spise sammen med hebræere. 33Josef havde placeret brødrene umiddelbart foran sig, efter alder, så den ældste sad først og den yngste sidst, hvilket fik dem til at sende hinanden undrende blikke. 34Maden blev bragt dem fra Josefs eget bord, og Benjamin fik den største portion—fem gange så meget som de andre! Der var rigeligt med mad og drikke, og snakken gik lystigt imellem dem.
Јосифова браћа се враћају у Египат с Венијамином
1Владала је жестока глад у земљи. 2Кад су појели жито које су донели из Египта, рече им њихов отац: „Идите и купите нам мало жита.“
3Јуда му на то рече: „Онај човек нас је изричито упозорио: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде с вама.’ 4Ако си спреман да пошаљеш нашег брата с нама, ми ћемо сићи и купићемо ти хране. 5А ако нећеш да га пошаљеш, ни ми нећемо ићи, јер нам је онај човек рекао: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде са вама.’“
6Израиљ им рече: „Зашто сте ми нанели бол рекавши том човеку да имате још једног брата?“
7Они му одговорише: „Тај човек нас је помно испитивао о нама и о нашој породици. Питао је: ’Да ли вам је отац још увек жив? Имате ли још којег брата?’ Ми смо му одговорили на питања. Како смо могли знати да ће рећи: ’Доведите свога брата’?“
8Тада Јуда рече своме оцу, Израиљу: „Пошаљи дечака са мном, па да се спремимо и идемо, да останемо на животу и не помремо – ни ми, ни ти, ни наша деца. 9Ја јамчим за њега; мене сматрај одговорним за њега. Ако га не вратим теби и не поставим га пред тебе, нека сам ти крив до века. 10Да нисмо толико оклевали, до сад бисмо се већ два пута вратили.“
11Њихов отац, Израиљ, им рече: „Кад је тако, нека буде. Али, учините ово: понесите у своје торбе најбоље производе земље па однесите на дар оном човеку: мало мелема, мало меда и зачина, те нешто смирне, пистације и бадема. 12Са собом понесите и двоструко више новца, јер морате вратити новац који је стављен одозго у ваше вреће. Можда је била грешка. 13Поведите и свога брата, па се спремите и вратите се оном човеку. 14Нека Бог Свемоћни учини да вам се онај човек смилује, те вам пусти и другог брата и Венијамина. А ако треба да останем без деце, нека останем.“
15Тако они узму дар и двоструко више новца, те поведу Венијамина. Онда се спреме и оду у Египат, па ступе пред Јосифа. 16Кад их је Јосиф видео са Венијамином, рекао је управитељу свога дома: „Одведи ове људе у кућу, а потом закољи једно живинче и приготови га, јер ће они обедовати са мном у подне.“
17Слуга учини како му је Јосиф рекао, те их је одвео у Јосифову кућу. 18Људи су се уплашили кад су били доведени у Јосифову кућу. Мислили су: „Доведени смо овде због новца који нам се нашао у врећама први пут. Сада ће нас напасти и свладати, па ће нас узети за робове заједно с нашим магарцима.“
19Кад су били на улазу у кућу, они приступе управитељу Јосифовог дома и 20обрате му се: „О, господару! Ми смо ту већ једном долазили да купимо хране. 21Али кад смо дошли у преноћиште, отворили смо наше вреће и тамо је био наш новац. Сваки од нас је, у својој врећи, одозго, затекао свој новац, исту своту. Ево, донели смо га са собом. 22Са собом смо понели још новца да купимо хране. Не знамо ко нам је ставио новац у наше вреће.“
23„Будите спокојни! – рече им управитељ. Не плашите се! Ваш Бог и Бог вашег оца је ставио благо у ваше вреће. Ваш новац је стигао к мени.“ Потом им је извео Симеуна.
24Кад их је довео у Јосифову кућу, управитељ им је дао воде да оперу ноге, а њиховим магарцима је дао храну. 25Затим су припремили дар да дочекају Јосифа кад стигне у подне, јер су чули да ће тамо ручати.
26Кад је Јосиф дошао у кућу, они му донесу дарове који су понели са собом и поклоне му се до земље. 27Јосиф их је упитао за здравље, и наставио: „А је ли здрав ваш стари отац о коме сте ми говорили? Да ли је још жив?“
28„Твој слуга, наш отац, још увек је жив и у добром је здрављу“ – одговоре они и дубоко му се поклоне. 29Подигавши поглед, Јосиф опази свога брата Венијамина, сина своје мајке, па упита: „Да ли је ово ваш најмлађи брат о коме сте ми причали?“ Онда дода: „Нека ти Бог подари милост, сине мој!“ 30Јосиф се од самилости потресао видевши свога брата, па је журно изашао напоље тражећи где да се исплаче. Ушао је у једну собу и тамо се исплакао.
31Онда се умио и изашао. Сабравши се, наредио је: „Нека се послужи ручак!“
32Јосифу су служили ручак одвојено, њима су служили одвојено, и Египћанима који су јели с њима су такође служили одвојено. Египћани, наиме, не једу са Јеврејима, јер је то за њих одвратно. 33Пред њим су седели по својој старости, од прворођенца до најмлађег, на шта су се они гледали у чуду. 34Оброци су им се доносили с његовог стола. Међутим, Венијаминов обед је био пет пута већи. Тако су пили и гостили се с њим.
