Cinquième fléau : l’épidémie parmi le bétail
1L’Eternel dit à Moïse : Va trouver le pharaon et déclare-lui : « Voici ce qu’ordonne l’Eternel, le Dieu des Hébreux : Laisse aller mon peuple, pour qu’il me rende un culte ! 2Si tu refuses encore de le laisser partir, si tu persistes à le retenir, 3l’Eternel interviendra contre ton bétail qui est dans les champs, contre les chevaux, les ânes, les chameaux, le gros et le petit bétail ; il leur enverra une grave épidémie. 4Mais l’Eternel fera une différence entre le bétail des Israélites et celui des Egyptiens : aucune bête appartenant aux Israélites ne mourra. »
5L’Eternel fixa une échéance en disant : Demain je mettrai cela à exécution dans le pays.
6Le lendemain, en effet, l’Eternel fit ce qu’il avait dit : tout le bétail des Egyptiens périt, mais pas une bête des Israélites ne fut atteinte. 7Le pharaon envoya ses gens s’enquérir de la chose et l’on constata qu’aucune bête des Israélites n’avait péri. Malgré cela, le pharaon s’entêta et ne laissa pas partir le peuple.
Sixième fléau : les ulcères purulents
8L’Eternel dit à Moïse et à Aaron : Prenez à pleines mains de la cendre d’un fourneau, et que Moïse la lance en l’air, sous les yeux du pharaon. 9Cette cendre se transformera en poussière qui se répandra sur toute l’Egypte. Hommes et bêtes en seront couverts et elle provoquera, dans tout le pays, des éruptions évoluant en ulcères9.9 Autre traduction : furoncles. Voir Ap 16.11. purulents.
10Les deux hommes prirent de la cendre d’un fourneau et se présentèrent devant le pharaon. Moïse lança la cendre vers le ciel, et hommes et bêtes furent couverts d’éruptions évoluant en ulcères purulents. 11Les magiciens ne purent paraître devant Moïse, car eux aussi étaient couverts d’éruptions comme tous les Egyptiens9.11 Les fléaux précédents affectaient les objets des cultes idolâtres. Celui-ci touche les magiciens eux-mêmes qui ne reparaîtront plus.. 12Mais l’Eternel fit que le pharaon s’obstine, de sorte que celui-ci n’écouta pas les deux hommes, comme l’Eternel l’avait dit à Moïse.
Septième fléau : la grêle
13L’Eternel ordonna à Moïse : Va de bon matin te présenter devant le pharaon et dis-lui : « Voici ce que t’ordonne l’Eternel, le Dieu des Hébreux : Laisse aller mon peuple pour qu’il me rende un culte. 14Car cette fois-ci, je vais déchaîner toutes sortes de fléaux contre ta personne, contre tes hauts fonctionnaires et contre tes sujets, afin que tu saches que nul n’est semblable à moi sur toute la terre. 15J’aurais pu tout de suite te frapper de la peste, ainsi que tes sujets, et tu aurais déjà disparu de la terre ! 16Mais voici pourquoi je t’ai laissé en vie : c’est pour te faire voir ma puissance et pour que ma renommée se répande par toute la terre9.16 Cité en Rm 9.17.. 17Tu persistes à t’opposer au départ de mon peuple. 18Soit ! Demain à la même heure, je ferai pleuvoir une grêle si violente qu’il n’y en a jamais eu de semblable dans toute l’histoire de l’Egypte. 19Maintenant, fais mettre à l’abri ton bétail et tout ce que tu as aux champs. Car tous ceux qui se trouveront en plein champ, qui n’auront pas regagné leur demeure, hommes ou bêtes, périront victimes de la grêle. »
20Ceux des hauts fonctionnaires du pharaon qui prirent au sérieux la parole de l’Eternel, firent mettre en hâte leurs serviteurs et leur bétail à l’abri dans leurs maisons. 21Mais ceux qui n’y prêtèrent pas attention laissèrent les leurs dans les champs.
22L’Eternel dit à Moïse : Etends la main vers le ciel et que la grêle s’abatte sur toute l’Egypte, sur les hommes, les bêtes et toute la végétation dans le pays.
23Moïse leva son bâton vers le ciel et l’Eternel déchaîna le tonnerre et la grêle, et la foudre s’abattit sur la terre. L’Eternel fit tomber la grêle sur l’Egypte. 24Des éclairs jaillissaient au milieu de la grêle et la grêle était si violente qu’il n’y en avait jamais eu de semblable dans toute l’Egypte depuis que la nation existe. 25Dans l’ensemble du pays, la grêle frappa tout ce qui se trouvait aux champs, hommes ou bêtes. Elle hacha toute la végétation et brisa tous les arbres. 26Seule la région de Goshen où habitaient les Israélites fut épargnée.
27Alors le pharaon fit convoquer Moïse et Aaron et leur dit : Cette fois-ci, je reconnais que j’ai péché. C’est l’Eternel qui est juste, moi et mon peuple nous sommes coupables ! 28Priez l’Eternel de faire cesser le tonnerre et la grêle, et je vous laisserai partir, on ne vous retiendra pas davantage.
29Moïse dit : En quittant la ville, je lèverai les mains vers l’Eternel pour prier. Le tonnerre cessera et la grêle s’arrêtera, afin que tu saches que la terre appartient à l’Eternel. 30Quant à toi et à tes hauts fonctionnaires, je sais que vous ne craindrez encore pas l’Eternel Dieu.
31Le lin et l’orge avaient été détruits, car l’orge était en épis et le lin en fleurs9.31 Ce détail fixe la date du fléau vers la mi-janvier ou au début de février., 32mais le blé et l’épeautre qui étaient plus tardifs n’avaient pas souffert.
33Moïse sortit de chez le pharaon. En quittant la ville, il leva les mains vers l’Eternel pour prier ; le tonnerre et la grêle cessèrent et la pluie arrêta de tomber. 34Quand le pharaon vit que la pluie, la grêle et le tonnerre avaient cessé, il persista dans son péché et s’entêta. Ses hauts fonctionnaires firent de même. 35Il s’obstina et ne laissa pas partir les Israélites, comme l’Eternel l’avait annoncé par l’intermédiaire de Moïse.
Пета пошаст: помор стоке
1Тада Господ рече Мојсију: „Иди к фараону и реци му: ’Овако каже Господ, Бог Јевреја: пусти мој народ да ми служи. 2Јер ако одбијеш да их пустиш, те их и даље будеш задржавао, 3чувај се: рука ће Господња ударити великим помором твоју стоку у пољима: твоје коње, магарце, камиле, крупну и ситну стоку. 4Али Господ ће направити разлику између стоке Израиљаца и стоке Египћана, тако да ништа што припада Израиљцима неће угинути.’“
5Господ је одредио и време за то, рекавши: „Сутра ће Господ учинити ово у земљи.“ 6Господ је то и учинио сутрадан: сва египатска стока је угинула, док од израиљске стоке ниједно грло није угинуло. 7Фараон пошаље људе да се распитају, и заиста, ни једно грло које припада Израиљцима није угинуло. Ипак, фараоново срце је остало тврдо, па није пустио народ да иде.
Шеста пошаст: чиреви
8Тада Господ рече Мојсију и Арону: „Узмите из пећи неколико пуних шака пепела, па нека га Мојсије, на фараонове очи, баци према небу. 9Од тога ће настати ситна прашина која ће се разлетети по целој египатској земљи, и од које ће по људима и животињама избијати велики чиреви пуни гноја широм Египта.“
10Они узму пепела из пећи и стану пред фараона. Онда Мојсије баци пепео према небу, и чиреви пуни гноја избију по људима и животињама. 11Гатари нису могли да се појаве пред Мојсијем због чирева, јер су и по гатарима избили чиреви, као и по осталим Египћанима. 12Но, Господ је отврднуо фараоново срце, па их није послушао, баш како је Господ рекао Мојсију.
Седма пошаст: град
13Тада Господ рече Мојсију: „Порани ујутро и стани пред фараона, па му реци: ’Овако каже Господ, Бог Јевреја: пусти мој народ да ми служи. 14Наиме, овај пут ћу послати све своје пошасти на тебе, на твоје дворане и на твој народ, тако да знаш да на целој земљи нема никога као што сам ја. 15Јер, да сам већ испружио своју руку и ударио помором тебе и твој народ, нестало би те с лица земље. 16Баш зато сам те и поставио да на теби покажем своју силу, и да се моје име разгласи по целом свету. 17Ти, дакле, још увек угњетаваш мој народ и не пушташ га да иде. 18Ево, сутра ћу пустити тако страшан град каквог није било у Египту од како је постао, па све до сад. 19Зато пошаљи људе да утерају унутра твоју стоку и све што је твоје на пољу. Сваки човек или животиња који се нађу на пољу, а не склоне се под кров, погинуће кад град почне да пљушти по њима.’“
20Они фараонови дворани, који су се побојали Господње речи, утерају своје слуге и стоку под кров. 21А они који нису марили за Господњу реч, оставили су своје слуге и стоку у пољу.
22Тада Господ рече Мојсију: „Пружи своју руку према небу, па нека запљушти град по целом Египту, по људима, животињама и по свем биљу у Египту.“ 23Мојсије пружи свој штап према небу. Господ пошаље громове и град, а муње се оборе на земљу. Господ је засуо градом земљу Египћана. 24Град је пљуштао, а кроз њега су парале муње. Тако тешког града никада није било у Египту откако је народа у њему. 25Град је побио у целом Египту све што се нашло напољу, људе и животиње; уништио је и све биље на пољима и поломио све пољско дрвеће. 26Само у госенском крају, где су живели Израиљци, није било града.
27Тада је фараон позвао Мојсија и Арона и рекао им: „Овај пут сам сагрешио. Господ је у праву, а ја и мој народ смо криви. 28Помолите се Господу да престану ови громови и град, а ја ћу вас пустити да идете. Не морате се дуже задржавати.“
29Мојсије му одговори: „Чим изађем из града, подићи ћу своје руке к Господу и громови ће престати, а ни града више неће бити, тако да знаш да земља припада Господу. 30Ипак, ја знам да се ни ти ни твоји дворани још увек не бојите Господа Бога.“
31Тако су пропали лан и јечам, јер је јечам био у класу, а лан је тек пропупео. 32Пшеница и раж нису страдали, јер су позна жита.
33Мојсије је отишао од фараона, изашао из града, те подигао руке к Господу. Громови и град су престали, а ни киша више није падала на земљу. 34Кад је фараон видео да су престали громови, град и киша, поново је згрешио; отврднули су срце и он и његови дворани. 35Пошто је фараоново срце отврднуло, он није пустио Израиљце да иду, баш како је Господ рекао преко Мојсија.
