1“Ang kinabuhi sa tawo dinhi sa kalibotan labihan kakapoy—sama kakapoy sa adlaw-adlaw nga trabaho sa usa ka trabahante, 2o sa ulipon nga naghandom nga mohapon na aron makapahulay na siya, o sa trabahante nga nagpaabot nga masuweldohan. 3Ingon usab niana ang akong kahimtang. Pila na ka bulan akong nagaantos nga wala man lay kapuslanan. Bisan sa kagabhion nagaantos ako. 4Inighigda ko sa gabii moingon ako, ‘Kanus-a pa kaha mobuntag?’ Apan hinay modagan ang oras, ug mag-alindasay ako hangtod sa kadlawon. 5Puno sa ulod ug kugang ang akong lawas. Nangbuto ang akong mga hubag-hubag ug nagnana.”
Nanawag si Job sa Dios
6“Nanglabay ang mga adlaw sa akong kinabuhi nga wala nay paglaom. Nanglabay kini nga mas paspas pa kaysa lansadera7:6 lansadera: ginagamit kini sa tighimo ug panapton. sa maghahabol. 7Hinumdomi, O Dios, nga ang akong kinabuhi sama lang sa hangin, ug dili na ako makasinati pa ug kalipay. 8Makita mo pa ako karon apan sa kaulahian dili na. Kon mangita ka kanako, dili mo na ako makita. 9Maingon nga ang dag-om mahanaw, ang nangamatay dili na mobalik pa. 10Dili na siya mopauli sa iyang balay, ug malimtan na siya sa mga nakaila kaniya.
11“Busa dili mahimo nga mohilom lang ako; labihan kabug-at sa akong gibati. Isulti ko ang kalain sa akong buot. 12Nganong gibantayan mo man gayod ako, O Dios? Bangis ba ako nga mananap sa dagat? 13Kon mohigda ako aron mahupay ang akong kasakit, 14hadlokon mo ako pinaagi sa mga damgo ug mga panan-awon. 15Mas maayo pa tuk-on na lang ako ug mamatay kaysa mabuhi niining akong lawas. 16Naglagot ako sa akong kinabuhi. Dili na ako gustong mabuhi pa. Pasagdi na lang ako, kay wala nay pulos ang akong kinabuhi.
17“Unsa ba gayod ang tawo nga imo man nga gikabalak-an ug gihatagag dakong pagtagad? 18Ginasusi mo siya matag adlaw, ug ginasulayan sa tanang panahon. 19Nganong dili mo na man lang ako pasagdan bisag makadiyot? 20Nakasala ba ako? Unsa ang sala nga nahimo ko kanimo, O Magbalantay sa tawo? Nganong gipuntirya mo man gayod ako? Bug-at ba ako nga palas-anon alang kanimo? 21Kon nakasala man gayod ako, nganong dili mo na man lang ako pasayloon? Sa dili madugay mamatay na ako, ug bisan pangitaon mo ako, dili mo na ako makita pa.”
1Не кулучи ли људски род на земљи
и нису ли му дани као дани најамникови?
2Као слуга што уздише за хладом
и као најамник што чезне за надницом својом,
3тако су и мени додељени месеци бесмисла,
тегобне су ми ноћи одређене.
4Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’
Одужи се ноћ, додија ми
и преврћем се до зоре.
5Тело ми се у црве и скорено блато обукло,
кожа ми је крастава и гнојна.
6Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју,
до краја се одмотала нада.
7Присети се да ми је живот дашак,
да ми очи више неће гледати добра!
8Више ме неће гледати око које ме је гледало.
Твоје ће ме очи потражити
али мене више бити неће.
9Као што се облак расплине, нестане,
тако се не диже онај што у Свет мртвих7,9 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих. сиђе;
10не враћа се више кући својој,
завичај га његов више не познаје.
11Тако ни ја нећу више да затварам уста своја.
Завапићу у тескоби духа свога,
јадаћу се у чемеру душе своје.
12Шта сам ја то – море или морска неман –
да си стражу око мене поставио?!
13Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене,
мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,
14ти сновима тад ме плашиш,
престрављујеш виђењима;
15па су ми и вешала дража
и смрт више него живот.
16Смучило ми се!
Па нећу ја довека да живим!
Прођи ме се, јер су дашак дани моји!
17Па шта је човек да га тако уздижеш,
да ти је за срце прирастао;
18да се бавиш њиме из јутра у јутро,
да га сваког трена искушаваш?
19Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене?
Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?
20Све и да сам сагрешио,
шта сам теби учинио, о, чувару људи?!
Зашто си ме себи ко мету ставио,
па сам ти постао терет?
21Што ми не би преступ опростио
и кривицу моју мимоишао?
Јер, ја ћу лећи у прашину,
па кад ме потражиш –
мене више бити неће.“
