Римљанима 9:22-33
А шта ако је Бог, желећи да покаже свој гнев и обзнани своју моћ, с великим стрпљењем подносио посуде гнева, оне који су дозрели за пропаст? Он је то учинио како би објавио богатство своје славе на посудама његовог милосрђа, које је унапред припремио за његову славу. То смо ми, које је Бог позвао не само од Јевреја, него и од незнабожаца. Као што каже пророк Осија:
„Народ који није мој народ
назваћу својим народом,
и ону која није вољена, вољеном.“
„А на месту где им се рекло:
’Ви нисте народ мој’,
назваће се ’синовима живога Бога.’“
А Исаија кличе о Израиљу:
„Ако буде број синова Израиљевих као песак на морској обали,
само ће се остатак спасти,
јер Господ ће испунити своју реч,
остварити је на земљи.“
Као што је пророк Исаија прорекао:
„Да нам Господ над војскама
није оставио потомство,
били бисмо као Содома
и налик на Гомору.“
Дакле, шта ћемо закључити? Да су незнабошци, који се нису трудили да стекну праведност пред Богом, стекли ту праведност, праведност до које се долази вером. Међутим, народ израиљски, који је тежио за законом који би водио к праведности, није достигао тај закон. Зашто? Зато што нису настојали да до њега дођу вером, него делима. Тако су се спотакли о камен. Као што је у Писму написано:
„Ево, постављам на Сиону камен за спотицање
и стену за посртање.
Али, ко у њега поверује,
неће се постидети.“
Римљанима 10:1-4
Браћо, жеља мога срца и молитва Богу за њих је да се они спасу. Ја, наиме, могу да им посведочим да имају ревности за Бога, али без правог разумевања. Али пошто нису познавали Божију праведност, желели су да успоставе своју сопствену, те се нису потчинили Божијој праведности. Јер, Христ је довршетак Закона, да свако ко верује у њега дође до праведности пред Богом.
