4. Мојсијева 35:1-34
Левитски градови
Господ рече Мојсију на моавским пољанама код Јордана насупрот Јерихона: „Заповеди Израиљцима нека од свог наследства које поседују дају Левитима градове да у њима живе. Дај Левитима и пашњаке који окружују градове. Градови у којима ће живети нека буду њихови, а пашњаци нека буду за њихову стоку и све њихове животиње.
Нека пашњаци око градова које ћеш дати Левитима, буду хиљаду лаката35,4 Око 500 m. удаљени од градског зида, свуда унаоколо. Изван града измери две хиљаде лаката на источној страни града, две хиљаде лаката на јужној страни, две хиљада лаката на западној страни и две хиљаде лаката35,5 Око 1 km. на северној страни, тако да град буде у средини. То нека им припадне као градски пашњаци.
Градови-уточишта
Од градова које ћете дати Левитима, шест ће бити градови-уточишта, где ћете дозволити убици да побегне. Уз њих додајте још четрдесет два града. Нека буде укупно четрдесет осам градова, са њиховим пашњацима, које ћете дати Левитима Кад дајете градове од поседа Израиљаца, од већих племена узмите више, а од мањих узмите мање. Нека свако племе уступи нешто градова Левитима према обиму наследства које је примило.“
Господ рече Мојсију: „Говори Израиљцима и реци им: ’Кад преко Јордана пређете у хананску земљу, одвојте себи градове за градове-уточишта, где ће побећи неко ко нехотице убије човека. Нека вам ти градови буду уточишта од осветника, да убица не би умро пре него што стане на суд пред заједницу. Од градова које ћете дати, шест ће вам бити градови-уточишта. За градове-уточишта дајте три града с друге стране Јордана, а три града у хананској земљи. Нека ових шест градова служе као уточишта Израиљцима, странцу и дошљаку, где ће побећи свако ко је нехотице убио некога.
Али ако неко удари кога гвозденом алатком, те он умре, он је убица; нека се убица свакако погуби. Ако неко удари кога каменом из руке од кога се може погинути, и тај умре, он је убица; нека се убица свакако погуби. Ако неко удари кога дрвеним предметом из руке од кога се може погинути, и тај умре, он је убица; нека се убица свакако погуби. Крвни осветник мора лично да убије убицу. Када га сретне нека га убије. Ако неко из мржње, намерно, баци нешто на кога, па га убије, или из непријатељства руком удари кога, па он умре, нека тај што га је ударио буде свакако погубљен; убица је. Нека крвни осветник погуби убицу када га сретне.
Али ако га случајно гурне без непријатељства, или ако нехотице баци нешто на њега, или, не видећи га, случајно испусти на њега какав камен који може да усмрти, па он умре, а притом му није био непријатељ, нити је намеравао да му науди, тада нека заједница, према овим прописима, просуди између онога који је усмртио и осветника. Нека заједница избави убицу из руку крвног осветника, и нека га врати у град-уточиште у који је побегао. Нека остане у њему до смрти Првосвештеника, који је био помазан светим уљем.
Ако убица ступи изван границе града-уточишта у који је побегао, а крвни осветник наиђе на њега изван границе његовог града-уточишта, па крвни осветник убије убицу, неће бити крив за проливену крв. Наиме, убица мора да остане у граду-уточишту до смрти Првосвештеника. После смрти Првосвештеника убица може да се врати у земљу где има посед.
Ово су уредбе и прописи за вас и ваше нараштаје у свим вашим местима.
Ко год убије човека нека се погуби на сведочанство сведока. Нико не може да буде осуђен на смрт на основу сведочанства једног сведока.
Не примајте откупнину за живот убице који је крив за смрт; он мора свакако да се погуби.
Не примајте откупнину ни за онога који је побегао у свој град-уточиште, да би се вратио и живео у земљи пре смрти Првосвештеника.
Не оскрнављујте земљу у којој живите, јер крв оскрнављује земљу. Никакво откупљење се не може извршити за земљу на којој је проливена крв, осим крвљу онога који ју је пролио. Не оскрнављујте земљу у којој живите, и где ја пребивам; јер ја, Господ, пребивам међу Израиљцима.’“
4. Мојсијева 36:1-12
Удаја наследница
Главари отачких домова породица потомака Галада, сина Махировог, сина Манасијиног, из родова Јосифових потомака, приступе и обрате се Мојсију и кнезовима, главарима отачких домова Израиљаца. Рекли су: „Господ је заповедио моме господару да се Израиљцима жребом подели наследство. Господ је такође заповедио моме господару да се наследство нашег брата Салпада да његовим ћеркама. Међутим, ако се оне удају за некога из другог израиљског племена, њихов део наследства биће отуђен од наследства наших предака и бити припојен наследству другог племена у које се удају. Тако ће нам се одузети део наследства које нам је додељено. А кад Израиљцима дође опросна година, онда ће њихов део наследства прећи у наследство племена у које се удају. Тако ће њихов део наследства бити отуђен од наследства наших предака.“
Тада је Мојсије, према Господњој речи, заповедио Израиљцима: „Истина је што потомци Јосифовог племена кажу. Ово је реч коју Господ заповеда за Салпадове ћерке: ’Оне могу да се удају за кога хоће, под условом да се удају у породицу из племена свога оца. Наследство Израиљаца се не може преносити с племена на племе; нека сви Израиљци задрже наследство својих отачких племена. Свака ћерка која наследи део у једном од израиљских племена мора да се уда у породицу из племена свога оца, како би сваки Израиљац задржао у поседу наследство својих отаца. Наследство се не може преносити с племена на племе, јер сва израиљска племена морају да задрже своје наследство.’“
Салпадове ћерке су урадиле онако како је Господ заповедио Мојсију. Мала, Терса, Егла, Мелха и Нуја, Салпадове ћерке, удале су се за синове својих стричева, и тако постале жене Манасијиних синова, Јосифових потомака; па је наследство остало у племену породице њиховог оца.
