Плач Јеремијин 3:40-66
Признање пред Богом
Испитајмо, размотримо путеве своје,
вратимо се Господу своме.
Отворимо своја срца,
молимо се Богу небескоме.
Ми смо отпадници, ми смо непокорни,
а ти нам праштао ниси.
Гневом си се заогрнуо,
гонио нас, убијао, ниси штедео.
Облаком си се заогрнуо,
наша молитва није продрла до тебе.
Сметлиште си од нас начинио,
сви народи су нас презрели.
На нас су се искезили
сви наши душмани.
Прошли смо кроз пропаст и рушевине,
живимо у страху и затирању.
Потоци суза из мојих очију теку
због разарања мога народа.
Паћеничка жалост
Сузе моје теку без престанка,
из очију лију и стати неће,
док нас не погледа
и не види Господ са небеса.
Жалост ме раздире кад гледам очима
шта се догађа у граду женама.
Као птицу прогоне ме стално,
а немају зашто да ме мрзе.
Живога ме у јаму бацише
и камењем затрпаше.
Вода ми се склопи изнад главе,
те помислих: „Са мном је свршено.“
Бог избавља и плаћа
Из дубине, из јаме, о, Господе,
призвах име твоје.
Глас мој ти си чуо,
послушај вапаје моје!
Кад завапих, ти се нађе близу.
Ти ми рече: „Немој се бојати!“
Ти си ми, Господе, извојевао правду,
ти си ми живот откупио.
Ти, Господе, видиш, насиље ми чине.
Ти ми правду на суду досуди.
Ти знаш како ми се свете непријатељи,
какве сплетке против мене плету.
Ти, Господе, чујеш како ме исмевају,
какве сплетке против мене плету.
Кад говоре и кад мисле противници,
поваздан су против мене.
Кад седају и кад устају,
ти их видиш, мени се ругају.
Ти, Господе, казни како доликује,
према ономе што су учинили.
Ти прокуни срца њихова,
ти их испуни очајним мукама.
Ти их у гневу гони, са земље истреби.
Господе, нека их не буде испод неба.
Плач Јеремијин 4:1-22
Јад и беда после пада
Како потамне злато,
наше жежено злато!
Лежи камење храмовно
по улицама разбацано.
Сионски младићи, некад скупоцени
као злато најчистије,
сада су – ах! – као обична грнчарија,
као производ лончарски.
И вучица хоће да доји,
да вучиће своје негује,
а жене у народу моме
окрутне су као ној у пустињи:
одојчад оставише жедну,
језик им се за непце лепи;
децу пустише да пиште,
никога нема да им храну пружи.
Некад сами сладише јела одабрана,
сада скапавају по улицама.
Некад су у раскоши одрастали,
сада по сметлишту пребиру.
Примио је казну народ мој
тежу него становници содомски,
јер њих разори за трен ока
и притом на њих не подиже људе.
Некад су били наши јунаци
чистији од снега, бељи од млека;
били су румени и глатки,
као од брега одваљени.
Сад су им лица црња од чађи,
по улицама их не познаје нико;
кожа им се смежурала око очију,
сасушила се као дрво суво.
Сретнији су који у рату погибоше,
теже је онима које глад помори:
исцрпени, скапавали су лагано,
није било плодова са поља да остану у животу.
Жене тако нежне беху,
па кувају децу своју
да нахране себе њима –
о, ужасно је народа мога страдање!
Силином је провалио гнев Господњи,
он изли своју срџбу јаросну,
запали пожар на сионском граду,
те му спали и темеље саме.
Кривица свештеника и пророка
Нису веровали ни страни владари,
ни сви становници земље,
да ће моћи освајач и душман
кроз капије јерусалимске да уђу.
Ипак то се догодило
због греха пророчких,
због кривица свештеничких,
због невине крви4,13 Или: због крви праведника. усред града проливене.
Тумарају по улицама као слепи,
крвљу су умрљани,
нико се не усуђује да их дотакне,
оскрнављена је одећа њихова.
Народ виче: „Одлазите!
Оскрнављени, натраг! Не дотичите!“
Тако лутаху од народа до народа,
а међу народима су говорили:
„Овде више не могу да бораве.“
Распрши их Господ да их не гледа,
да о њима више не брине.
На свештенике више не пази,
старешине више не жали.
Малаксалост потлачених
А нама су се очи умориле,
ишчекујемо помоћ, а ње нема.
С кула наших зуримо до на крај обзорја,
чекамо народ који нас не може избавити.
Непријатељ нам је сваки корак вребао,
по трговима својим не могосмо пролазити,
али дани наши пролажаху,
крај нам се приближи, стиже.
Брже од грабљивица које с неба слећу,
гонитељи наши стигоше,
хватали су нас по брдима,
у пустињи у заседи чекали.
Заробише наше животно уздање,
Господњег помазаника, цара,
а ми смо се уздали:
цар ће нас од сваког освајача сачувати.
Ипак – има Бога
Радујеш се и веселиш, о, ћерко едомска,
и ти, народе из земље Уз.
Час пропасти и вама долази,
и ви ћете се тетурати голи,
откриће се и ваша срамота.
За своју кривицу си, ћерко сионска, испаштала,
више те неће у изгнанство терати.
Ћерко едомска, тебе ће Господ казнити,
твоје ће кривице разоткрити.
Плач Јеремијин 5:1-22
Народ плаче пред Богом
Опомени се, Господе, шта нам се догодило;
погледај, види нашу срамоту.
У туђинске руке пала је баштина наша,
странци се шире по нашим домовима.
Очева наших нема, сирочад смо постали,
мајке су наше сада удовице.
Воду за пиће новцем плаћамо,
дрва за гориво такође купујемо.
Гоне нас као теглеће живинче;
исцепани смо, а не дају нам одмора.
Идемо, просјачимо по Египту и Асирији
да бисмо имали хлеба да преживимо.
Наши преци згрешише, али њих нема,
па ми испаштамо за кривице њихове.
Над нама владају простаци робови
и од њихове силе нико да нас избави.
Убице харају по земљи,
стављамо живот на коцку идући по храну.
Од глади горимо као у грозници,
и кожа је наша као пећ ужарена.
На светињи, на Сиону, силују жене,
по Јудиним насељима девојке.
Наше главаре рукама својим хватају и вешају,
ни старце наше неће да поштују.
Младићи као робови окрећу жрвњеве,
дечаци падају под бременима дрва.
Старци више не седе пред вратима,
младих људи свирка више се не чује.
Ишчезла је радост из наших живота:
уместо да играмо, ми смо ојађени.
Са главе је наше круна пала.
Народ признаје грехе
Згрешили смо, сада тешко нама.
Ето зато срце наше болује!
Ето, зато се очи наше замутише!
Зато је сионска гора опустошена.
Зато се шакали шуњају по тој пустоши.
Молитва за избављење
Ти, Господе, остајеш довека,
твој је престо од колена до колена.
Немој нас занавек заборавити,
немој нас за дуго време оставити.
Врати нас к себи! Обрати нас, Господе!
Обнови славу нашу из негдашњих дана.
Зар да нас одбациш потпуно?
Да се на нас срдиш бескрајно?
