Плач Јеремијин 2:7-22
Господ је свој жртвеник одбацио,
Светилиште своје је оскрнавио;
предао у руке душманске
да руше бедеме и дворе,
да урлају по Господњем Дому,
где ми некад празновасмо.
Господ је одлучио да руши,
да попадају зидови ћерке сионске;
одредио је меру рушења
и није се устезала рука његова.
Спољни зидови, други ред зидова,
оронули тужно леже.
Вратнице су спаљене и поломљене,
он им је здробио резе и греде.
Цар и кнезови су у прогонству,
нема никог да нас учи Закону,
нити се јављају виђења,
дар Господњи пророцима.
Старешине ћерке сионске
по земљи су поседали и ћуте,
главе своје прашином посипају,
обавили кострет око тела.
Све до земље спустиле су главе
јерусалимске девојке младе.
Од плакања ишчилеше ми очи,
у ропцу ми душа грца,
жалост ме је исцрпла потпуно,
јер посматрам слом народа мога:
деца и одојчад умиру
по трговима града срушенога.
Говораху својим матерама:
„Где је жито? Где је пиће?“
и слично рањеницима обамиру
по трговима града срушенога
и душе своје испуштају
на грудима својих мајки.
Стварност је сурова
О, Јерусалиме, о, мили граде,
коме си сличан, налик си на кога?
Како да те утешим, о, девице, ћерко сионска?
Да ли је овако пострадао ико?
Несрећа је твоја безгранична, као море.
Да те исцели неко?
Твоји пророци немају пророштва
осим обмана и лажи.
На кривицу твоју не указују,
заваравају те,
од изгнанства одвраћају.
Лажним те пророштвима убеђују,
те избегаваш покајање.
Руга ти се, пљеска рукама
народ који пролази крај града.
Звижде и главом одмахују
над рушевинама јерусалимским:
„Је ли то та варош савршено лепа?
Је ли то радост целе земље?“
Смеју ти се, над тобом се церекају
сви непријатељи твоји.
Криве усне, кезе зубе,
па говоре: „Ми смо га слистили!
Ово је оно што смо чекали!
Дочекасмо. Очи наше видеше!“
Господ је извршио своју намеру,
одржао је реч своју.
Од давнина нас је он опомињао,
сад нас без милости разорио.
Непријатељ победнички ликује,
противник се нашем поразу весели.
Вапај и молитва – то остаје пред Богом
И зидови твоји нека вапе,
јецај, ћерко сионска, призивај Господа!
Нека теку сузе твоје
као потоци и дању и ноћу.
Не дај себи одмора, наричи!
Не дај мира зеницама, плачи!
Током ноћи дижи се и вичи,
призивај га сваког часа,
изливај срце као воду пред лицем Господа,
да се смилује нејачи твојој,
деци што од глади скапавају
по угловима свих улица.
Погледај, погледај, о, Господе!
Кога си то на муке бацио?
Зар жене да пород свој једу?
Зар оне што у наручју њишу?
Зар у самом Светилишту кољу
свештенике твоје и пророке твоје?
По улици леже у прашини,
мртва леже деца са старцима;
девојке моје и младићи
леже мачем побијени.
Ти их поби у дан гнева свога,
ти их покла без милости.
Као да је дан празника, са свих страна
сабрао си све ужасе на ме.
У дан гнева твога
нико није преживео, нико утекао.
Децу моју одњихану и одраслу
побио је душманин клети.
Плач Јеремијин 3:1-39
Песников бол
Ја сам човек који је упознао беду;
искусио сам како Бог кажњава.
Мене одведе, мене примора;
ходам без светлости, а тмина све гушћа.
Лично мене он бије и туче,
његови ударци не престају.
Месо ми се цепа, кожа ми пуца;
он ломи кости моје.
У ропски ме јарам упрегао,
тешкоће је на мене навалио,
натерао да живим у тмини,
мртвац затворен довека.
Зазида ме, излаза ми нема;
ја сам сужањ с тешким оковима.
Вичем, вапим да ми он помогне,
али он ми молитву одбија.
Тесаним каменом ми је зазидао,
на све стране закрчио друмове, путеве.
Као медвед на ме вреба,
као лав се на ме баца.
По беспућу гони ме и комада,
оставља ме да бих тамо умро.
Запиње лук свој и гађа,
као да сам ја мета његових стрела.
У нутрину стреле ми је сасуо,
у моје тело дубоко их зарио.
Народ ми се вазда подсмева,
за поругу служим свима.
Он горчином мене храни,
пеленом ме он напаја.
Тера ме да гризем камен и зубе моје ломи;
у пепео мене закопава.
Заборавих шта је мир и здравље,
више не знам шта је живот добри.
Нема мени још много живљења,
ишчезла је моја нада у Господа.
Хоће ли Бог помоћи?
Мислим на своје муке и потуцања,
то ми је слично пелену, слично отрову.
Мислим на то без престанка,
душа моја сахне у мени.
Невољу носим у срцу своме,
али гајим наду у мислима:
Није нас нестало јер није престала љубав Господња,
јер није пресушило милосрђе његово,
они се обнављају сваког јутра,
верност му је зајамчена као излазак сунца.
Кад Господа имам, ништа ми не треба,
и зато се уздам у њега.
Бог – једино уздање
Господ је добар према човеку
који се у Бога узда, који га тражи.
Добро је чекати га смирено,
очекивати спасење од Господа.
Најбоље је у младости
своме се јарму научити.
Патниче, седи усамљен и ћути,
Бог је то наметнуо.
Поклонимо се до тла прашњавога,
можда још има наде.
Ако нас туче, нека туче;
ако нам се руга, нека се руга.
Господ ипак има милосрђа,
за вечност нас неће одбацити;
смиловаће се иако нас је растужио,
његова је милост постојана;
њему није мило да нас понижава
и да на људе наваљује тугу.
Када сужње газе мучитељи,
када дух им ломе у тамници,
када људе лишавају права,
када се укида што је Свевишњи установио,
када се правда изврће на суду,
зар Господ све то не види?
Човек каже па се и не збуде,
али Господ заповеда и то бити мора.
Када Свевишњи одреди
онда и несрећа и добро долази.
Зашто се буни човек?
Свако добија према греху своме.
