Књига о Јову 8:1-22
Вилдад
А Вилдад из Суша је одговорио овим речима:
„Докле ћеш о томе да причаш
и докле ће речи твојих уста бити вихор?
Зар Бог изврће правду?
Изврће ли Свемоћни праведност?
Ако су му твоја деца сагрешила,
он их је препустио њиховим гресима!
Али ако потражиш Бога
и Свемоћнога преклињеш за милост;
ако будеш чист и праведан,
он ће бдети над тобом
и обновиће твоје праведно боравиште.
Незнатни су били почеци твоји,
а будућност твоја процветаће силно.
Хајде, питај нараштај пређашњи
и истражи сазнања њихових предака.
Јер, ми смо од јуче, не знамо ништа,
сена су наши земаљски дани.
Зар те неће поучити,
рећи ти из срца свога и изнети поуке?
Расте ли папирус мимо мочваре?
Расте ли трска мимо вода?
Док је још у цвату и непосечена,
већ се суши пре осталих трава.
Е, такве су стазе оних што Бога заборављају,
тако се руши нада безбожничка;
онога чије се поуздање кида
и који се ослања на кућу од паучине;
Елем, ослони ли се на кућу своју –
неће стајати;
прихвати ли је се –
неће се држати.
Он је као једра биљка на сунцу,
чије се младице пружају изван врта;
корење му се над камењарем преплиће
и у кршу тражи места.
Али, ако се искорени са свог места,
оно ће га се одрећи: ’Видело те никад нисам!’
Ето, то ти је радост његовог пута,
а већ неко други ниче из тла.
Гле, Бог не одбацује човека без мане,
али и не прихвата злотвора за руку.
Штавише, смехом ће испунити уста твоја
и усне твоје клицањем!
Стидом ће се загрнути они који те мрзе,
а шатор зликоваца ће нестати.“
Књига о Јову 9:1-35
Јов
А Јов је одговорио овим речима:
„Заиста, ја знам да је тако,
јер како да се човек оправда пред Богом?
Ако би неко хтео да се спори са њим,
не би могао да му одговори једну од хиљаду.
Он је мудрог срца и свемогућ,
па ко да му пркоси и остане читав?
Он помера горе да оне то и не знају,
преврће их у јарости својој.
Он потреса земљу из основа њених,
па стубови њени дрхте.
Он заповеди сунцу и оно не сија,
над звездама печат ставља.
Само он је тај што небеса разастире
и маршира по морским таласима.
Он је начинио Медведа, Орион,
Влашиће и јужна сазвежђа.
Он чини велике ствари,
неистраживо је мноштво чудеса његових.
Гле! Поред мене он пролази, а ја га не видим.
Он пролази, а ја га не опажам.
Види – он отима и ко да га спречи?
Ко ће да му каже: ’А шта то радиш?’
Бог не одвраћа свој гнев,
под њим су прострти помоћници чудовишта Раве.
А шта бих ја још могао да му узвратим?
Које речи да одаберем против њега?
Чак и да сам невин, правдати се нећу,
судију ћу свога за милост да молим.
Ако га зазовем и он ми се јави,
нећу веровати да је мом вапају поклонио пажњу.
Јер он ме ломи у олуји,
без повода задаје ми многе ране.
Не пушта ми да дођем до даха
јер ме је горким јадима налио.
Ако је до силе, несумњиво он је силан;
али ако је до правде, ко ће да ме брани?
Све и да се правдам,
моја ће ме уста прогласити кривим;
осудиће ме и да сам без мане.
И да сам без мане, самог себе не познајем
и свој живот ја презирем.
Све је то једно те исто. Зато кажем:
’И оног без мане и оног злога,
Бог ће да докрајчи.’
Ако би бич ненадано убијао,
он би се ругао очају недужних.
Земља је предана у руке зликовца,
а он затвара очи њеним судијама.
Јер, ако није он, ко је онда?
Моји дани протрчаше брже него гласник брзи;
утекоше, добра не видеше;
Склизнули су ко бродови трске,
сручили се попут лешинара на лешину.
Ако бих казао: ’Заборављам жалопојку своју,
мењам израз свога лица и бићу весео’
опет бих стрепео у свим својим јадима,
и знам да ти ме оправдао не би.
Јер ако ћу бити крив,
зашто бих се узалуд трудио?
Све да се и умијем снежном водом,
руке своје лужином да сперем;
и тад би ме у глибаву јаму уронио
да сам гадан и одећи својој.
Није он човек попут мене, па да му узвратим,
да заједно дођемо на суд.
Међу нама нема посредника
што би руку своју положио на нас обојицу;
ко би жезло Божије са мене склонио,
да ме ужас његов не ужасне!
Тада бих говорио и не бих га се плашио.
Али, сада нисам такав.
Књига о Јову 10:1-22
Души ми се живот огадио!
Над собом ћу жалопојком зажалити,
јадаћу се у чемеру душе своје.
Богу ћу рећи: ’Не осуђуј ме!
Објави ми за шта ме оптужујеш
Зар ти је мило да тлачиш,
да одбациш дело својих руку,
а да се смешиш над наумом зликовачким?
Зар ти имаш очи човекове,
па да видиш то што људи гледају?
Јесу ли ти дани смртникови дани
и године твоје као век човека;
па кривице моје испитујеш
и за грехом мојим трагаш?
А ти знаш да кривац нисам,
да из твоје руке избављења нема!
Уобличише ме твоје руке, саздаше ме,
а ти ме прождиреш.
Сети се, молим те,
да си ме ко глину створио,
па зар ћеш у прашину да ме вратиш?
Ниси ли ме ко млеко излио
и згрушао попут сира?
Ниси ли ме обукао у кожу и месо;
ниси ли ме изаткао костима и венама?
Дао си ми и живот и милост,
својим си старањем дух ми очувао.
Али, све ове ствари си сакрио у срцу своме,
и знам да је то било у теби!
Ако бих и згрешио, ти би бдео нада мном;
не би ме помиловао због кривице моје.
Ако сам био злотвор, јао мени!
Ако сам био праведан, главу своју уздизао нисам.
Али ја се давим у срамоти
и свестан сам беде своје!
Уздигнем ли се, као лав ме ловиш
и поново на мени величанство своје показујеш.
Против мене нове сведоке доводиш,
љутиш се на мене све више
и војску за војском против мене шаљеш.
Зашто си ме извадио из мајчиног крила?
Да сам барем издахнуо, да ме око угледало није!
Био бих као да ме никад није било,
од мајчиног крила до гроба би ме однели.
Зар моји дани нису малобројни?
Доста више! Прођи ме се,
дај ми да се мало развеселим;
пре него одем у земљу неповрата,
ноћи и мрака најгушћег;
у земљу крајње таме,
дубоког црнила и нереда,
где је и светло као потпуни мрак.’“
