Књига о Јову 4:1-21, Књига о Јову 5:1-27, Књига о Јову 6:1-30, Књига о Јову 7:1-21 NSP
Књига о Јову 4:1-21
Елифас
Тада је Елифас из Темана узвратио овако:
„Хоћеш ли имати стрпљења да ти неко одговори?
Али ко би се могао уздржати од речи?!
Ето, поучавао си многе
и руке клонуле си снажио.
Посрнулог су твоје речи подизале
и колена си клецава јачао.
А сад, када је тебе снашло,
постао си нестрпљив;
кад се тебе такло,
ти си пренеражен.
Није ли богобојазност твоја поуздање твоје,
а честитост путева твојих нада твоја?
Молим те, сети се: ко је невин пострадао?
Где су то праведници сатрвени били?
Колико сам ја видео, они који ору неправду
и невољу сеју, баш то и жању.
Они гину од Божијег даха,
ишчезавају од духа гнева његовога.
Рика лава, лавље урликање
и зуби лавића се ломе.
Лав скапава без плена
и лавићи се губе.
Знаш, к мени је потајно допрла реч,
о том ми је ухо шапат ухватило;
у немирним мислима, у виђењима ноћним,
кад људе опхрва дубоки сан;
страх и трепет су ме спопали
и од њих ми кости зазвечаше.
Тек, дух ми је прешао преко лица
и длаке на телу су ми се најежиле!
И он стаде,
али му нисам разазнао лик.
Био ми је неки облик пред очима
и чуо сам глас који шапуће:
’Зар смртник може да буде праведнији од Бога?
Зар је човек чистији од Саздатеља свога?
Па он се ни у слуге своје не поуздаје
и анђелима својим он налази ману,
а камоли онима што живе у набијачама,
што им је темељ у прашини
и које смрскају ко мољца.
Сатиру их у комаде од јутра до сутра,
заувек ишчезавају и нико не мари.
Није ли уже њиховог шатора ишчупано?
Помреће без мудрости.’
Књига о Јову 5:1-27
Хајде, позивај! Ко ће ти се одазвати?
Коме од светих ћеш да се окренеш?
Безумника убија безумље,
а лаковерног сатире завист.
Лично сам видео безумника како се одомаћује
и одмах сам проклео његово газдинство.
Јер, деца су му далеко од сигурности,
гину на вратима, а нема ко да их избави.
Летину његову једе ко је гладан,
купи је чак и испод трња,
док жедан вреба на њихово благо.
Јер штета не излази из прашине
и из земље не ниче невоља;
већ се човек рађа за невољу
ко што у вис врцају варнице.
Али ја бих да Бога тражим
и Богу свој случај да изнесем;
њему, што велике ствари чини,
неистраживо мноштво чудеса његових;
њему, који даје кишу земљи
и који шаље воду пољима;
њему, који понижене на висину ставља
и жалосне на сигурно диже;
њему, који мрси науме лукавих
и не даје да им руке с успехом послују.
Бог надмудрује мудре њиховим лукавством,
суновраћује савет препредених
који усред дана помрчину срећу
и у подне пипају ко ноћу.
Да, Бог спасава од мача из њихових уста
и сиромаха из руку јакога!
Тад убоги задобија наду,
а неправда затвара уста своја.
О, како је благословен човек кога Бог прекорева!
Зато не презири опомену Свемоћнога.
Јер он и рани и завије;
он удара, али руке његове лече.
Од шест ће те невоља спасти,
а и у седмој зло те се неће дотаћи.
У глади ће те спасти, од смрти
и од снаге мача у рату.
Сакривен ћеш бити од шибе језика
и нећеш стрепети од пропасти кад стигне.
Смејаћеш се разарању и глади
и нећеш стрепети од земаљских звери,
јер ћеш бити у савезу с камењем по пољу
и земаљске ће звери бити у миру са тобом.
Видећеш да си сигуран у шатору своме,
обилазићеш имање своје и ништа му зафалити неће.
Видећеш да ће ти деца бити бројна,
да је твојих наследника као траве по земљи.
Једар ћеш отићи у гроб,
као што се у право време сакупља сноп жита.
Ето, то смо проучили. То је тако.
А ти си чуо, па примени то на себе!“
Књига о Јову 6:1-30
Јов
А Јов је одговорио овим речима:
„О, кад би се туга моја измерити могла
на теразијама, са свом несрећом мојом!
Од песка морског била би тежа
и зато су речи моје непромишљене.
Ево, стреле су Свемоћнога у мени
и њихов отров дух мој испија.
Божији су се ужаси постројили против мене.
Њаче ли дивљи магарац крај испаше?
Муче ли во покрај хране своје?
Једе ли се неосољено јело?
Укусно ли је беланце јајета?
Ни да такнем тако нешто нисам хтео,
а сад ми се храна моја огадила.
Ех, кад би се испунила моја молба
и дао ми Бог чему се надам!
Кад би хтео Бог да ме скрши,
да замахне руком својом и среже ме!
И даље би за мене то утеха била,
скакао бих весело и у муци којој нема олакшања,
јер нисам прећутао речи Светога.
А у чему је то моја снага да бих истрајао?
И какав је то мој крај, па да ми се душа стрпи?
Јесам ли снажан као што је камен снажан?
Да није моје тело од бронзе?
Није ли свака снага у мени нестала?
Из мене је истргнут сваки напредак.
Ко ускраћује милост очајнику, пријатељу своме,
одбацио је страх од Свемоћнога.6,14 Изворни језик је овде недокучив, па овај стих може да се преведе и овако: Очајнику је потребна оданост његовог пријатеља макар да је заборавио богобојазност.
А моја су ме браћа изневерила као поток непостојан,
ко потоци сувих корита
мутних од леда,
на којима се снег крије.
Када се истопе, они нестану.
Када је топло, они испаре са свог места.
Вијугају стазе њихових токова,
одлазе у пустару и нестају.
Погледом их траже каравани Теме
и путници из Саве жељно их погледају.
И посрамили су се, јер су се поуздали,
дошли су до њих и разочарали се.
А сада сте ви за мене такви – никакви –
видели сте ужас и препали се!
Да ли сам вама рекао: ’Дајте!
Од свога имања дајте откуп за мене;
избавите ме из руку злотвора,
откупите ме из руку окрутних?!’
Научите ме, па ћу да заћутим.
Објасните ми шта сам сагрешио.
Како су болне речи прикладне!
Али кога то ваш прекор прекорева?
Јел’ мислите речи да прекорите
и ветар очајникових жалопојки?
Па ви бисте и сироче оборили
и погађали се за пријатеља свога!
Зато будите вољни да ме погледате,
да ли ћу вас лагати у лице.
Молим вас, оканите се,
нек не буде неправде! Прођите се,
праведност је моја још увек овде!
Има ли неправде на језику моме?
Зар уста моја не препознају зло?
Књига о Јову 7:1-21
Не кулучи ли људски род на земљи
и нису ли му дани као дани најамникови?
Као слуга што уздише за хладом
и као најамник што чезне за надницом својом,
тако су и мени додељени месеци бесмисла,
тегобне су ми ноћи одређене.
Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’
Одужи се ноћ, додија ми
и преврћем се до зоре.
Тело ми се у црве и скорено блато обукло,
кожа ми је крастава и гнојна.
Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју,
до краја се одмотала нада.
Присети се да ми је живот дашак,
да ми очи више неће гледати добра!
Више ме неће гледати око које ме је гледало.
Твоје ће ме очи потражити
али мене више бити неће.
Као што се облак расплине, нестане,
тако се не диже онај што у Свет мртвих7,9 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих. сиђе;
не враћа се више кући својој,
завичај га његов више не познаје.
Тако ни ја нећу више да затварам уста своја.
Завапићу у тескоби духа свога,
јадаћу се у чемеру душе своје.
Шта сам ја то – море или морска неман –
да си стражу око мене поставио?!
Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене,
мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,
ти сновима тад ме плашиш,
престрављујеш виђењима;
па су ми и вешала дража
и смрт више него живот.
Смучило ми се!
Па нећу ја довека да живим!
Прођи ме се, јер су дашак дани моји!
Па шта је човек да га тако уздижеш,
да ти је за срце прирастао;
да се бавиш њиме из јутра у јутро,
да га сваког трена искушаваш?
Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене?
Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?
Све и да сам сагрешио,
шта сам теби учинио, о, чувару људи?!
Зашто си ме себи ко мету ставио,
па сам ти постао терет?
Што ми не би преступ опростио
и кривицу моју мимоишао?
Јер, ја ћу лећи у прашину,
па кад ме потражиш –
мене више бити неће.“
