Књига о Јову 30:1-31
А сад ми се смеју млађи од мене,
они чије очеве нисам хтео
ни са псима стада свога!
А и шта бих са њихових руку снагом?
Усахла је та снага у њима.
Спарушени су од беде и глади,
ти што глођу штагод по пустари,
у сумраку, по рушевинама и развалинама.
Они чупају слез по честарима
и корен смреке себи за храну.
Отерани су из друштва,
људи на њих вичу као на лопова.
Ено их у јаругама потока,
коначе по јамама у земљи и по камењарима.
Запомажу међу грмљем,
скупљају се у копривама.
Синови су безумника,
сој безимених из земље протераних.
А сад сам им песма ругалица,
постао сам прича за њих!
Гаде ме се, стоје издалека,
не либе се да ме у лице пљуну.
Јер Бог је развезао мог шатора уже,
ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
Мени с десна диже се младалачка руља,
терају ме да бежим,
против мене насипају бедеме пропасти.
Руше ми путеве,
успешно ме разарају
и за то им помоћ није потребна.
Навиру ко кроз широк процеп,
наваљују преко развалина.
Ненадане страхоте пале су на мене,
попут ветра разгоне ми достојанство,
а моје спасење нестаде ко облак.
Сад се душа моја разлила у мени,
јер су ме сустигли дани јада.
Кости моје ноћ пробада у мени,
болови ме глођу без престанка.
Одора се моја изобличила од силе велике,
сапела ме као крагна од тунике моје.
Он ме је у блато бацио,
сад сам налик праху и пепелу.
За помоћ ја теби вапим,
ал’ се не одазиваш;
а када сам стао,
на мене си пажњу обратио.
У крвника мога си се претворио,
силом руке своје си ме спопао.
Винуо си ме да ветар зајашем,
растапаш ме у олуји.
Јер ја знам да ме у смрт одводиш,
у кућу састанка свих који су живи.
Али нико не пружа руку своју руини,
макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
Зар ја нисам заплакао ради невољника?
Зар ми душа зајецала није ради убогога?
Али кад сам чекао на добро,
зло је дошло;
када сам се понадао светлу,
пристигла је тама.
Утроба је моја устрептала и није се примирила,
дани патње су ме задесили.
Поцрнео ходам, али не од сунца;
устајем у збору и вичем за помоћ.
Збратимљен сам са шакалима,
пријатељ сам нојевима.
Поцрнела кожа је на мени,
од грознице цвокоћу ми кости.
Моја лира сад је за кукњаву,
а свирала моја за плач нарикача.
Књига о Јову 31:1-40
Са очима својим савез сам склопио,
па како бих онда загледао девојку?
Па шта то онда Бог одозго дели?
Какво је са висина наследство Свемоћног?
Није ли то пропаст за злотвора
и несрећа за покварењака?
Не види ли он путеве моје,
зар не броји све моје кораке?
Ако сам се дружио с лажовима,
ако ми је нога журила ка обмани;
нека ме измери на тасовима тачним,
нек честитост моју Бог открије.
Ако је мој корак зашао са пута,
срце моје повело се за мојим очима,
за руке ми прионула љага;
тад нек жањем, а други нек једе,
нек се моја летина почупа.
Ако ли је жена срце ми завела,
ако сам ближњег свога на улазу вребао;
нек тад другом моја жена меље,
у постељи других нека буде.
Али то би била гадост,
баш кривица за осуду!
Да, била би то ватра која гута све до трулежи мртвих
и спаљује сву летину моју.
Елем, ако сам се оглушио на тужбу
слушкиње своје или слуге свога,
када су се парничили са мном;
шта бих урадио када би Бог устао,
кад би ми рачун затражио?
Шта ли бих му тада узвратио?
Није ли онај што ме саздао у утроби и њих саздао?
Зар нас није један исти начинио у стомаку?
Ако сам се оглушио на жељу сиромаха
и расплакао очи удовици;
ако сам свој залогај хлеба јео у самоћи,
а сироче није узело од њега –
јер је уз мене расло као уз оца још од младости моје,
а удовици сам помагао још од како ме мајка родила –
ако сам видео страдалника неодевеног,
ако нисам заоденуо убогог;
ако ме бедра његова благосиљала нису,
ако се руном оваца мојих утоплио није;
ако сам одмахнуо руком против сирочета,
а знао сам да на суду могу да помогнем;
нека ми рука из рамена отпадне
и нек ми се шака преломи у зглобу!
Јер, дрхтао сам од Божије страхоте,
пред његовим величанством не бих то чинио.
Ако сам се у злато уздао,
сувом злату говорио: ’Поуздање моје!’;
ако сам се радовао свом великом благу,
што ми је рука толико згрнула;
ако сам у сунце гледао док сија
и у месец сјајни док путује;
ако ми се срце потајно заносило,
па сам им руком слао пољупце са својих уста;
и то би била кривица што вапи за судом,
јер бих тако порекао Бога са висине!
Елем, ако сам се радовао над несрећом душманина мога,
ликовао кад га пропаст снађе;
нисам дао устима да згреше,
да му клетву призивам на душу.
Нису ли људи из шатора рекли:
’Ко се још меса његовога најео није?’
Придошлица на улици ноћ провео није,
путнику сам отварао врата.
Да ли сам грехе своје прикривао као Адам,
и кривицу крио у грудима својим;
јер сам се препао великог мноштва,
страховао од презира у роду,
па се ућутао и кроз врата не бих излазио?
О, кад би ме неко чуо!
Ево, ово потписујем,
па нека ме услиши Свемоћни,
а ево и оптужнице што је тужилац против мене подигао!
Зар је не бих ја понео на рамену своме,
на себе је као круну причврстио?
Рачун бих му положио за кораке своје,
као владар бих му приступио.
Ако је због мене вапила земља моја
и у глас плакале бразде њене;
ако сам забадава јео плодове њене
и души њихових власника задао јаде;
уместо пшеницом нек уроди трњем
и коровом уместо јечма!“
Јов је завршио своја казивања.
Књига о Јову 32:1-22
Елијуј
И тако су тројица људи престали да узвраћају Јову који је у својим очима био праведан. На то је на Јова у љутњи плануо Елијуј из Вуза, син Варахилов из Рамовог рода. Разљутио се, јер се овај чинио праведнијим од Бога. Разљутио се и на три пријатеља што нису имали одговор, а опет су осудили Јова. Наиме, Елијуј је чекао да узврати Јову, јер су остали били старији по годинама од њега. Разљутио се Елијуј када је видео да ова тројица људи немају шта да кажу и одговоре.
Тада је овако одговорио Елијуј из Вуза, син Варахилов:
„Млађи сам од вас по годинама.
Ви сте старији,
па сам се зато склањао у страху
да вам кажем своје мишљење.
Наиме, рекао сам себи:
’Старост нека говори
и године многе нек разгласе мудрост!’
Јер је дух у људима
и дах Свемоћнога им даје разум.
Године многе мудрост не дају
и стари праведност не схватају.
Зато кажем: ’Послушајте ме,
па да вам и ја изнесем своје мишљење.’
Ето, чекао сам беседе ваше,
саслушао мишљења ваша
док сте бирали речи.
Да, пажљиво сам вас пратио.
Али – гле – нико није оповргнуо Јова
и ниједан од вас није узвратио на речи његове!
И не говорите: ’Мудрост смо пронашли!
А њега нека Бог оповргне, а не човек.’
Али, није он против мене говорио
па ни ја нећу да узвратим њему вашим доказима.
А они су се смели и више не узвраћају,
сасвим су остали без речи.
Зашто да чекам када не говоре,
само стоје и више не узвраћају?!
А сада ћу ја своје да кажем,
мишљење ћу своје да изнесем.
Јер препун сам речи,
из утробе моје дух ме на то тера.
Ево, попут вина без одушка утроба је моја,
распукла би се ко мешина нова.
Морам да говорим, да себи одушка дам;
отворићу усне своје да бих узвратио.
Нећу да гледам ко је ко,
никоме да ласкам нећу.
Па ја и не умем да ласкам,
јер би ме одмах узео Саздатељ мој!
