Књига о Јову 15:1-35, Књига о Јову 16:1-22, Књига о Јову 17:1-16, Књига о Јову 18:1-21 NSP
Књига о Јову 15:1-35
Елифас
Тада је Елифас из Темана узвратио овако:
„Зар мудар човек одговара у ветар,
зар свој стомак пуни источним ветром?!
Расправља ли речима безначајним
и говорима који никоме нису на корист?
А ти сатиреш побожност,
размишљање пред Богом ометаш.
Кривице твоје поуку дају устима твојим,
језиком се лукавим ти служиш.
Сопствена те уста осуђују ко кривца,
а не ја; сопствене усне против тебе сведоче.
Да ти ниси прворођено људско биће,
изнедрен пре планина?
Да ниси слушао Божије тајне савете
и за себе задржао мудрост?
Шта то ти знаш, а ми да не знамо?
Шта ти схваташ, а да нама то није дано?
Међу нама има и седих и старих,
старијих и од оца твога.
Шта, нису ти довољне Божије утехе
и обзирно упућена ти реч?
Зашто ти се срце твоје понело?
Зашто ти севају очи твоје,
па се твој дух против Бога окренуо
и устима својим просипаш речи?
Па шта је човек да би чист био,
да би праведан био онај што га жена роди?!
Он се ни у свете15,15 Анђеле своје не поуздаје,
очима његовим ни небеса нису чиста,
а камоли гнусан и искварен човек,
човек што неправду као воду пије!
Елем, ја ћу ти рећи! Мене послушај,
објавићу ти оно што сам видео;
оно што су мудри људи предали од предака својих
и то нису прикрили.
А само је њима земља била дана
и туђинац није пролазио међу њима.
Тек, злобник се у болу превија кроз све дане,
и мало година је одређено окрутноме.
Звук страхоте му је у ушима
и док је још мир затирач му долази.
Не нада се повратку из таме,
јер је за мач обележен.
Потуца се због хлеба: ’Где је?’
Он зна да му се ближи црни дан.
Плаше га и зебња и невоља,
надвладавају га као цар за напад спреман;
јер на Бога руку своју диже,
пред Свемоћним охоло се држи.
Он јуриша дрско против Бога,
носи штит велики и јаки.
Лице му је задригло,
бокови му усаљени;
живи у руинама од градова,
у кућама напуштеним
што постаће гомиле камења.
Богат неће бити и благо му потрајати неће,
имање му се неће ширити по земљи.
Он неће побећи из таме,
пламен ће му изданак спарушити
и нестаће у даху Божијих уста.
Нек се не узда у безвредно јер је заведен,
јер ће му безвредно постати награда;
а награђен ће бити и пре свога дана
и грана му неће озеленети.
Као лоза отрешће свој незрели грозд
и као маслина стрешће цват свој.
Јер јалово је друштво безбожничко,
а шаторе подмићених ватра прогутаће.
Зачеће невољу, а родиће злобу,
стомаци им спремни за обману.“
Књига о Јову 16:1-22
Јов
А Јов је одговорио овим речима:
„Много сам ја таквих ствари чуо,
сви ви сте ми мучни тешиоци!
Има ли краја причању у ветар?
Шта те то тера да ми одговараш?
И ја бих попут вас говорио
да сте ви на моме месту,
подбадао бих вас речима
и климао главом на вас.
Али би вас уста моја ојачала,
усне моје донеле утеху.
Ако бих говорио,
свој бол не бих ублажио;
ако бих ућутао,
колико бола би ме напустило?
Ипак, он ме је изнурио;
ти си ми затро све укућане моје!
Зграбио си ме,
бол је сведок против мене;
мршавост се моја подигнула
да у лице ме оптужи.
Његов ме гнев раздире и спопада,
на мене зубима шкргуће својим,
душманин мој је на мене упро очи своје!
Разјапили су своја уста према мени,
с презиром ми шамарају образе,
окупљају се против мене.
Злотвору ме Бог је изручио,
бацио ме у руке злобника!
Мирно сам живео, а он ме је уздрмао,
за врат ме је дочепао, смрскао ме;
себи ме је за мету ставио;
стрелци су ме његови окружили,
нутрину ми је распарао без милости
и жуч ми је по земљи просуо.
Пролама кроз мене
све пролом за проломом,
као ратник према мени тутњи.
За кожу сам своју, ја зашио кострет,
у прашину достојанство своје уваљао.
Од ридања подбуло је лице моје,
капци су ми попут смрти црни,
премда насиља нема у рукама мојим
и моја је молитва чиста.
О, земљо, крв моју не прекривај!
Не било места за мој вапај!
А сада, на небесима ено сведока мога!
Да, мој бранилац је на висинама.
А моји пријатељи – моји посредници вајни!
Око моје Богу плаче.
Ех, кад би се човек правдао са Богом
као човек са човеком.
Још година која прохујаће
и поћи ћу путем с којег повратка ми нема.
Књига о Јову 17:1-16
Мој дух је сатрвен,
дани су моји згасли
и рака ме чека.
Ето, подсмевачи су са мном,
не склапа се око моје због њихове свадљивости.
Молим те, Боже, ти сам јамац мој буди!
Јер ко је тај ко би ми се прихватио руке?
Ти си склонио мудрост од њихових срца
због чега их издигнути нећеш.
Ко због добити изда пријатеље,
деци ће му очи усахнути!
Он је мене учинио причом за народе,
ја сам лице за пљување.
Туга ми је очи замутила,
сваки је мој уд попут сенке.
Због тога се праведници зграну,
недужни се грозе над безбожним.
Али праведник ће истрајати на свом путу,
још више ће ојачати човек чистих руку.
Хајде, вратите се сви ви!
Дођите, молим вас,
али мудрог међу вама нећу наћи.
Прохујали су моји дани,
намере и жеље срца мога су разбијене.
Они праве дан од ноћи,
а мраку у лице кажу:
’Светло је близу!’
Ако бих за Светом мртвих чезнуо као за домом својим
и у тами постељу своју простро,
ако гробу викнем: ’Оче мој’,
а црву: ’Мајко моја’ или ’сестро моја’,
где је онда нада моја?!
Види ли ко наду моју?!
Силази ли она до врата Света мртвих?
Заједно ли ћемо у прах лећи?“
Књига о Јову 18:1-21
Вилдад
А Вилдад из Суша је одговорио овим речима:
„Када ћете да станете са причом?
Уразумите се, па да разговарамо.
Зашто би нас за стоку сматрали?
Зар смо глупи у вашим очима?
Ти што раздиреш у свом бесу душу своју!
Хоће ли због тебе земља да опусти,
хоће ли се са свог места померити стена?
Баш се гаси светло зликовца,
неће сијати жар његовог плама.
Згаснуће светло у његовом шатору,
а над њим ће догорети светиљка.
Јењава жилавост његових корака
и руше га намере његове.
Јер су му ноге упале у мрежу,
у њене се петље запетљао.
Замка га је за пету зграбила,
заплела га омча.
За њега је клопка на тлу сакривена,
на путу је замка за њега.
Ужаснут је од страхота свуд унаоколо,
сатиру га на кораку сваком.
Гладна га је невоља његова,
пропаст је спремљена да га саплете.
Она му растаче делове коже,
најцрња смрт му једе удове.
Одвлаче га из сигурности свог шатора,
и терају до цара страхоте18,14 До смрти..
Њему туђи пребиваће у његовом шатору,
сумпор ће му по имању разасути.
Корење његово иструлиће одоздо,
а његове гране свенуће одозго.
Ишчезнуће са земље сећање на њега,
неће му се на улици име чути.
Отераће га са светла у таму,
протераће га са земље.
Остаће без рода,
без порода у народу своме,
без преживелога у свом завичају.
На његов дан згрануће се и они на западу,
а и оне на истоку подилазиће језа.
Заиста, такав је завичај злотвора,
такво је место онога што за Бога не зна!“
