Галатима 2:1-10
Павла признају остали апостоли
Онда сам након четрнаест година поново отишао у Јерусалим са Варнавом. Са собом сам повео Тита. Отишао сам горе по откривењу, па сам истакнутијима насамо изложио Радосну вест коју проповедам многобошцима, да не испадне да се трудим, или да сам се трудио узалуд. Па ни Тит, који је био са мном, иако Грк, није морао да се обреже због лажне браће која су се тајно увукла међу нас да уходе нашу слободу коју имамо у Христу Исусу, желећи да нас учине робовима. Овима се ни за час нисмо покорили, да бисмо истину Радосне вести сачували за вас.
Што се тиче оних који су важили за старешине (ко год да су били, није ми било важно, јер Бог не гледа ко је ко), они нису ништа додали. Напротив, видели су да ме је Бог позвао да проповедам Радосну вест незнабошцима, као што је Петра позвао да проповеда обрезанима. Наиме, Бог који је оспособио Петра да буде апостол Јеврејима, оспособио је и мене да будем апостол незнабошцима. Када су Јаков, Кифа, Јован и старешине које су важиле за стубове Цркве, увиделе да ми је Бог указао ту милост, пружиле су деснице мени и Варнави у знак заједништва, да ми идемо међу многобошце, а они међу обрезане. Тражили су једино да се сећамо сиромашних, што сам се баш и трудио да чиним.
Menu
Menu
