Књига проповедникова 4:1-16, Књига проповедникова 5:1-20, Књига проповедникова 6:1-12 NSP
Књига проповедникова 4:1-16
Тлачење, мукотрпан рад, усамљеност
Опет сам размишљао о свем том тлачењу које се чини под капом небеском:
И гле, сузе потлачених,
а за њих нема тешитеља!
Нема тешитеља
за оне под силом руке тлачитеља.
Хвалио сам мртве,
оне већ преминуле
више него живе,
који су још у животу.
И од једних и од других
боље је ономе ко се родио није,
ономе који није видео злодело
које се чини под капом небеском.
Елем, размишљао сам о сваком труду, свакој вештини у послу: због тога свако завиди ближњему своме. А и то је пролазно и јурење ветра.
Безумник прекрсти своје руке
и онда једе себе самог.
Боља је једна пуна шака, а у миру
него обе пуне шаке у муци
и јурењу ветра.
Опет сам размишљао о пролазности под капом небеском:
Човек самац, без друга,
без сина и брата поред себе,
али нема краја његовом мукотрпном раду.
Очи му никада нису сите блага, па се вајка:
„За кога ја то радим,
души својој ускраћујем срећу?“
И то је пролазно
и тегобан је задатак.
Двојици је боље него једном,
јер имају добру корист од свог труда.
Јер, падне ли један,
друг његов ће га подигнути.
И јао оном који падне,
а нема друга да га подигне!
Елем, топло им је кад леже удвоје,
а како ће се један угрејати?
И ако неко надвлада једнога,
двојица могу тог да надвладају.
Тек, троструко се уже не искида брзо.
И бољитак је пролазан
Бољи је сиромашан, а мудар младић, од будаластог и остарелог цара што се више не да саветовати. Јер он је изашао из затвора и зацарио се, а у свом се царству родио као сиромах. Посматрао сам све живо што хода под капом небеском и видео да пристају уз овог другог, уз младића који ће га наследити. Небројени је сав тај народ, сви који су били пред њима. Али они што долазе после неће му се радовати. И то је пролазно и јурење ветра.
Књига проповедникова 5:1-20
Испуни завете које си дао Богу
Пази на своје кораке када идеш у Дом Божији. Приступи да слушаш, јер је то боље од жртве безумника што не знају да зло чине.
Не брзај устима,
не срљај срцем
пред Бога са речима,
јер је Бог на небесима,
а ти си на земљи.
Зато не говори многе речи.
Јер сан долази од обиља рада,
а глас безумника од обиља речи.
А када даш завет Богу, не оклевај да га испуниш, јер Богу нису мили безумници. Испуни шта си се заветовао. Боље је и да се не заветујеш него да се заветујеш, а не испуниш. Не дај својим устима да те у грех воде и не реци пред весником5,6 Или: анђелом, што је решење које прате старији преводи, док новији истичу да је реч о свештенику. Божијим: „Ово је била несмотреност!“ Зашто да се Бог гневи на тебе и уништи дело руку твојих? Јер као што је пролазност у обиљу снова, тако је и у многим речима. Зато – Бога се бој!
Богатство је пролазно
Ако у околним областима видиш да се тлачи сиромах и изврћу право и правичност, не чуди се тој ствари. Јер и над високим има ко је виши, а над њима бдије узвишенији. Добробит од земље је за сваког, јер и самом цару се служи од њиве.
Ко год воли сребро, сребром неће бити задовољан;
ни зарадом онај што богатство воли.
И то је пролазно.
Где је много имовине,
много је и оних што је троше.
У чему је онда добит њеним газдама
осим што је својим очима гледају?
Трудбенику је сладак сан
било да је мало или много јео;
а богатство богатоме
миран сан не пружа.
Видео сам да под капом небеском постоји зло големо:
богатство нагомилано за беду власнику своме.
Елем, пропало је то богатство у пословима лошим,
па такав рођеном сину ништа
не оставља у рукама својим.
Какав је из мајчине утробе изашао – го –
вратиће се какав је и дошао.
И ништа у рукама својим од свог труда
неће узети и понети.
И ово је зло големо:
какав је дошао, такав ће и отићи.
И у чему је корист за њега
што се мучио у ветар?
Стварно, јео је суморан кроз све дане своје,
узнемирен, веома болестан и срдит.
Ето, видео сам нешто добро и корисно за човека: да једе и пије, да ужива добро свег свог труда којим се мучи под капом небеском за мало дана свог живота које му је Бог дао да су његови. Сваком човеку коме је Бог дао иметак и богатство, дао је и овлашћење да од тога једе, да прими своју награду и буде срећан у свом труду – и то је Божији дар. Јер, он се не сећа често дана свог живота, јер га Бог заокупља радостима његовог срца.
Књига проповедникова 6:1-12
Постоји за људе још једно велико зло које сам видео под капом небеском: Некоме Бог да иметак, богатство, част, па му души ништа не мањка што пожели. Али му Бог не даје да ужива, да једе од тога, већ туђинац једе. То је пролазно и тешка је болест.
Да неко има стотину синова, да живи многе године, да је много дана његових година – чак и гроба не имао, а душа му се није наситила благостања – онда тврдим да је и мртворођенче боље од њега. Јер, оно је узалуд рођено, у таму је отишло и тама му име покрива. Није видело сунца и не зна за њега, а почива боље него онај други; који, све да живи и двапут по хиљаду година, не ужива у своме иметку. Најзад, не иду ли сви на исто место?
Сав је човеков труд за његова уста,
али му опет душа није сита.
По чему је мудром боље од безумног,
и шта има сиромашак
који уме да се влада пред људима?
Боље је оно што очи гледају
него оно за чим душа жуди,
јер је и то пролазно
и јурење ветра.
Оно што се збило одређено је и било,
и зна се шта је човек:
не може да се спори
са јачим од себе.
Тамо где је много речи
бесмисао бива већи,
и каква је од тога човекова корист?
Јер ко зна шта је добро за човека у мало дана његовог пролазног живота који му ишчезну као сена? Ко ће да каже човеку шта ће се збити након њега под капом небеском?
