2. Књига Самуилова 22:1-51
Давидова победничка песма
Давид је испевао Господу речи ове песме онога дана када га је Господ избавио из руку свих његових непријатеља и из Саулове руке. Рекао је:
Господе, стено моја,
тврђаво моја, избавитељу мој.
Мој Бог је мени стена,
где заклон налазим.
Штите мој, роже мог спасења,
заклоне мој, уточиште моје!
Од насиља ти ме избављаш.
Призваћу Господа славе предостојног,
и он ће ме спасти од мојих душмана.
Јер, смртни ме таласи окружише,
ужаснут сам разорним рекама.
Ужад су ме Света мртвих опколила,
смрт ме вреба са својим замкама.
У невољи завапих Господу,
и повиках ка Богу својему.
Из свог храма глас је мој чуо,
мој вапај стиже до његових ушију.
Тад се земља уздрма, затресе,
задрхташе темељи небески,
стресоше се због његовог гнева.
Дим се диже њему из ноздрва,
огањ пламти из његових уста,
жар угљени из њега избија.
Он небеса пресави и сиђе,
под ногама густа му је тама.
Херувима узјаха, полете,
и заплови на крилима ветра.
Од таме начини око себе шатор,
од облака тамних, од зборишта вода.
Од сјаја пред њим угаљ ужарени бљују.
Тада Господ загрме с небеса,
разлеже се глас Свевишњега.
Стреле одапе и душмане расу,
бљесну муњом, смете их и разби.
Кад је Господ почео да кара,
кад му дах из ноздрва плану,
долине се морске показаше,
открише се темељи света.
Руку пружи са висина, дохвати ме,
из вода ме моћних извуче,
од моћног ме избави душмана,
од оних јачих што ме мрзе.
Навалише на мене у дан моје муке,
али Господ ми је био ослонац.
Изведе ме на пространо место,
избави ме јер сам му по вољи.
Господ ми по правди мојој плати,
награди ми чистоћу руку мојих,
јер путеве Господње сачувах;
Богу своме ја нисам скривио.
Судови његови сви су ми пред очима,
од одредби његових одвратио се нисам.
Пред њим сам ја био беспрекоран,
сачувао сам себе од кривице,
по правди ме је мојој Господ наградио,
моја му је недужност пред очима.
Ти вернима исказујеш верност,
беспрекорнима узвраћаш поштењем.
С чистима ти поступаш чисто,
а с опакима поступаш лукаво.
Ти избављаш кротак народ,
а узносите гледаш да обориш.
Јер ти си ми светиљка, Господе,
Господ моју таму расветљује.
Јер са тобом ја разбијам чету,
с Богом мојим прескачем зидине.
Пут је Божији беспрекоран,
реч је Господња у ватри прекаљена;
штит је свима што у њему уточиште траже.
Јер ко је Бог осим Господа?
Ко је стена осим нашег Бога?
Он је Бог, тврђава моја јака;
он пут мој чини беспрекорним.
Даде ми ноге хитре ко у кошуте,
постави ме чврсто на висине.
Руке моје учи војевању,
да лук бронзани натежем мишицама.
Ти ми дајеш штит спасења свога,
твој одазив чини ме великим.
Шириш тло под кораком мојим,
да ми ноге не би посрнуле.
Душмане своје гоним и таманим,
не враћам се док их не докрајчим.
Затирем их, разбијам, и неће се дићи,
и падају под моје ноге.
Ти ме опремаш снагом за битку,
и обараш пода мном моје противнике.
Ти учини да душмани моји
реп свој подвију преда мном,
да мрзитеље своје искореним.
Погледаше, али им спаса нема ниоткуда;
Господу завапише, али он им не одговара.
Измрвих их као прах земаљски,
изгазих их као блато са улица.
Ти ме избави од сукоба с мојим народом,
сачувао си ме за главу пуцима.
Народ који нисам знао, тај ми народ служи.
Туђинци ми ласкају,
чим ме чују, они ме слушају.
Туђинци губе срчаност,
из својих тврђава излазе дрхћући.
Живео Господ! Благословена била стена моја!
Узвишен био Бог, стена мога спасења!
То је Бог што ме освећује,
он обара народе пода мном;
он ме решава мојих душмана.
Над мојим си ме мрзитељима узвисио,
избавио ме од човека насилног.
Зато ћу те хвалити, Господе, међу пуцима,
твоје ћу име песмом прослављати.
Велико спасење даје своме цару;
исказује милост помазанику своме, Давиду,
и његовом потомству довека.
2. Књига Самуилова 23:1-7
Давидове последње речи
Ово су последње Давидове речи.
„Говори Давид, син Јесејев.
Говори човек постављен на високо место,
помазаник Бога Јаковљевог,
певач песама Израиљевих.
Дух Господњи говори преко мене,
реч је његова на моме језику.
Бог Израиљев проговори,
Стена Израиљева рече о мени:
’онај што праведно влада над људима,
онај што влада у страху Божијем,
он је као светлост јутарња,
као сунце у јутру без облака,
што светлуца у трави после кише.’
Није ли такав мој дом са Богом?
Јер са мном је вечни савез склопио,
уређен и чуван у свему.
Неће ли он дати да мој успех никне,
и да свака моја жеља процвета?
А ништарије су попут трња што се баца,
јер га нико руком не дохвата.
Дотиче се само гвожђем или дршком копља,
те се на месту потпуно спаљује.“
