2. Књига о царевима 6:24-33, 2. Књига о царевима 7:1-20, 2. Књига о царевима 8:1-15 NSP
2. Књига о царевима 6:24-33
Глад у опкољеној Самарији
После неког времена, арамејски цар Вен-Адад, скупи сву своју војску, па крене и опколи Самарију. У Самарији је због опсаде завладала велика глад. Једна магарећа глава се продавала за осамдесет сребрних шекела, а четвртина кава6,25 Око 100 gr. голубијег измета за пет сребрних шекела.
Кад је израиљски цар пролазио покрај зидина, једна жена повика к њему: „Помагај, господару мој царе!“
Он рече: „Ако ти Господ не помаже, како ћу ти ја помоћи? Нечим са гумна, или из каце? Каква те мука мучи?“ – упита цар.
Жена одговори: „Ова жена ми је рекла: ’Дај свога сина да га поједемо данас, а мога сина ћемо појести сутра.’ Тако смо скувале мог сина и појеле га. Али кад сам јој следећег дана рекла: ’Дај твога сина да га поједемо’, она је сакрила свога сина.“
Кад је цар чуо речи ове жене, он раздра своју одећу. Кад је ходао по зидинама, народ је видео да испод, на свом телу, носи кострет. Он рече: „Нека ми Бог учини тако, и још више, ако данас глава Сафатовог сина Јелисејева остане на њему!“
А Јелисеј је седео у својој кући заједно са старешинама. Цар је послао човека пред собом, али пре него што је гласник дошао к њему, он рече старешинама: „Видите ли да је онај крвник послао некога да ми одсече главу? Пазите! Кад гласник дође, ви затворите врата и одбијте га од врата. Не чује ли се то корак његовог господара за њим?“
Док је он још говорио, гле, гласник сиђе к њему и рече: „Ова невоља је од Господа! Чему још да се надам од Господа?“
2. Књига о царевима 7:1-20
Тада Јелисеј рече: „Чујте реч Господњу: Говори Господ: ’Сутра у ово време мера7,1 Око 7,3 kg. брашна ће се продавати за шекел7,1 Око 11,5 gr., а две мере7,1 Око 15 kg. јечма за шекел, на вратима Самарије.’“
А капетан на чију се руку цар ослањао одговори човеку Божијем: „Чак и да Господ направи окна на небесима, може ли се то догодити?“
Пророк одговори: „Ево, видећеш то својим очима, али од тога нећеш јести.“
Престанак опсаде
А на градским вратима су била четири губавца. Они рекоше један другоме: „Зар ћемо седети овде док не умремо? Ако кажемо: хајдемо у град – у граду је глад; помрећемо тамо. Ако останемо овде, свеједно ћемо помрети. Стога, пођимо у арамејски табор, па ако нас оставе у животу, живећемо, а ако нас убију, умрећемо.“
Дигну се они у предвечерје и дођу у арамејски табор. Кад су дошли до руба арамејског табора, тамо није било никога. Наиме, Господ је учинио да се у арамејском табору чује тутњава бојних кола и топот коња – бука велике војске, тако да су рекли један другоме: „Ево, цар израиљски је унајмио цареве хетитске и цареве египатске да нас нападну!“ Дигли су се и побегли у предвечерје, напустивши своје шаторе, коње, и магарце; оставили су табор какав јесте, и побегли да спасу себи живот.
Кад су они губавци дошли на руб табора, ушли су у један шатор, па су јели и пили. Понели су оданде сребра, злата и одеће, те су отишли и сакрили их. Потом су се вратили и ушли у други шатор, однели ствари и сакрили их.
Тада рекоше један другом: „Не чинимо добро. Ово је дан добрих вести, а ми ћутимо! Ако будемо чекали до јутра, навући ћемо кривицу на себе. Стога, пођимо сад и јавимо ово царевом дому.“
Кад су дошли, позвали су градску стражу и јавили им: „Ушли смо у арамејски табор, а тамо ни живе душе, ни људског гласа; само привезани коњи и магарци, а шатори остављени какви јесу.“ Стражари позову и јаве вест царевом дому.
Цар устаде ноћу и рече својим слугама: „Рећи ћу вам шта су нам Арамејци спремили. Они знају да гладујемо, па су изашли из табора да се сакрију напољу, мислећи: ’Кад изађу из града, ми ћемо их похватати живе и ући у град.’“
Један од његових слугу рече: „Нека људи узму оних пет преосталих коња; и тако ће проћи као све мноштво коња у Израиљу, све оно мноштво коња у Израиљу што је изгинуло. Пошаљимо их, па ћемо видети.“
Пошто су узели двоја кола с коњима, цар их је послао у арамејски табор и рекао: „Идите и видите.“ Кад су дошли до Јордана, сав је пут био пун одеће и опреме које су Арамејци побацали у журби. Гласници су се вратили и јавили цару. Тада је народ изашао и опленио арамејски табор. Мера брашна продавала се за шекел, и две мере јечма за шекел, по речи Господњој.
А цар је поставио на градска врата оног капетана на чију се руку цар ослањао, али га је народ прегазио на вратима, те је умро, баш како је рекао човек Божији кад је цар дошао к њему. Наиме, кад је човек Божији рекао цару: „Сутра у ово време на вратима Самарије, мера брашна ће се продавати за шекел, а две мере јечма за шекел“, тај капетан је одговорио човеку Божијем: „Чак и да Господ направи окна на небесима, може ли се то догодити?“ Њему је пророк одговорио: „Ево, видећеш то својим очима, али од тога нећеш јести.“ То му се и догодило; народ га је прегазио на вратима, па је умро.
2. Књига о царевима 8:1-15
Цар враћа Сунамки земљу
А Јелисеј је био рекао жени чијег је сина оживео: „Спреми се и пођи са својим домом, па се настани негде, јер је Господ најавио седам година глади која ће заиста доћи на земљу.“ Жена се спреми и учини како јој је човек Божији рекао. Отишла је са својим домом у филистејску земљу, где је живела седам година.
Кад су се ових седам година навршиле, жена се вратила из филистејске земље. Затим је отишла и обратила се цару због своје куће и земље. А цар је баш разговарао с Гијезијем, слугом човека Божијег, рекавши: „Причај ми о свим великим делима које је Јелисеј учинио.“ Док је он причао цару како је Јелисеј оживео мртваца, уђе жена чијег је сина оживео и обрати се цару због своје куће и земље.
Гијезије рече: „Господару мој царе, то је она жена чијег је сина оживео Јелисеј!“ Кад ју је цар питао о томе, она му је испричала.
Цар јој је, затим, дао једног дворанина и рекао: „Врати јој сву њену имовину, и сав приход од земље од дана кад је отишла са земље до сада.“
Вен-Ададова смрт
Јелисеј дође у Дамаск. Тада јавише арамејском цару, Вен-Ададу, који је био болестан: „Дошао је човек Божији овамо.“ Цар рече Азаилу: „Понеси са собом дар и састани се са човеком Божијим, па упитај Господа преко њега: ’Хоћу ли оздравити од ове болести?’“
Азаило оде да се састане с њим. Са собом је понео дар и свакојака добра Дамаска, натоварена на четрдесет камила. Кад је стигао, стао је пред њега и рекао: „Твој син, Вен-Адад, цар арамејски, послао ме је к теби да пита: ’Хоћу ли оздравити од ове болести?’“
Јелисеј му рече: „Иди и реци му: ’Сигурно ћеш оздравити’, али ми је Господ открио да ће сигурно умрети.“ Пророк је окренуо свој поглед и загледао се у њега, док овоме није постало непријатно. Тада човек Божији заплака.
Азаило упита: „Зашто мој господар плаче?“
Он одговори: „Зато што знам какво ћеш зло учинити Израиљцима: палићеш њихове тврђаве, убијаћеш њихове младиће мачем, разбијаћеш њихову нејач, и парати њихове трудне жене.“
Азаило одговори: „Како би твој слуга, тек само пас, могао да учини тако велику ствар?“
Јелисеј одговори: „Господ ми је открио да ћеш ти бити цар над Арамом.“
Он оде од Јелисеја и дође своме господару, који га упита: „Шта ти је Јелисеј рекао?“ Он рече: „Рекао ми је да ћеш јамачно оздравити.“ Међутим, следећег дана је Азаило узео комад платна, умочио га у воду и њиме покрио царево лице. Тако је цар умро, а на његово место се зацарио Азаило.
