2. Књига о царевима 3:1-27
Јорамова владавина над Израиљем
Јорам, син Ахавов, се зацарио над Израиљем у Самарији у осамнаестој години Јосафата, цара Јудиног. Владао је дванаест година. Чинио је што је зло у Господњим очима, али не као његов отац и његова мајка, јер је уклонио Валов стуб, који је његов отац направио. Ипак, он се држао греха Јеровоама, сина Наватовог, који је навео Израиљ на грех; није се одвојио од њих.
Рат против Моава
А Миса, цар моавски, био је сточар. Он је испоручивао данак цару израиљском од стотину хиљада јагањаца и вуну од стотину хиљада овнова. Али кад је Ахав умро, цар моавски се побунио против цара израиљског. Цар Јорам је још истог дана отишао из Самарије и сабрао сав Израиљ. Тада је послао поруку Јудином цару Јосафату: „Моавски цар Миса се побунио против мене. Хоћеш ли поћи са мном у рат на Моав?“
Он одговори: „Поћи ћу. Ја сам као ти, мој је народ као твој народ, и моји коњи као твоји коњи.“
Још упита: „Којим ћемо путем поћи?“ Јорам одговори: „Путем кроз Едомску пустињу.“
Тако оду цар израиљски, цар Јудин и цар едомски. Седам су дана тумарали Едомском пустињом, све док није нестало воде и за војску и за стоку која је ишла с њима.
Тада рече цар израиљски: „Авај! Господ је сабрао ова три цара да их преда у руке Моавцима.“
Јосафат рече: „Зар нема ниједног пророка Господњег да упитамо Господа?“
Један од слугу цара израиљског одговори: „Ту је Јелисеј, син Сафатов, који је сипао воду на Илијине руке.“
Јосафат рече: „Реч је Господња с њим.“ Цар израиљски и Јосафат, цар Јудин, и цар едомски оду доле к њему.
Јелисеј одговори цару израиљском: „Шта ја имам с тобом? Иди к пророцима свога оца и пророцима своје мајке.“
Цар израиљски му рече: „Немој тако, јер је Господ сабрао ова три цара да их преда у руке Моавцима.“
Јелисеј рече: „Живога ми Господа, Бога над војскама, коме служим; да немам обзира према Јосафату, цару Јудином, не бих те ни погледао. А сада ми доведите свирача.“
Док је свирач свирао, спусти се рука Господња на њега, и он рече: „Говори Господ: ’Ископајте у овој долини много јама. Јер говори Господ: нећете видети ни ветра ни кише, а овај ће се поток напунити водом, па ћете пити и ви и ваша стока и ваша теглећа стока. А то је тек незнатна ствар у Господњим очима, јер ће он предати Моавце у ваше руке. Кад освојите све најбоље градове, оборите свако плодоносно дрво и затрпајте све изворе, а сваку добру њиву уништите камењем.’“
Следећег јутра кад су принели принос, потече вода из правца Едома, тако да је сва земља била пуна воде.
Кад су Моавци чули да су цареви кренули у бој против њих, позвали су сваког ко је стасао за оружје, па су се поставили на границу. Ујутро, кад су устали, сунце је бљескало по води; Моавцима се издалека учинило да је вода црвена као крв. Тада рекоше: „То су се цареви побили и поклали међу собом. Стога, на плен, Моавци!“
Али кад су дошли у израиљски табор, Израиљци се дигоше и ударише на Моавце, те они побегоше пред њима. Ушавши у Моав, наставили су да туку Моавце. Уништили су градове, а сваки човек је бацио камен на сваку добру њиву, те је била засута. Затрпали су сваки извор и оборили свако плодоносно дрво. Оставили су само зидине Кир-Аресета. Стрелци с праћкама су га опколили и почели да га гађају.
Кад је цар моавски видео да се битка окренула против њега, узео је седам стотина људи вичних мачу да се пробије до цара едомског, али нису успели. Затим је узео свога сина првенца, који је требало да се зацари на његово место, и принео га на жртву свеспалницу. Израиљце је обузео велики бес, те су се повукли од њега и вратили се у своју земљу.
2. Књига о царевима 4:1-37
Јелисеј и удовичино уље
Жена једног од пророчких синова завапи Јелисеју: „Твој слуга је умро а ти знаш да се твој слуга бојао Господа. А сад је дошао зајмодавац да одведе моја два сина да му буду робови.“
Јелисеј јој одговори: „Шта да урадим за тебе? Шта имаш у кући?“
Она рече: „Твоја слушкиња нема ништа у кући осим једног крчага уља.“
Он јој рече: „Иди и позајми празне посуде од свих својих суседа; нека их не буде мало. Затим уђи и затвори врата за собом и за својом децом, па наливај уље у све те посуде; и како се који напуни, ти га склони.“
Она оде од њега, затвори врата за собом и за својим синовима. Они су јој доносили посуде, а она је наливала у њих. Кад су све посуде биле пуне, она рече свом сину: „Донеси ми још посуда.“
Али он јој рече: „Нема више посуда.“ Тада је уље стало.
Она дође и рече то човеку Божијем, а он јој рече: „Иди, продај уље и подмири свој дуг; ти и твоји синови ћете живети од онога што остане.“
Јелисеј и Сунамка
Једног дана је Јелисеј пролазио кроз Сунем. Тамо је живела једна богата жена, која га је молила да једе код ње. И тако, кад год је пролазио, свраћао би тамо на обед. Она рече свом мужу: „Ево, знам да је човек који стално пролази овуда свети Божији човек. Хајде да му направимо малу собу на крову, и да му наместимо лежај, сто, столицу, и свећњак, да се смести тамо кад год сврати код нас.“
Једног дана кад је дошао, отишао је у горњу собу и легао тамо. Он рече своме слузи Гијезију: „Позови ону Сунамку.“ Кад ју је позвао, она је стала пред њега. Тада му рече: „Ево, бацила си се у толику бригу због нас. Шта да учинимо за тебе? Хоћеш ли да се заузмемо за тебе код цара, или заповедника војске?“
Она одговори: „Живим међу својим народом.“
Јелисеј упита: „Шта би могло да се учини за њу?“
Гијезије рече: „Она нема сина, а муж јој је стар.“
Јелисеј рече: „Позови је.“ Кад ју је позвао, стала је на врата. Тада јој је рекао: „Догодине у ово време држаћеш сина у наручју.“
Она рече: „Нека мој господар, човек Божији, не заварава своју слушкињу.“
Ипак, жена је затруднела и родила сина догодине у то време, као што јој је Јелисеј рекао.
Дете је порасло. Једног дана је отишао своме оцу са жетеоцима. Тада се пожалио своме оцу: „Моја глава, моја глава!“
Отац је рекао једном момку: „Однеси га његовој мајци.“ Он га је понео и донео га његовој мајци. Он је седео у њеном крилу до поднева, а затим је умро. Тада је отишла и положила га на кревет човека Божијег. Затим је затворила врата за собом и изашла.
Онда је позвала свога мужа и рекла: „Пошаљи ми, молим те, једног момка и једног магарца, да брзо одем код човека Божијег и да се вратим.“
Он је упита: „Зашто данас хоћеш да идеш код њега? Није ни младина, ни субота.“
Она рече: „Све је у реду.“
Кад је оседлала магарца, рекла је момку: „Поведи, и крећи! Не успоравај ради мене, осим ако ти кажем.“ Она оде и дође к човеку Божијем на гору Кармил.
Кад ју је човек Божији видео издалека, рекао је своме слузи Гијезију: „Ено оне Сунамке! Пожури јој сад у сусрет и питај је: ’Јеси ли добро? Да ли ти је муж добро? Да ли ти је дете здраво?’“
Она рече: „Све је у реду.“
Кад је дошла к човеку Божијем на гору, ухватила се за његове ноге. Гијезије приђе да је одмакне, али му човек Божији рече: „Пусти је, јер јој је душа огорчена, а Господ је то сакрио од мене; није ми рекао.“
Она рече: „Јесам ли тражила сина од мога господара? Зар ти нисам рекла: ’Не обмањуј ме!’?“
Јелисеј рече Гијезију: „Опаши се, узми мој штап и иди. Ако те неко сретне, не поздрављај га, а ако те неко поздрави, не одговарај му. Затим стави мој штап дечаку на лице.“
Дечакова мајка рече: „Живога ми Господа и твога ми живота, нећу те оставити.“ Тако он устане и пође за њом.
А Гијезије пође испред њих и стави штап на дечаково лице, али није било ни гласа, ни знака живота. Он се врати. Кад се срео с Јелисејем рекао му је: „Дечак се није пробудио.“
Јелисеј уђе у кућу, а оно, на његовој постељи лежи мртав дечак. Пошто је ушао, затворио је врата пред оно двоје, па се помолио Господу. Онда је стао на постељу, легао на дечака, и метнуо своја уста на његова уста, своје очи на његове очи, и своје дланове на његове дланове. И док је тако био испружен над дечаком, угрејало се дечаково тело. Затим је устао и прошетао се горе-доле по кући, па је стао на постељу и испружио се над дечаком. Тада дечак кихну седам пута и отвори очи. Затим позва Гијезија и рече: „Позови ону Сунамку.“ Он је позва. Кад је дошла к њему, он јој рече: „Узми свога сина.“ Она уђе, паде пред његове ноге, поклони му се до земље, узе свога сина и изађе.
