1. Мојсијева 8 NSP – Génesis 8 OL

1. Мојсијева
Select chapter 8

New Serbian Translation

1. Мојсијева 8:1-22

1Ипак, Бог се сетио Ноја и свих животиња и све стоке што је била с њим у пловилу; покренуо је ветар да дува над земљом и вода се повукла. 2Затворили су се извори бездана и окна на небесима, те је пљусак са неба престао. 3Вода се постепено повлачила са земље. Након стотину педесет дана вода је опала. 4А седамнаестога дана седмог месеца пловило се зауставило на бреговима Арарата. 5Вода је непрестано опадала до десетог месеца, а првог дана тог месеца су се показали планински врхови.

6Након четрдесет дана Ноје отвори прозор који је начинио, 7па пошаље гаврана који је одлетао и долетао док се вода на земљи није исушила. 8Онда је послао голубицу да види да ли се вода повукла са земље. 9Али голубица није нашла чврсто тло да спусти своје ноге, па се вратила к Ноју у пловило зато што је вода још увек покривала целу земљу. Он пружи руку, узме голубицу и унесе је к себи у пловило. 10Сачекао је још седам дана па је поново послао голубицу из пловила. 11Голубица се вратила увече, и гле, у кљуну јој свеж маслинов лист. По томе је Ноје знао да је опала вода са земље. 12Онда је причекао још седам дана па је послао голубицу. Но, она му се није више вратила.

13Шест стотина прве године Нојевог живота, првог месеца, првог дана у месецу, вода се повукла са земље. Ноје скине поклопац са пловила, погледа, а оно, површина земље сува. 14Другог месеца, двадесет седмога дана у месецу, земља је била сува.

15Бог рече Ноју: 16„Изађи из пловила ти, твоја жена, твоји синови и жене твојих синова с тобом. 17Са собом поведи сва жива бића, све животиње које су с тобом: птице, стоку и све гмизавце што пузе по земљи. Нека врве земљом, плоде се и множе се по земљи!“

18И Ноје изађе са својим синовима, са својом женом и са женама својих синова. 19И све животиње, сви гмизавци, све птице, сва створења што пузе по земљи изађу из пловила, врста за врстом.

20Тада Ноје сагради жртвеник Господу, те узме од све чисте стоке и свих чистих птица и принесе на жртвенику жртве свеспалнице. 21Господ омириса угодни мирис, па рече у свом срцу: „Никад више нећу земљу изручити проклетству због човека, јер су човекове намере зле од детињства, нити ћу икад више уништити сва жива бића која сам створио.

22Све док буде земље,

сетве и жетве,

студени и врућине,

лета и зиме,

дана и ноћи,

никада неће престати.“

O Livro

Génesis 8:1-22

1Deus não se esqueceu de Noé e de toda a vida animal que estava na embarcação. Fez soprar um vento forte e as águas começaram a baixar. 2Os reservatórios profundos do mundo e as comportas do céu estancaram-se e aquela chuva torrencial parou. 3As águas começaram gradualmente a baixar de tal forma que, passados os cento e cinquenta dias, 4no décimo sétimo dia do sétimo mês, a embarcação tocou no cimo do monte Ararat, ficando aí. 5As águas continuaram escoando até o décimo mês e, no primeiro dia do décimo mês, já se viam os cimos das montanhas.

6Ao fim de mais quarenta dias Noé abriu a janela que tinha feito na parte superior da construção, 7e soltou um corvo que voava e voltava, até que a Terra se secou. 8Entretanto, enviou também uma pomba para ver se já haveria alguma parte seca. 9A pomba, contudo, não achou nada onde pousar e voltou para a embarcação, porque o nível das águas ainda era muito elevado. Noé estendeu a mão e tomou-a para dentro.

10Esperou então sete dias e soltou de novo a pomba. 11Desta vez, ela só voltou ao cair da tarde, e trazia no bico uma folha de oliveira. Noé concluiu, assim, que as águas estavam a descer bastante. 12Deixou passar ainda mais uma semana, soltou de novo a pomba, mas desta vez ela não voltou.

13Passaram-se ainda 29 dias depois disso; era o primeiro dia do primeiro mês. Noé tinha a idade de 601 anos, quando levantou a cobertura da construção e verificou que as águas tinham descido totalmente. 14Ao fim de mais 8 semanas, no dia 27 do segundo mês, a terra estava completamente seca.

15Então Deus disse a Noé: 16“Podem sair todos; tu e a tua família. 17Deixa sair igualmente os animais por toda a parte, de forma a que se reproduzam abundantemente na Terra.” 18E assim a embarcação em breve ficou vazia dos seus habitantes, tanto da família de Noé 19como daqueles animais de toda a espécie. 20Noé construiu um altar e sacrificou nele alguns dos animais que o Senhor lhe tinha indicado, como holocausto. 21O Senhor ficou satisfeito com esse sacrifício e disse: “Nunca mais voltarei a amaldiçoar a Terra, destruindo assim tudo o que vive, ainda que a inclinação do ser humano seja sempre para o mal, mesmo desde a sua infância, e ainda que ele continue sempre a praticar o mal.

22Enquanto a Terra durar,

sempre há de haver tempo de sementeiras e de colheitas,

frio e calor,

inverno e verão,

tal como há dia e noite.”