1. Мојсијева 50 NSP – Génesis 50 OL

1. Мојсијева
Select chapter 50

New Serbian Translation

1. Мојсијева 50:1-26

Јаковљев погреб

1Јосиф се баци преко очевог лица, па се исплаче над њим и изљуби га. 2Затим је заповедио лекарима који су били у његовој служби да му балзамују оца. Лекари су балзамовали Израиља. 3За то им је требало четрдесет дана, јер толико траје балзамовање. Египћани су га оплакивали седамдесет дана.

4Кад су дани жалости прошли, Јосиф се обрати фараоновим дворанима: „Ако сам стекао вашу наклоност, пренесите фараону ово: 5’Мој ме је отац заклео, рекавши: ’Ево, ближи ми се крај. Сахрани ме у гробу који сам начинио за себе у земљи хананској.’ Сада ми допусти да одем и сахраним свога оца, а онда ћу се вратити.’“

6Фараон му рече: „Иди и сахрани свога оца како те је заклео.“

7Тако Јосиф оде да сахрани свога оца. Са њим су пошли и сви фараонови дворани – угледници на његовом двору и сви угледници египатске земље, 8као и сва његова породица, његова браћа и породица његовог оца. У госенском крају су остала једино њихова деца, овце и говеда. 9Са њим су ишла и бојна кола и коњаници. Поворка је била веома дуга.

10Кад су стигли до Атадовог гумна, који је с оне стране Јордана, одржали су велико и свечано нарицање. Јосиф је одржао седмодневни обред жалости за својим оцем. 11Кад су становници Ханана видели обред жалости код Атадовог гумна, рекли су: „То је египатски свечани обред жалости.“ Зато је то место названо Авел-Мисраим50,11 Авел-Мисраим значи Египатска жалост.. Оно се налази с оне стране Јордана.

12Јаковљеви синови су му учинили како им је заповедио. 13Његови синови су га однели у хананску земљу и сахранили у пећини на пољу Макпела код Мамрије. То поље је Аврахам купио од Ефрона Хетита за сахрањивање. 14Након што је сахранио свога оца, Јосиф се вратио у Египат, он и његова браћа, и сви који су пошли са њим да сахрани свога оца.

Јосиф теши браћу

15Видевши да им је отац мртав, Јосифова браћа рекоше: „Шта ако је Јосиф још увек киван на нас, па нам узврати за све зло што смо му нанели?“ 16Зато поруче они Јосифу: „Пред своју смрт, твој отац је заповедио: 17’Овако реците Јосифу: ’Опрости својој браћи неправду и грех који су учинили поступајући онако зло према теби.’ Опрости, стога, неправду слугама Бога твога оца.’“ Јосиф се заплакао кад су му то рекли.

18Његова браћа лично дођу к њему, баце се пред њега и кажу му: „Ево нас, твоји смо робови!“

19Али Јосиф им рече: „Не бојте се! Па, зар сам ја уместо Бога? 20Ви сте смишљали да ми наудите, али Бог је то окренуо на добро. То је учинио да би сачувао на животу многе народе, како то и јесте данас. 21Зато се не бојте! Ја ћу се бринути за вас и вашу децу.“ Тако их је умирио љубазним речима.

Јосифова смрт

22Јосиф је остао у Египту са породицом свога оца. Живео је стотину десет година. 23Јосиф је дочекао да види Јефремову децу до трећег колена. Махирови синови, Манасијини унуци су се такође родили на Јосифовим коленима.

24Јосиф се обрати својој браћи: „Ево, ускоро ћу умрети. Бог ће вас свакако посетити и одвести вас из ове земље у земљу коју је под заклетвом обећао Аврахаму, Исаку и Јакову.“ 25Тада је Јосиф заклео синове Израиљеве: „Бог ће вам свакако притећи у помоћ. Тада ћете понети моје кости одавде.“

26Јосифу је било стотину десет година кад је умро. Затим су га балзамовали и у Египту га положили у ковчег.

O Livro

Génesis 50:1-26

1José lançou-se sobre o rosto do pai e chorou sobre ele, beijando-o. 2Depois ordenou aos criados que mandassem embalsamar o corpo, o que foi feito pelos especialistas. 3O processo de embalsamento levou 40 dias e o luto nacional durou 70 dias.

4Passado esse período José foi ter com a corte do Faraó e disse-lhes que intercedessem junto do rei a favor dele: “Digam ao Faraó 5que o meu pai me fez jurar que levaria o seu corpo para a terra de Canaã para lá o sepultar. Digam-lhe que prometo regressar sem demora.”

6O Faraó concordou: “Vai e sepulta o teu pai tal como ele te pediu.”

7José foi e acompanharam-no o conjunto dos conselheiros do Faraó, assim como os seus assistentes e todos os anciãos da terra. 8Além deles foi também toda a família de José, assim como os seus irmãos e as respetivas famílias, deixando ficar apenas os meninos, os rebanhos e o gado, na terra de Gosen. 9Constituiu-se dessa forma um desfile extremamente concorrido, com carros e cavaleiros.

10Quando chegaram à Eira do Espinhal, do outro lado do Jordão, fizeram um grande e solene funeral com um período de sete dias de pesar pelo pai de José. 11A gente daquela terra, os cananeus, vendo aquilo chamaram ao sítio Abel-Mizraim (luto dos egípcios), porque diziam: “Isto deve ter sido um grande luto e uma grande perda para os egípcios!”

12Assim fizeram os filhos de Israel conforme lhes tinha ordenado; 13levaram o corpo para a terra de Canaã, sepultaram-no na gruta de Macpela que Abraão tinha comprado, com o campo em que se encontrava, a Efrom, o hitita, em frente de Mamre. 14Depois José voltou para o Egito, assim como os irmãos e todos aqueles que os acompanharam no funeral do pai.

15Contudo, agora que este falecera, os irmãos de José começaram a sentir receio: “A partir de agora”, diziam entre si, “José é capaz de querer vingar-se do mal que lhe fizemos.”

16Por isso, mandaram-lhe uma mensagem: “O teu pai antes de morrer deixou instruções 17pedindo-te que perdoasses aos teus irmãos as transgressões e o pecado que cometeram. Nós, que servimos o Deus do teu pai, rogamos-te pois que nos perdoes.” Quando José tomou conhecimento disto que lhe mandaram dizer não se conteve e chorou.

18Mais tarde, vieram os irmãos, que se inclinaram diante dele e disseram: “Somos teus servos.”

19Mas José respondeu: “Não tenham receio de mim. Sou eu Deus para poder julgar e castigar-vos? 20A verdade é que aquilo que vocês reconhecem como o mal que me fizeram, Deus o mudou em bem, e me elevou até este alto cargo que agora ocupo, de forma a salvar a vida de muita gente. 21Não, não tenham medo. Podem estar certos de que tomarei conta de vocês e das vossas famílias.” E assim lhes falou afetuosamente, retransmitindo-lhes confiança.

A morte de José

22José, os irmãos e suas respetivas famílias continuaram a viver no Egito. José tinha 110 anos quando morreu. 23Mas viveu o bastante para poder ver os filhos do seu filho Efraim e os filhos de Maquir, que era filho de Manassés, os quais teve a alegria de colocar nos seus joelhos.

24“Vou morrer em breve”, disse José aos irmãos, “mas Deus virá com certeza buscar-vos para vos tirar desta terra do Egito e vos levar para aquela que prometeu a Abraão, a Isaque e a Jacob.” 25E fez com que os irmãos lhe prometessem solenemente, com juramento, que levariam o seu corpo para Canaã.

26Assim morreu José com 110 anos. Embalsamaram-no e puseram-no num caixão, no Egito.