1. Мојсијева 47 NSP – Genesis 47 NIRV

1. Мојсијева
Select chapter 47

New Serbian Translation

1. Мојсијева 47:1-31

Пред фараоном

1Јосиф оде и обавести фараона: „Дошли су мој отац и моја браћа са својом крупном и ситном стоком и са свом својом имовином из Ханана. Ено их у госенском крају.“ 2Затим је издвојио петорицу између своје браће и представио их фараону.

3„Чиме се бавите?“ – упитао је фараон његову браћу.

„Твоје слуге су пастири, исто као и наши преци“ – одговоре они 4и наставе: „Дошли смо да се задржимо у земљи као странци, јер нема више паше за стада твојих слугу. Тешка глад је завладала у хананској земљи. Стога, допусти својим слугама да се настане у госенском крају.“

5Фараон рече Јосифу: „Твој отац и твоја браћа су дошли к теби. 6Египатска земља ти је отворена; настани свога оца и своју браћу у најбољем делу земље. Настаните се у госенском крају. Ако знаш да међу њима има способних људи, постави их за надгледнике моје властите стоке.“

7Затим Јосиф дође са својим оцем, Јаковом, и представи га фараону, а Јаков благослови фараона. 8Фараон упита Јакова: „Колико ти је година?“

9Јаков одговори фараону: „Година мог луталачког живота има стотину тридесет. Незнатан је број година мога живота, а биле су мукотрпне; бројем нису достигле године луталачког живота мојих отаца.“ 10Јаков је благословио фараона, па је отишао од њега.

11Јосиф је населио свога оца и своју браћу и дао им посед у најбољем делу египатске земље, у Рамесиној Крајини, као што је фараон наредио. 12Јосиф је снабдевао храном свога оца, своју браћу и сав дом свога оца, према броју њихове деце.

Земља прелази у фараоново власништво

13Хране није било у целој земљи, јер је глад била жестока: исцрпила је и египатску и хананску земљу. 14Јосиф је покупио сав новац што се налазио у Египту и Ханану у замену за жито које се куповало и однео га у фараонов двор. 15Кад је новца понестало у египатској и хананској земљи, сви Египћани дођу к Јосифу, и обрате му се: „Дај нам хлеба! Зашто да помремо пред твојим очима? Новца више нема!“

16Јосиф им одговори: „Пошто новца више нема, дотерајте своју стоку и ја ћу вам дати хране у замену за стоку.“ 17Тако су дотерали своју стоку Јосифу, а овај им је дао хране у замену за коње, за крупну и ситну стоку, за говеда и магарце. Те године их је снабдевао храном у замену за сву њихову стоку.

18Та година је прошла. Наредне године су поново дошли к њему и рекли му: „Не можемо сакрити од свога господара да је нестало новца, а сва наша стада стоке сада припадају нашем господару. Није нам остало ништа за нашег господара осим наших властитих тела и земље. 19Зашто да помремо пред твојим очима и да се наша поља претворе у пустош? Купи нас и наша поља у замену за храну. Тако ћемо ми и наша поља постати фараоново власништво. Дај нам семе да не помремо него да преживимо и да се наша поља не претворе у пустош!“

20Тако је Јосиф откупио за фараона целу египатску земљу. Сви Египћани су продали своје њиве, јер их је глад жестоко притисла. Тако је земља постала фараоново власништво. 21А народ је, од једног краја Египта до другог, ставио под управу градова.47,21 Дослован превод ове реченице је: А народ, од једног краја Египта до другог, је довео у градове. У том случају се намеће питање: ко је онда обрађивао земљу? Због ове нејасноће у изворном тексту многи преводи се одлучују за превод Септуагинте: А народ, од једног краја Египта до другог, постао је његовим (фараоновим) робљем. Превод који је овде понуђен темељи се на покушају да се осмисли изворни текст и да се разреши недоумица која настаје дословним превођењем текста. 22Једино није откупио њиве свештеника, јер су свештеници добијали приход од фараона и живели од тог прихода који им је фараон давао. Из тог разлога нису продали своје њиве.

23Јосиф рече народу: „Пошто сам данас купио и вас и вашу земљу за фараона, ево вам семе, па засејте земљу. 24Фараону ћете давати једну петину од урода, а четири петине ће остати вама за сејање њива, за храну вама, вашим укућанима и вашој деци.“

25Они на то рекоше: „Спасио си нам живот! Само нека нам буде благонаклон наш господар и бићемо робови фараону.“

26Јосиф је донео закон по коме једна петина земље припада фараону. Тај закон о земљи у Египту важи све до данас. Једино свештеничке њиве не припадају фараону.

Јаковљева последња жеља

27Израиљ се настанио у Египту, у госенском крају. Ту су стекли власништво над земљом; били су плодни и веома се умножили.

28Јаков је живео седамнаест година у египатској земљи. Укупна дужина Јаковљевог живота је износила стотину четрдесет седам година. 29Кад се приближило време да Израиљ умре, позвао је свога сина Јосифа и рекао му: „Ако хоћеш да ми искажеш своју наклоност, стави руку под моје бедро и обећај да ћеш ми исказати благонаклоност и оданост. Немој ме сахранити у Египту! 30Кад будем починуо са својим прецима, однеси ме из Египта и сахрани ме у њиховом гробу.“

А он му одговори: „Урадићу како си рекао.“

31Рекао му је: „Закуни ми се.“ Јосиф му се заклео а Израиљ му се дубоко поклонио на узглављу47,31 Септуагинта преводи ослоњен на свој штап, што следи превод Јев 11,21. своје постеље.

New International Reader’s Version

Genesis 47:1-31

1Joseph went to Pharaoh. He told him, “My father and brothers have come from the land of Canaan. They’ve brought along their flocks and herds and everything they own. They are now in Goshen.” 2Joseph had chosen five of his brothers to meet with Pharaoh.

3Pharaoh asked the brothers, “What do you do for a living?”

“We’re shepherds,” they replied to Pharaoh. “And that’s what our fathers were.” 4They also said to him, “We’ve come to live in Egypt for a while. There isn’t enough food anywhere in Canaan. There isn’t any grass for our flocks. So please let us live in Goshen.”

5Pharaoh said to Joseph, “Your father and your brothers have come to you. 6The land of Egypt is open to you. Let your father and brothers live in the best part of the land. Let them live in Goshen. Do any of them have special skills? If they do, put them in charge of my own livestock.”

7Then Joseph brought his father Jacob in to meet Pharaoh. Jacob gave Pharaoh his blessing. 8Then Pharaoh asked him, “How old are you?”

9Jacob said to Pharaoh, “The years of my journey through life are 130. My years have been few and hard. They aren’t as many as the years of my father and grandfather before me.” 10Jacob gave Pharaoh his blessing. Then he left him.

11So Joseph helped his father and his brothers make their homes in Egypt. He gave them property in the best part of the land, just as Pharaoh had directed him to do. That part was known as the territory of Rameses. 12Joseph also provided food for his father and brothers. He provided for them and the rest of his father’s family. He gave them enough for all their children.

Joseph Saves Many Lives

13But there wasn’t any food in the whole area. In fact, there wasn’t enough food anywhere. The people of Egypt and Canaan lost their strength because there wasn’t enough food to go around. 14Joseph collected all the money in Egypt and Canaan. People paid it to him for the grain they were buying. And Joseph brought it to Pharaoh’s palace. 15When the money of the people of Egypt and Canaan was gone, all the Egyptians came to Joseph. They said, “Give us food. What good would it do you to watch us all die? Our money is all gone.”

16“Then bring your livestock,” said Joseph. “You say your money is gone. So I’ll trade you food for your livestock.” 17They brought their livestock to Joseph. He traded them food for their animals. They gave him their horses, sheep, goats, cattle and donkeys. He helped the people live through that year by trading them food for all their livestock.

18When that year was over, they came to him the next year. They said, “We can’t hide the truth from you. Our money is gone. Our livestock belongs to you. We don’t have anything left to give you except our bodies and our land. 19What good would it do you to watch us die? Why should our land be destroyed? Trade us food for ourselves and our land. Then we and our land will belong to Pharaoh. Give us some seeds so we can live and not die. We don’t want the land to become a desert.”

20So Joseph bought all the land in Egypt for Pharaoh. All the people of Egypt sold their fields. They did that because there wasn’t enough food anywhere. So the land became Pharaoh’s. 21Joseph made the people slaves from one end of Egypt to the other. 22But Joseph didn’t buy the land that belonged to the priests. They received a regular share of food from Pharaoh. They had enough food from what Pharaoh gave them. That’s why they didn’t have to sell their land.

23Joseph said to the people, “I’ve bought you and your land today for Pharaoh. So here are some seeds for you to plant in the ground. 24But when the crop comes in, give a fifth of it to Pharaoh. Keep the other four-fifths for yourselves. They will be seeds for the fields. And they will be food for yourselves, your children, and the other people who live with you.”

25“You have saved our lives,” they said. “If you are pleased with us, we will be Pharaoh’s slaves.”

26So Joseph made a law about land in Egypt. It’s still the law today. A fifth of the produce belongs to Pharaoh. Only the land belonging to the priests didn’t become Pharaoh’s.

27The people of Israel lived in Egypt in the area of Goshen. They received property there. They had children and so became many.

28Jacob lived 17 years in Egypt. He lived a total of 147 years. 29The time came near for Israel to die. So he sent for his son Joseph. He said to him, “If you are pleased with me, put your hand under my thigh. Promise me that you will be kind and faithful to me. Don’t bury me in Egypt. 30When I join the members of my family who have already died, carry me out of Egypt. Bury me where they are buried.”

“I’ll do exactly as you say,” Joseph said.

31“Give me your word that you will do it,” Jacob said. So Joseph gave him his word. And Israel worshiped God as he leaned on the top of his walking stick.