1. Мојсијева 42 NSP – Genesis 42 TCB

1. Мојсијева
Select chapter 42

New Serbian Translation

1. Мојсијева 42:1-38

Јосифова браћа долазе у Египат

1Кад је Јаков видео да има жита у Египту, рекао је својим синовима: „Шта се ту згледате? 2Чуо сам, ево, да има жита у Египту. Сиђите тамо и купите нам га оданде, да останемо на животу и не помремо.“ 3Тако десеторица Јосифове браће сиђу да купе жито у Египту. 4Јаков није слао Јосифовог брата Венијамина с његовом браћом, мислећи да би му се могла десити каква несрећа. 5Синови Израиљеви су били међу онима који су дошли да купе жито, јер је глад владала и у хананској земљи.

6Јосиф, који је био намесник над земљом, продавао је жито целом народу у земљи. Дођу тако и Јосифова браћа и поклоне му се лицем до земље. 7Јосиф је препознао своју браћу чим их је видео, али се према њима држао као странац, те им се оштро обратио: „Одакле сте дошли?“ Они одговоре: „Из хананске земље, дошли смо да купимо храну.“ 8Јосиф је, наиме, препознао своју браћу, али они њега нису препознали. 9Тада се Јосиф сетио својих снова које је сањао о њима, па им је рекао: „Ви сте уходе! Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ 10Они одговорише: „Не, господару! Твоје слуге су дошле да купе хране. 11Сви ми смо синови једног човека. Твоје слуге су поштени људи, а не уходе.“ 12„Не, него сте уходе – тврдио је Јосиф. Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ 13Али они му рекоше: „Нас, твојих слугу, било је дванаесторо браће. Синови смо једног човека у хананској земљи. Ено, најмлађи је сад с нашим оцем, а једнога више нема.“ 14Но, Јосиф им је поново рекао: „Онако је како сам рекао: ви сте уходе!“ 15Овако ћу вас проверити: „Тако ми фараона, нећете отићи одавде ако овамо не дође ваш најмлађи брат. 16Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата. Ви остали ћете остати у притвору и бити испитани да се провери да ли говорите истину или не. Иначе, тако ми фараона, ви сте уходе.“ 17Потом их је бацио у затвор на три дана. 18Трећег дана им је рекао: „Ја сам човек који се боји Бога. Зато учините ово што кажем и остаћете у животу. 19Ако сте поштени, нека један од вас браће остане у затвору. Ви остали идите и однесите жито својим изгладнелим породицама. 20Потом доведите свог најмлађег брата, да се потврди истинитост ваших речи, те да не умрете.“ Тако су и учинили.

21Они, затим, рекоше један другоме: „Заиста смо криви због нашег брата. Гледали смо његову патњу док нас је молио за милост, али га нисмо слушали. Зато нас је и снашла ова невоља.“ 22Рувим им одврати: „Нисам ли вам рекао: ’Не огрешујте се о дечака!’? Али ви ме нисте слушали. Ево, сад се тражи одговорност за његову крв!“

23Они нису знали да их Јосиф разуме, јер је говорио с њима преко преводиоца. 24Тада се Јосиф удаљио од њих и заплакао. Кад се вратио, поново је разговарао с њима. Онда је издвојио Симеуна између њих и наредио да га свежу на њихове очи. 25Јосиф је, потом, наредио да им напуне жито у вреће, да им се врати њихов новац у вреће, свакоме посебно, те да им се да храна за пут. Тако им је и било учињено. 26Натоваре они тако жито на своје магарце и оду. 27Но, у преноћишту, један од њих отвори своју врећу да нахрани свог магарца и угледа свој новац како одозго стоји у врећи. 28Тада овај рече својој браћи: „Мој новац је враћен! Ево, ту је у мојој врећи!“ Њима се одузме срце. Тресући се, питали су један другога: „Шта нам је то Бог урадио?“

29Кад су дошли к своме оцу Јакову у Ханан, испричали су му све што им се десило. Рекли су му: 30„Човек који је господар земље је грубо говорио с нама и оптужио нас да смо уходе. 31Али ми смо му рекли: ’Поштени смо, нисмо уходе. 32Било нас је дванаесторо браће; синови смо једног оца. Једнога више нема, а најмлађи је сад са оцем у Ханану.’ 33Тада нам је тај човек, господар земље, рекао: ’Овако ћу знати да сте поштени: оставите једног брата ту са мном, а ви остали узмите жито за ваше изгладнеле породице, па идите. 34Затим доведите свог најмлађег брата, па ћу знати да нисте уходе, него поштени људи. Тада ћу вам вратити вашег брата, па ћете моћи да тргујете42,34 Или: да се крећете по земљи. по земљи.’“

35Али док су празнили своје вреће, сваки од њих у својој врећи нађе своју кесу са новцем. Кад су они и њихов отац угледали кесе са новцем, уплашили су се. 36„Остављате ме без деце! – рече им њихов отац Јаков. Јосифа нема, Симеуна нема, а сад и Венијамина хоћете да одведете. Све се уротило против мене!“

37Тада Рувим рече своме оцу: „Можеш да усмртиш моја два сина ако ти га не доведем натраг. Повери га мени и ја ћу ти га вратити.“ 38Али Јаков рече: „Неће мој син сићи с вама! Његов брат је мртав, и он је остао сам. Ако би му се десила несрећа на путу на који полазите, онда бисте моју седу главу у тузи свалили у Свет мртвих.“

Tagalog Contemporary Bible

Genesis 42:1-38

Pumunta sa Egipto ang mga Kapatid ni Jose

1Nang malaman ni Jacob na may ipinagbibiling pagkain sa Egipto, sinabi niya sa mga anak niyang lalaki, “Ano pa ang hinihintay ninyo? 2Nabalitaan ko na may ipinagbibili raw na pagkain sa Egipto kaya pumunta kayo roon at bumili para hindi tayo mamatay sa gutom.”

3Kaya lumakad ang sampung kapatid ni Jose sa Egipto para bumili ng pagkain. 4Pero hindi ipinasama ni Jacob si Benjamin na nakababatang kapatid ni Jose dahil natatakot siya na baka may masamang mangyari sa kanya. 5Kaya pumunta ang mga anak ni Jacob42:5 Jacob: sa tekstong Hebreo, Israel. sa Egipto kasama ng mga taga-ibang lugar para bumili ng pagkain, dahil laganap na ang taggutom sa buong Canaan.

6Bilang gobernador ng Egipto, tungkulin ni Jose na pagbilhan ng pagkain ang lahat ng tao. Kaya pagdating ng mga kapatid niya, yumukod sila kay Jose bilang paggalang sa kanya. 7-9Pagkakita ni Jose sa kanila, nakilala niya agad ang mga ito pero siyaʼy hindi nila nakilala. Hindi lang siya nagpahalata na siya si Jose. Nagtanong siya sa kanila kung taga-saan sila.

Sumagot sila, “Taga-Canaan po kami, at pumunta po kami rito para bumili ng pagkain.” Naalala agad ni Jose ang panaginip niya tungkol sa kanila na naging dahilan kung bakit sila nagalit sa kanya. Kaya nagsalita siya ng masasakit na salita sa kanila, “Mga espiya kayo! Pumunta kayo rito para tingnan kung ano ang kahinaan ng bansa namin.”

10Sumagot sila, “Hindi po! Hindi po kami espiya. Pumunta po kami rito para bumili ng pagkain. 11Magkakapatid po kaming lahat sa isang ama, at nagsasabi po kami ng totoo. Hindi po kami espiya.”

12Pero sinabi ni Jose, “Hindi ako naniniwala! Pumunta kayo rito para tingnan kung ano ang kahinaan ng bansa namin.”

13Sumagot sila, “12 po kaming magkakapatid, at isa lang po ang aming ama na naroon ngayon sa Canaan. Ang bunso po namin ay naiwan sa kanya. Ang isa po naming kapatid ay wala na.”

14Sinabi ni Jose, “Kagaya ng sinabi ko, mga espiya talaga kayo! 15Pero susubukan ko kayo kung totoo talaga ang mga sinasabi ninyo. Isinusumpa ko sa pangalan ng Faraon na hindi kayo makakaalis dito hanggaʼt hindi ninyo maisasama ang bunsong kapatid nʼyo rito. 16Pauuwiin ang isa sa inyo para kunin ang kapatid ninyo. Ang maiiwan sa inyoʼy ikukulong hanggang sa mapatunayan ninyo ang sinasabi ninyo, dahil kung hindi, talagang mga espiya nga kayo!” 17At ipinakulong niya ang mga ito sa loob ng tatlong araw.

18Sa ikatlong araw, sinabi ni Jose sa kanila, “Iginagalang ko ang Dios, kaya bibigyan ko pa kayo ng pagkakataong mabuhay kung susundin lang ninyo ang iniutos ko sa inyo. 19Kung nagsasabi kayo ng totoo, magpaiwan dito ang isa sa inyo at makakauwi kayo, at makakapagdala kayo ng pagkain para sa nagugutom ninyong pamilya. 20Pagkatapos, dalhin nʼyo rito ang bunsong kapatid ninyo para mapatunayan ko na hindi kayo nagsisinungaling at para hindi ko kayo ipapatay.” At ginawa nila ito.

21Habang hindi pa sila nakakaalis, sinabi nila sa isaʼt isa, “Mananagot tayo sa ginawa natin sa kapatid natin. Nakita natin ang paghihirap niya nang nagmamakaawa siya sa atin, pero hindi natin siya kinaawaan. Kaya ito ang dahilan kung bakit dumating ang mga paghihirap na ito sa atin.”

22Sinabi ni Reuben, “Hindi baʼt sinabi ko sa inyo noon na huwag ninyo siyang saktan? Pero hindi kayo nakinig sa akin! Kaya sinisingil na tayo ngayon sa kanyang pagkamatay.” 23Hindi nila alam na nauunawaan ni Jose ang usapan nila dahil habang nakikipag-usap siya sa kanila ay may tagapagpaliwanag siya.

24Lumayo muna si Jose sa kanila at umiyak. Pero hindi nagtagal, bumalik siya at nakipag-usap sa kanila. Hiniwalay niya si Simeon sa kanila at ipinagapos sa kanilang harapan.

Bumalik sa Canaan ang mga Kapatid ni Jose

25Pagkatapos, iniutos ni Jose na punuin ng pagkain ang mga sako ng kanyang mga kapatid at ibalik sa mga sako nila ang kani-kanilang bayad, at pabaunan sila ng kanilang mga pangangailangan sa kanilang paglalakbay. Nasunod lahat ang iniutos ni Jose. 26Isinakay agad ng mga kapatid ni Jose ang mga sako nila sa kanilang asno at umalis.

27Nang nagpalipas sila ng gabi sa isang lugar, isa sa kanila ang nagbukas ng sako niya para pakainin ang kanyang asno. Pagbukas niya, nakita niya roon ang perang ibinayad niya. 28Sumigaw siya sa kanyang mga kapatid, “Ibinalik ang ibinayad ko! Nandito sa sako ko.”

Nanlupaypay silang lahat at kinabahan.42:28 Kinabahan sila at baka pagbintangan sila na itinago nila ang pera at hindi sila nagbayad. Nagtanungan sila, “Ano kaya itong ginawa ng Dios sa atin?”

29Pagdating nila sa Canaan, sinabi nila sa kanilang amang si Jacob ang lahat ng nangyari sa kanila. 30Sinabi nila kay Jacob, “Pinagsalitaan po kami ng masasakit ng gobernador ng Egipto at pinagbintangan na mga espiya raw po kami. 31Pero sinagot po namin siya na hindi kami espiya at nagsasabi kami ng totoo. 32Sinabi rin po namin na 12 kaming magkakapatid at isa lang ang aming ama. Sinabi rin namin na ang isa naming kapatid ay patay na at ang aming bunsong kapatid ay kasama po ninyo rito sa Canaan.

33“Pero ito po ang sinabi niya sa amin, ‘Susubukan ko kayo kung totoo ang sinasabi ninyo. Magpaiwan dito ang isa sa inyo at umuwi kayo na may dalang pagkain para sa mga pamilya ninyong nagugutom. 34Pero dalhin ninyo rito ang bunsong kapatid ninyo para malaman ko na mga tapat kayong tao at hindi kayo espiya. Pagkatapos, ibabalik ko sa inyo ang kapatid ninyong si Simeon, at papayagan ko kayo na pumarooʼt parito sa Egipto.’ ”

35Nang ibinuhos na nila ang laman ng kanilang mga sako, nakita nila roon sa mga sako nila ang perang ibinayad nila. Nang makita ito ng kanilang ama, kinabahan silang lahat.

36Sinabi ni Jacob sa kanila, “Gusto ba ninyong mawalan ako ng mga anak? Wala na si Jose, wala na si Simeon at ngayon gusto naman ninyong kunin si Benjamin. Hirap na hirap na ako!”

37Sinabi ni Reuben, “Ama, ako po ang bahala sa kanya. Patayin po ninyo ang dalawa kong anak na lalaki kung hindi ko po siya maibabalik sa inyo.”

38Pero sumagot si Jacob, “Hindi ako papayag na isama ninyo ang anak ko. Namatay na ang kapatid niya at siya na lang ang naiwan. Baka may masama pang mangyari sa kanya sa daan. At sa katandaan kong ito, ikamamatay ko ang sobrang kalungkutan.”