1. Мојсијева 42 NSP – Начало 42 CARSA

1. Мојсијева
Select chapter 42

New Serbian Translation

1. Мојсијева 42:1-38

Јосифова браћа долазе у Египат

1Кад је Јаков видео да има жита у Египту, рекао је својим синовима: „Шта се ту згледате? 2Чуо сам, ево, да има жита у Египту. Сиђите тамо и купите нам га оданде, да останемо на животу и не помремо.“ 3Тако десеторица Јосифове браће сиђу да купе жито у Египту. 4Јаков није слао Јосифовог брата Венијамина с његовом браћом, мислећи да би му се могла десити каква несрећа. 5Синови Израиљеви су били међу онима који су дошли да купе жито, јер је глад владала и у хананској земљи.

6Јосиф, који је био намесник над земљом, продавао је жито целом народу у земљи. Дођу тако и Јосифова браћа и поклоне му се лицем до земље. 7Јосиф је препознао своју браћу чим их је видео, али се према њима држао као странац, те им се оштро обратио: „Одакле сте дошли?“ Они одговоре: „Из хананске земље, дошли смо да купимо храну.“ 8Јосиф је, наиме, препознао своју браћу, али они њега нису препознали. 9Тада се Јосиф сетио својих снова које је сањао о њима, па им је рекао: „Ви сте уходе! Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ 10Они одговорише: „Не, господару! Твоје слуге су дошле да купе хране. 11Сви ми смо синови једног човека. Твоје слуге су поштени људи, а не уходе.“ 12„Не, него сте уходе – тврдио је Јосиф. Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ 13Али они му рекоше: „Нас, твојих слугу, било је дванаесторо браће. Синови смо једног човека у хананској земљи. Ено, најмлађи је сад с нашим оцем, а једнога више нема.“ 14Но, Јосиф им је поново рекао: „Онако је како сам рекао: ви сте уходе!“ 15Овако ћу вас проверити: „Тако ми фараона, нећете отићи одавде ако овамо не дође ваш најмлађи брат. 16Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата. Ви остали ћете остати у притвору и бити испитани да се провери да ли говорите истину или не. Иначе, тако ми фараона, ви сте уходе.“ 17Потом их је бацио у затвор на три дана. 18Трећег дана им је рекао: „Ја сам човек који се боји Бога. Зато учините ово што кажем и остаћете у животу. 19Ако сте поштени, нека један од вас браће остане у затвору. Ви остали идите и однесите жито својим изгладнелим породицама. 20Потом доведите свог најмлађег брата, да се потврди истинитост ваших речи, те да не умрете.“ Тако су и учинили.

21Они, затим, рекоше један другоме: „Заиста смо криви због нашег брата. Гледали смо његову патњу док нас је молио за милост, али га нисмо слушали. Зато нас је и снашла ова невоља.“ 22Рувим им одврати: „Нисам ли вам рекао: ’Не огрешујте се о дечака!’? Али ви ме нисте слушали. Ево, сад се тражи одговорност за његову крв!“

23Они нису знали да их Јосиф разуме, јер је говорио с њима преко преводиоца. 24Тада се Јосиф удаљио од њих и заплакао. Кад се вратио, поново је разговарао с њима. Онда је издвојио Симеуна између њих и наредио да га свежу на њихове очи. 25Јосиф је, потом, наредио да им напуне жито у вреће, да им се врати њихов новац у вреће, свакоме посебно, те да им се да храна за пут. Тако им је и било учињено. 26Натоваре они тако жито на своје магарце и оду. 27Но, у преноћишту, један од њих отвори своју врећу да нахрани свог магарца и угледа свој новац како одозго стоји у врећи. 28Тада овај рече својој браћи: „Мој новац је враћен! Ево, ту је у мојој врећи!“ Њима се одузме срце. Тресући се, питали су један другога: „Шта нам је то Бог урадио?“

29Кад су дошли к своме оцу Јакову у Ханан, испричали су му све што им се десило. Рекли су му: 30„Човек који је господар земље је грубо говорио с нама и оптужио нас да смо уходе. 31Али ми смо му рекли: ’Поштени смо, нисмо уходе. 32Било нас је дванаесторо браће; синови смо једног оца. Једнога више нема, а најмлађи је сад са оцем у Ханану.’ 33Тада нам је тај човек, господар земље, рекао: ’Овако ћу знати да сте поштени: оставите једног брата ту са мном, а ви остали узмите жито за ваше изгладнеле породице, па идите. 34Затим доведите свог најмлађег брата, па ћу знати да нисте уходе, него поштени људи. Тада ћу вам вратити вашег брата, па ћете моћи да тргујете42,34 Или: да се крећете по земљи. по земљи.’“

35Али док су празнили своје вреће, сваки од њих у својој врећи нађе своју кесу са новцем. Кад су они и њихов отац угледали кесе са новцем, уплашили су се. 36„Остављате ме без деце! – рече им њихов отац Јаков. Јосифа нема, Симеуна нема, а сад и Венијамина хоћете да одведете. Све се уротило против мене!“

37Тада Рувим рече своме оцу: „Можеш да усмртиш моја два сина ако ти га не доведем натраг. Повери га мени и ја ћу ти га вратити.“ 38Али Јаков рече: „Неће мој син сићи с вама! Његов брат је мртав, и он је остао сам. Ако би му се десила несрећа на путу на који полазите, онда бисте моју седу главу у тузи свалили у Свет мртвих.“

Священное Писание (Восточный перевод), версия с «Аллахом»

Начало 42:1-38

Первое прибытие братьев Юсуфа в Египет

1Когда Якуб узнал, что в Египте есть зерно, он сказал сыновьям:

– Что вы смотрите друг на друга?

2И продолжил:

– Я слышал, что в Египте есть зерно. Идите и купите его там для нас, чтобы мы выжили и не погибли.

3Десять братьев Юсуфа отправились в Египет, чтобы купить зерна, 4но Вениамина, брата Юсуфа, Якуб не отпустил с остальными, потому что боялся, как бы с ним не случилось беды.

5Так среди многих других и сыновья Исраила пришли покупать зерно, потому что в земле Ханаана был голод.

6Юсуф правил всей страной; он и продавал зерно народу по всему Египту, и когда братья Юсуфа пришли, они поклонились ему лицом до земли. 7Как только Юсуф увидел братьев, он сразу узнал их, но притворился незнакомцем и заговорил с ними сурово.

– Откуда вы пришли? – спросил он.

– Из земли Ханаана, чтобы купить еды, – ответили они.

8Юсуф узнал своих братьев, но они не узнали его. 9Он вспомнил свои сны про них и сказал:

– Вы шпионы! Вы пришли высмотреть уязвимые места в нашей земле.

10– Что ты, господин, – ответили они, – твои рабы пришли купить еды. 11Мы все сыновья одного отца. Твои рабы честные люди, не шпионы.

12Он сказал им:

– Нет, вы пришли высмотреть, где в нашей земле уязвимые места.

13Но они ответили:

– Рабов твоих было двенадцать братьев, сыновей одного отца, который живёт в земле Ханаана. Младший и сейчас с отцом, а одного больше нет.

14Юсуф сказал им:

– Я же сказал, что вы – шпионы! 15И вот как я вас проверю: верно, как и то, что жив фараон, вы не уйдёте отсюда, пока не придёт сюда ваш младший брат. 16Пошлите одного из вас за братом, а остальные будут сидеть в темнице. Так я проверю ваши слова – правду ли вы мне говорите. Если нет, то верно, как и то, что жив фараон, – вы шпионы!

17И он отдал их всех под стражу на три дня.

18На третий день Юсуф сказал им:

– Сделайте, что я скажу, и будете жить, потому что я боюсь Аллаха. 19Если вы честные люди, пусть один из вас останется здесь в темнице, а остальные пойдут и отнесут зерно вашим голодающим семьям. 20Но вы должны привести ко мне вашего младшего брата, чтобы ваши слова подтвердились и вы остались в живых.

Так они и сделали.

21Они сказали друг другу:

– Ясно, что мы терпим наказание за нашего брата. Мы видели его отчаяние, когда он умолял нас, но мы не стали слушать, и вот нас постигла эта беда.

22Рувим ответил:

– Я же говорил вам – не грешите против мальчика, но вы не послушали! Теперь наступает расплата за его кровь.

23Они и не думали, что Юсуф понимает их, потому что он говорил с ними через переводчика. 24Он отвернулся от них и заплакал, потом снова повернулся и заговорил с ними. Он взял от них Шимона и связал его у них на глазах.

Возвращение в Ханаан

25Юсуф приказал наполнить их сумки зерном, положить серебро каждого из них обратно ему в мешок и дать им запасов на дорогу; так и было исполнено. 26Они погрузили зерно на ослов и отправились в путь.

27Когда они остановились на ночлег, один из них развязал мешок, чтобы взять корм для осла, и увидел в отверстии мешка своё серебро.

28– Моё серебро вернулось! – сказал он братьям. – Вот оно, в моём мешке.

Сердце у них замерло; они в страхе повернулись друг к другу и сказали:

– Что это сделал с нами Аллах?

29Придя к своему отцу Якубу в землю Ханаана, они рассказали ему обо всём, что с ними случилось. Они сказали:

30– Человек, который правит той землёй, говорил с нами сурово и принял нас за шпионов. 31Но мы сказали ему: «Мы честные люди, не шпионы. 32Нас было двенадцать братьев, сыновей одного отца. Одного больше нет, а младший сейчас с отцом в Ханаане».

33Тогда человек, который правит той землёй, сказал нам: «Вот как я узнаю, честные вы люди или нет: оставьте одного брата здесь со мной, возьмите еды для ваших голодающих семей и идите своей дорогой; 34но приведите ко мне вашего младшего брата – так я узнаю, что вы не шпионы, а честные люди. Тогда я отдам вам вашего брата и позволю торговать42:34 Или: «свободно передвигаться». в этой земле».

35Разбирая мешки, каждый обнаружил там свой узелок с серебром. Увидев серебро, и они, и их отец испугались.

36Якуб сказал им:

– Вы лишили меня детей. Юсуфа больше нет, и Шимона больше нет, а теперь вы хотите взять Вениамина. Всё обернулось против меня!

37Рувим сказал отцу:

– Предай смерти обоих моих сыновей, если я не приведу его назад к тебе. Поручи его моей заботе, и я приведу его обратно.

38Но Якуб ответил:

– Мой сын не пойдёт туда с тобой; его родной брат мёртв, из детей Рахили он остался один. Если в пути с ним случится беда, то этой скорбью вы сведёте мою седую голову в могилу42:38 Букв.: «в Шеол». Шеол – место, где пребывают души умерших. То же в 44:29, 31..