1. Мојсијева 37 NSP – Génesis 37 OL

1. Мојсијева
Select chapter 37

New Serbian Translation

1. Мојсијева 37:1-36

Јосиф и његова браћа

1Јосиф је живео у земљи где је његов отац живео као странац – у земљи хананској.

2Ово је извештај о Јаковљевој породици.

Јосиф, младић од седамнаест година, је чувао стада свога оца са синовима Вале и Зелфе, које су биле жене његовог оца. Јосиф је њиховом оцу подносио лоше извештаје о њима.

3Израиљ је Јосифа волео више од свих својих синова, јер му се овај родио под старост. Зато му је направио дугачку одору с рукавима37,3 Значење речи која описује Јосифову одору се не може јасно одредити. Библијски стручњаци се разилазе у тумачењу речи. Неки сматрају да је одора имала дуге рукаве и да је сезала до пета, док други сматрају да је одора била богато украшена или извезена.. 4Његова браћа су приметила да га њихов отац више воли него ли иједног од њих, па су га толико замрзели да нису могли ни да га поздраве.

5Једном је Јосиф уснио сан и испричао га својој браћи, због чега су га они још више замрзели. 6„Послушајте, молим вас – рекао је Јосиф – сан који сам уснио. 7Везујемо ми жито у снопље насред поља, кад се наједном мој сноп дигне и усправи. Уто се ваши снопови окупе око мога снопа и дубоко му се поклоне.“

8Његова браћа му рекоше: „Да не мислиш да се зацариш над нама? Да нећеш, можда, да владаш над нама?“ Због његових снова и због његових речи су га још више замрзели.

9Јосиф је уснио још један сан и испричао га својој браћи: „Ево, уснио сам још један сан. Сунце, месец и једанаест звезда дубоко су ми се поклонили.“

10Али, кад је испричао сан своме оцу и својој браћи, његов га отац укори: „Шта значи тај сан који си уснио? Зар ћемо доћи ја, твоја мајка и твоја браћа и до земље ти се клањати?“ 11Његова браћа су му завидела, али је његов отац држао целу ствар на уму.

Браћа продају Јосифа

12Једном Јосифова браћа оду да чувају овце свога оца код Сихема. 13Израиљ рече Јосифу: „Не чувају ли твоја браћа овце код Сихема? Хајде да те пошаљем к њима!“

„Добро“ – одговори Јосиф.

14Отац му онда рече: „Иди и види је ли све у реду с твојом браћом и овцама, па ми јави.“ Тако га је послао из хевронске долине.

Јосиф је стигао у Сихем. 15Неки човек га нађе како лута по пољима, па га упита: „Шта тражиш?“

16Јосиф одговори: „Тражим своју браћу. Реци ми, молим те, где чувају стадо.“

17Човек му одговори: „Отишли су одавде. Чуо сам, наиме, да су рекли: ’Хајдемо у Дотан!’“

Јосиф крене за својом браћом и нађе их код Дотана. 18Угледали су га из даљине. Но, пре него што им се приближио, они се договоре да га убију.

19Рекли су један другоме: „Ево, стиже онај сањар. 20Хајде сад да га убијемо и да га бацимо у неку чатрњу!37,20 Чатрња је озидана подземна цистерна за сакупљање воде у безводним крајевима. Рећи ћемо да га је прождрла дивља звер. Онда ћемо видети шта ће бити од његових снова.“

21Кад је то чуо Рувим, гледао је да га избави из њихових руку, рекавши: „Немојмо му одузимати живот! 22Не проливајмо његову крв – наставио је – баците га у ову чатрњу ту у пустињи, али не дижите руку на њега!“ Хтео је да га тако избави из њихових руку и да га врати његовом оцу.

23Кад је Јосиф стигао к њима, они свуку његову одору, ону украшену одору која је била на њему, 24па га зграбе и баце у чатрњу. Чатрња је била празна; није било воде у њој.

25Затим су сели да једу. Уто подигну поглед и угледају караван Исмаиљаца како долазе из Галада. Њихове камиле су носиле миришљаву смолу, мелем, и смирну. Ишли су у Египат.

26Тада Јуда рече: „Какву ћемо корист имати ако убијемо нашег брата и прикријемо његово убиство? 27Хајде да га продамо Исмаиљцима! Тако нећемо подићи руке на њега, јер он је, ипак, наш брат, наша крв.“ Његова браћа га послушаше.

28И кад су ту пролазили неки Мадијански трговци, они извуку и подигну Јосифа из чатрње и продају га Исмаиљцима за двадесет сребрњака, који га потом одведу у Египат.

29Кад се Рувим вратио, видео је да нема Јосифа у чатрњи. Тада је раздро своју одећу. 30Затим се вратио својој браћи и рекао: „Дечака нема! Шта ћу сад и куда ћу?“

31Но, они узму Јосифову одору, закољу једно јаре и умоче одору у крв. 32Затим узму украшену одору и донесу је своме оцу. Рекли су му: „Нашли смо ово. Погледај да ли је ово одора твога сина или није.“

33Јаков је препознао одору, па је рекао: „То је одора мога сина! Прождрла га је дивља звер! Нема сумње, Јосиф је растргнут на комаде!“

34Јаков је тада раздрао своју одећу, ставио кострет око струка, те је дуго времена оплакивао свога сина. 35Сви његови синови и све његове ћерке су се трудили да га утеше, али је он одбијао да га утеше. Говорио је: „Не! У жалости ћу сићи к своме сину у Свет мртвих37,35 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих..“ Тако је његов отац нарицао за њим.

36А Мадијанци продају Јосифа у Египат Петефрију, дворанину фараоновом, заповеднику његове телесне страже.

O Livro

Génesis 37:1-36

O sonho de José

1Jacob estabeleceu-se na terra de Canaã, onde o seu pai vivia.

2Esta é a história de Jacob.

José, filho de Jacob, tinha agora 17 anos. A sua atividade era, na companhia dos seus irmãos filhos de Bila e de Zilpa, apascentar os rebanhos do pai. Contudo, José ia lhe contar as coisas más que os irmãos praticavam.

3Israel preferia José aos outros filhos, porque nascera quando já tinha muita idade. Um dia, resolveu dar-lhe uma túnica de cores garridas. 4Os irmãos deram-se conta da parcialidade do pai em relação a José e passaram a querer-lhe mal; eram incapazes de lhe falar com bons modos.

5Certa noite José teve um sonho e foi contá-lo aos irmãos; estes, evidentemente, passaram a gostar ainda menos dele.

6“Ouçam o meu sonho!”, pediu-lhes. 7“Estávamos no campo atando molhos e o meu ficou de pé, enquanto os vossos o rodeavam e se inclinavam perante ele!”

8“Ah, sim? Então é porque queres ser o nosso rei, não é isso? Queres mandar na gente!” E odiaram-no, não só por causa do sentido do sonho, mas até pelas palavras e pela forma como contou aquilo.

9Mais tarde, teve um novo sonho e foi de novo contá-lo aos irmãos: “Olhem, tive outro sonho! Desta vez era o Sol, a Lua e onze estrelas que se inclinavam na minha frente!” 10Desta vez foi também contar o sonho ao pai. Este repreendeu-o: “Que é que isso quer dizer? Não me digas que eu, a tua mãe e os teus irmãos ainda viremos a inclinarmo-nos na tua presença!” 11Os irmãos estavam furiosos; contudo o pai refletia intimamente no sentido daquilo.

José é vendido pelos irmãos

12Certa vez, os irmãos de José foram levar os rebanhos a pastar para os lados de Siquem.

13-14Uns dias depois Israel chamou José e disse-lhe: “Os teus irmãos foram com os rebanhos para Siquem. Vai lá ver como estão, se anda tudo bem com os rebanhos, e vem me dizer.”

“Pois sim!”, respondeu. Assim, partiu do vale de Hebrom em direção a Siquem.

15Um homem reparou que ele andava perdido por aquelas terras e perguntou-lhe o que é que procurava. 16“Os meus irmãos e os rebanhos. Sabes onde estão?”

17“Sim. Realmente já aqui não estão. Ouvi-os dizer que iam para Dotã.” José seguiu nessa direção e encontrou-os ali. 18Mas quando eles o viram aproximar-se, tendo-o reconhecido à distância, combinaram matá-lo.

19“Cá vem o sonhador-mor! 20Vamos matá-lo e lançamo-lo num destes poços sem água e dizemos ao pai que foi uma fera que o comeu; veremos o que é feito dos seus sonhos!”

21Rúben, porém, queria poupar-lhe a vida: “Não, não lhe tiremos a vida; 22não vamos derramar sangue; lancemo-lo apenas no poço e assim virá a morrer sem que lhe toquemos.” Porque tinha a intenção de ir lá depois tirá-lo e entregá-lo ao pai.

23Quando José chegou junto deles, tiraram-lhe a túnica de cores garridas 24e lançaram-no dentro dum poço que não tinha água. 25Depois foram comer. De repente, repararam numa caravana de camelos que se aproximava, vindo na sua direção; eram negociantes ismaelitas que transportavam especiarias, bálsamo e mirra, de Gileade para o Egito.

26“Ouçam lá”, disse Judá aos outros, “e se vendêssemos José a estes ismaelitas. Porque haveríamos de o matar e ficar com esse peso na consciência? 27É muito melhor isso do que ficarmos com a responsabilidade da sua morte; vendo bem as coisas, sempre é nosso irmão!” E os outros concordaram. 28Assim, quando os ismaelitas, que eram comerciantes midianitas, chegaram, os irmãos de José tiraram-no do poço e venderam-no por vinte peças de prata, tendo sido levado, dessa forma, para o Egito.

29Entretanto, Rúben, que não se encontrava presente quando o irmão foi vendido, veio ao poço para tirar de lá José. Quando verificou que já ali não estava, rasgou as roupas que vestia.

30“Desapareceu o moço! E agora, o que é que eu faço?”, lamentava-se junto dos irmãos. 31Estes mataram um bode, sujaram com o sangue a túnica de José 32e mandaram-na para o pai, pedindo-lhe que a identificasse.

“Encontrámos esta túnica. Não será a do teu filho José?” 33O pai reconheceu-a imediatamente.

“Sim, é a túnica do meu filho. Foi certamente um animal feroz que o desfez em pedaços e o tragou.”

34Então Israel rasgou as suas vestimentas; envolveu o corpo com saco e lamentou e chorou a morte do filho durante muitas semanas. 35A família bem tentava consolá-lo, mas era em vão.

“Quero continuar de luto até descer ao mundo dos mortos37.35 No hebraico, Sheol, é traduzido, ao longo do livro, por mundo dos mortos. Segundo o pensamento hebraico do Antigo Testamento, é o lugar dos mortos, mas não necessariamente como um sepulcro ou sepultura, que é um lugar de morte e definhamento, mas sim um lugar de existência consciente, embora sombria e infeliz. para ir ter com o meu filho!”, dizia ele a chorar.

36Enquanto isto, no Egito os negociantes venderam José a Potifar, alta individualidade da corte do Faraó, chefe militar da sua casa e responsável pelo palácio real.