1. Мојсијева 29 NSP – 1. Mose 29 HOF

1. Мојсијева
Select chapter 29

New Serbian Translation

1. Мојсијева 29:1-35

Јаков долази у Харан

1Јаков настави путовање и дође у земљу народа истока. 2Одједном спази бунар у пољу. Око њега су пландовала три стада оваца, јер су их појили с тог бунара. На бунару је био наваљен велики камен. 3Када би се стада окупила, пастири би одваљали камен с отвора и напојили овце. Потом би вратили камен на своје место, на отвор бунара.

4Јаков их упита: „Одакле сте, браћо моја?“

„Из Харана смо“ – одговорише они.

5„Познајете ли Нахоровог сина Лавана?“ – поново их упита Јаков.

Они одговоре: „Познајемо.“

6„Је ли добро?“ – настави Јаков.

„Добро је – одговоре пастири. Ево, његова ћерка, Рахиља, управо долази са стадом.“

7Јаков рече: „Дан је још у пуном јеку. Није време да се окупе стада. Напојите овце и изведите их на пашу.“

8Они одговорише: „Не можемо док се не окупе остала стада и док пастири не одваљају камен с отвора бунара. Онда ћемо напојити стада.“

9Док је он још разговарао са њима, дође Рахиља са овцама свога оца; била је, наиме, пастирица. 10Кад је Јаков видео Рахиљу, ћерку Лавана, брата његове мајке и његове овце, приступио је бунару и одваљао камен с њега, те је напојио овце свога ујака Лавана. 11Онда је пољубио Рахиљу и гласно заплакао. 12Затим је рекао Рахиљи да је он синовац њеног оца Лавана а син Ревекин. На то она отрчи и обавести свога оца.

13Кад је Лаван чуо вест о Јакову, сину своје сестре, потрчао му је у сусрет, па га је загрлио и пољубио. Затим га је довео у своју кућу. Јаков је потом испричао Лавану о свему што му се догодило. 14На то је Лаван рекао: „Ти си стварно моја кост и моје тело!“

Јаков се жени Лијом и Рахиљом

Пошто је Јаков провео с њим цели месец, 15Лаван рече Јакову: „Зар да бесплатно радиш за мене, само зато што си ми род? Кажи ми какву плату тражиш.“

16А Лаван је имао две ћерке. Старија се звала Лија а млађа Рахиља. 17Лија није имала лепе очи29,17 Реч која описује Лијине очи у изворном тексту је слабе или меке. Многи коментатори сматрају да се лепота девојачких очију на Блиском истоку препознавала по искричавости, што је особина која није красила Лијине очи., али је Рахиља била стасита и наочита. 18Пошто је волео Рахиљу, Јаков рече: „Радићу за тебе седам година за твоју млађу ћерку Рахиљу.“

19Лаван одговори Јакову: „Боље да је дам теби него неком другом човеку. Остани са мном.“ 20Јаков је радио за Рахиљу седам година. Пошто ју је волео, чинило му се да су године прошле као неколико дана.

21Након тога Јаков рече Лавану: „Моје се време навршило. Зато ми дај моју жену, јер хоћу да будем с њом.“

22Тада Лаван окупи све становнике тог места и приреди гозбу. 23Али увече узме он своју ћерку Лију и уведе је к Јакову, те овај легне с њом. 24Лаван је своју слушкињу Зелфу дао својој ћерки за слушкињу.

25Кад је свануло, кад оно Лија! Јаков рече Лавану: „Шта си ми то учинио? Зар нисам код тебе радио за Рахиљу? Зашто си ме преварио?“

26Лаван одговори: „Код нас није обичај да се млађа ћерка уда пре старије. 27Заврши са старијом ову свадбену седмицу, па ћемо ти дати и млађу за наредних седам година у мојој служби.“

28Јаков је пристао. Кад је завршио свадбену седмицу с Лијом, Лаван му даде своју ћерку Рахиљу за жену. 29Своју слушкињу, Валу, је дао својој ћерки Рахиљи за слушкињу. 30Јаков је онда легао и с Рахиљом и волео ју је више него Лију. И тако је радио за Лавана наредних седам година.

Јаковљева деца

31Господ је видео да је Лија невољена, па ју је учинио плодном; Рахиља је, пак, била нероткиња. 32Лија је затруднела и родила сина. Дала му је име „Рувим“29,32 Рувим значи Види, син! А само име звучи као израз Господ је видео моју невољу., јер је рекла: „Господ је видео моју невољу; сада ће ме мој муж волети.“

33Поново је затруднела и родила сина. Тада је рекла: „Господ је чуо да сам невољена, па ми је дао и овог сина.“ Зато му је дала име „Симеун“.29,33 Симеун значи Онај који чује.

34Лија је затруднела и трећи пут и родила сина. Рекла је тада: „Сад ће ми се мој муж приклонити, јер сам му родила три сина.“ Зато му је дала име „Леви“29,34 Леви значи привржен..

35Поново је затруднела и родила сина. Том приликом је рекла: „Сада ћу славити Господа.“ Зато га је назвала „Јуда“29,35 Јуда значи слављен.. Потом је престала да рађа.

Hoffnung für Alle

1. Mose 29:1-35

Jakob in Haran

1Danach brach Jakob auf und ging weiter nach Osten zu dem Gebiet, aus dem seine Mutter stammte. 2-3Eines Tages erreichte er einen Brunnen mitten in der Steppe. Die Hirten dieser Gegend tränkten daraus ihre Schafe und Ziegen. Schon drei Herden lagerten bei dem Brunnen, aber der große Stein auf dem Brunnenloch war noch nicht weggeschoben worden. Es war üblich, dass man so lange wartete, bis alle Hirten mit ihrem Vieh da waren; dann erst wälzten die Hirten gemeinsam den Stein vom Loch, tränkten das Vieh und verschlossen die Brunnenöffnung wieder mit dem Stein.

4»Freunde, darf ich euch fragen, woher ihr kommt?«, sprach Jakob die Hirten an. »Von Haran«, war die Antwort. 5»Kennt ihr dann vielleicht Laban, den Enkel Nahors?« »Sicher, den kennen wir«, erwiderten sie. 6»Geht es ihm gut?«, wollte Jakob wissen. »Ja, es geht ihm gut. Sieh doch, da vorne kommt gerade seine Tochter Rahel mit ihrer Herde!« 7»Weshalb wartet ihr eigentlich hier?«, fragte Jakob weiter. »Es ist doch noch viel zu früh, um die Schafe und Ziegen zusammenzutreiben! Tränkt sie und lasst sie wieder auf die Weide!« 8»Nein, das geht nicht«, entgegneten sie. »Wir warten so lange, bis alle Hirten mit ihren Herden eingetroffen sind. Dann wälzen wir den Stein gemeinsam vom Brunnenloch und tränken unsere Tiere.«

9Inzwischen war Rahel mit den Schafen und Ziegen ihres Vaters herangekommen, denn auch sie war eine Hirtin. 10»Das ist also die Tochter meines Onkels, und das ist sein Vieh«, dachte Jakob. Er ging zum Brunnen, wälzte den Stein allein vom Loch und tränkte Labans Herde. 11Dann küsste er Rahel zur Begrüßung und weinte laut vor Freude. 12»Ich bin mit deinem Vater verwandt«, erklärte er ihr, »deine Tante Rebekka ist meine Mutter!« Als sie das hörte, lief sie zu ihrem Vater und erzählte es ihm.

13Da eilte Laban Jakob entgegen. Er umarmte und küsste ihn und nahm ihn mit in sein Haus. Dort erzählte Jakob seinem Onkel, was er erlebt hatte. 14»Es ist wahr – du bist mein Blutsverwandter!«, sagte Laban.

Jakob muss sich seine Frauen verdienen

Jakob blieb bei seinem Onkel und half mit bei der Arbeit. Nach einem Monat 15sagte Laban zu ihm: »Du bist mein Verwandter, aber deshalb sollst du nicht umsonst für mich arbeiten! Sag mir, welchen Lohn willst du haben?« 16Laban hatte zwei Töchter; die ältere hieß Lea und ihre jüngere Schwester Rahel. 17Lea hatte glanzlose Augen, Rahel aber war eine sehr schöne Frau. 18Jakob hatte sich in sie verliebt. Darum antwortete er: »Ich will sieben Jahre für dich arbeiten, wenn du mir Rahel gibst!« 19»Einverstanden«, sagte Laban, »ich gebe sie lieber dir als einem fremden Mann. Bleib solange bei mir!«

20Die sieben Jahre, die er für Rahel arbeiten musste, vergingen für Jakob wie im Flug, so groß war seine Liebe zu ihr. 21Danach ging er zu Laban: »Die Zeit ist um! Gib mir Rahel, meine Braut, ich will sie nun endlich heiraten und das Bett mit ihr teilen!« 22Laban lud alle Leute des Ortes zu einer großen Hochzeitsfeier ein. 23Am Abend, als es dunkel war, brachte er aber nicht Rahel, sondern Lea zu Jakob, und er schlief mit ihr. 24Laban hatte ihr seine Magd Silpa zur Dienerin gegeben.

25Am nächsten Morgen entdeckte Jakob entsetzt, dass Lea neben ihm lag. Sofort stellte er Laban zur Rede: »Was hast du mir da angetan? Warum hast du mich betrogen? Ich habe doch für dich gearbeitet, um Rahel zu bekommen!« 26»Es ist bei uns nicht Sitte, die jüngere Tochter vor der älteren zu verheiraten«, entgegnete Laban. 27»Verbring mit Lea die Hochzeitswoche, dann bekommst du Rahel noch dazu – allerdings musst du weitere sieben Jahre für mich arbeiten!«

28Jakob willigte ein. Eine Woche später, als die Feierlichkeiten vorbei waren, bekam er auch Rahel zur Frau. 29Ihr wurde die Magd Bilha als Dienerin mitgegeben. 30Jakob schlief auch mit Rahel, und er liebte sie mehr als Lea. Er blieb noch einmal sieben Jahre bei Laban.

Jakobs Kinder

31Als der Herr sah, dass Lea nicht geliebt wurde, schenkte er ihr Kinder, während Rahel kinderlos blieb.

32Lea nannte ihren ersten Sohn Ruben (»Seht, ein Sohn«29,32 Ruben bildet im Hebräischen zugleich ein Wortspiel mit »Der Herr hat mein Elend gesehen« in der zweiten Vershälfte.), denn sie sagte sich: »Der Herr hat mein Elend gesehen; jetzt wird mein Mann mich lieben, weil ich ihm einen Sohn geboren habe.«

33Danach brachte Lea den zweiten Sohn zur Welt. »Der Herr hat gehört, dass ich nicht geliebt werde. Darum hat er mir noch einen Sohn geschenkt!«, rief sie und gab ihm den Namen Simeon (»Erhörung«).

34Sie wurde wieder schwanger und brachte erneut einen Sohn zur Welt. »Jetzt wird sich Jakob mir endlich zuwenden, weil ich ihm drei Söhne geboren habe!«, sagte sie. Deshalb nannte sie ihn Levi (»Zuwendung«).

35Schließlich wurde ihr vierter Sohn geboren. »Ich will den Herrn preisen!«, sagte sie und nannte ihn Juda (»Lobpreis«). Danach bekam sie vorerst keine Kinder mehr.