1. Мојсијева 27 NSP – التكوين 27 NAV

1. Мојсијева
Select chapter 27

New Serbian Translation

1. Мојсијева 27:1-46

Јаков на превару добија очев благослов

1Кад је Исак остарео, вид му се угасио, тако да није могао да види. Позове он свога старијег сина Исава и рече му: „Сине!“

Овај му одговори: „Ево ме!“

2Исак му рече: „Ево, остарео сам а не знам кад ћу умрети. 3Зато узми сад свој тоболац и лук, па пођи у пустару и улови неку дивљач за мене. 4Онда ми скувај укусно јело, онако како волим, па ми донеси да једем, да те благословим пре него што умрем.“

5Али Ревека је чула шта је Исак рекао своме сину Исаву. Кад је Исав отишао у пустару да улови дивљач своме оцу, 6Ревека рече своме сину Јакову: „Ево, управо сам чула како твој отац говори твоме брату Исаву: 7’Донеси ми дивљач и скувај ми укусно јело да једем, па да те благословим у присуству Господњем пре него што умрем.’ 8Зато, сине мој, послушај ме и учини оно што ти наредим. 9Иди до стада па ми донеси оданде два лепа јарета, а ја ћу од њих припремити укусно јело за твога оца, баш како он воли. 10Онда то однеси твоме оцу да једе, да те благослови пре него што умре.“

11Јаков рече својој мајци Ревеки: „Али мој брат Исав је космат, а ја сам без длака. 12Шта ако ме отац дотакне? Онда ће ме сматрати варалицом, па ћу на себе навући проклетство, а не благослов.“

13Његова мајка му одговори на то: „Твоје проклетство нека падне на мене, сине мој. Само ти мене слушај и донеси ми јариће.“

14Јаков оде па их донесе својој мајци, а она од њих приправи укусно јело, баш како је његов отац волео. 15Онда Ревека узме најбољу одећу свога старијега сина Исава што је имала у кући и у њу обуче свога млађег сина Јакова. 16А јарећом кожом обложи његове руке и голи део врата. 17Онда је у руке свога сина Јакова ставила укусно јело и хлеб што је приправила.

18Јаков оде к своме оцу и рече: „Оче!“ Овај се одазва: „Ево ме. Који си ти, мој син?“

19„То сам ја, Исав, твој првенац“ – одговори Јаков своме оцу. „Учинио сам како си ми рекао. А сад устани, седи и једи од мог улова, да би могао да ме благословиш.“

20Али Исак упита свога сина: „Како то да си тако брзо успео, сине мој?“

Јаков одговори: „Господ, Бог твој, ми је у томе помогао.“

21Исак рече: „Примакни се, сине мој, да те дотакнем, да бих знао јеси ли ти мој син Исав или ниси.“

22Јаков се примакао своме оцу Исаку, који га је, дотакавши, рекао: „Глас је Јаковљев, али су руке Исавове.“

23Није га препознао, јер су му руке биле космате као руке његовог брата Исава. Зато га је благословио. 24Ипак, упитао га је: „Јеси ли ти заиста мој син Исав?“

Јаков одговори: „Јесам.“

25Онда Исак рече: „Принеси ми да једем од твог улова, сине мој, да бих те благословио.“

Јаков му је принео да једе, па је Исак јео. Уз то му је донео и вина да пије. 26Затим му је његов отац Исак рекао: „Приђи, сине мој, да те пољубим.“

27Јаков је пришао и Исак га је пољубио. Исак је при том осетио мирис одеће свога сина па га је благословио и рекао:

„Гле, мирис мога сина

је као мирис поља

што их је Господ благословио.

28Нека ти да Бог росу с неба

и родну земљу,

обиље жита и младога вина.

29Нека ти служе народи,

и нека ти се клањају племена.

Буди владар својој браћи;

синови мајке твоје ничице нек падају пред тобом.

Ко тебе проклиње,

сам ће проклет бити,

а ко те благосиља,

благословен ће бити.“

30Кад је Исак благословио Јакова, и чим је Јаков отишао од свога оца Исака, врати се његов брат Исав из лова. 31И он је припремио укусно јело и дошао к своме оцу. Рекао му је: „Оче мој, устани и једи од улова свога сина, да би ме благословио.“

32„Ко си ти?“ – упита га његов отац.

Исав одговори: „То сам ја, Исав, твој првенац.“

33Чувши то, Исак се сав препао. Онда је рекао: „Ко је онда онај што је уловио дивљач и донео ми је? Ја сам то јео пре него што си ти дошао. Њега сам благословио, те ће благословен и остати.“

34Чувши речи свога оца, Исав гласно и горко зарида. Онда рече своме оцу: „Благослови и мене, оче мој!“

35Исак одговори: „Дошао је твој брат и на превару добио твој благослов.“

36Исав рече на то: „Не зове ли се с правом Јаков? Двапут ме је већ преварио: одузео ми је првородство, а сада ми је одузео и благослов.“ Онда је рекао: „Зар за мене ниси сачувао бар један благослов?“

37Исак одговори Исаву: „Ето, њега сам већ поставио за господара над тобом, а сву његову браћу одредио за његове слуге. Обезбедио сам га житом и младим вином. Шта сад могу да учиним за тебе, сине мој?“

38Исав му рече: „Зар ти имаш само један благослов, оче мој? Благослови и мене, оче мој!“ Исав је јецао на сав глас.

39Тада му рече његов отац Исак:

„Далеко од родне земље

твој дом ће бити,

и роса је небеска неће натапати.

40Од свога мача ћеш живети,

и своме ћеш брату служити.

Али једном кад се успротивиш,

јарам ћеш његов

са свог врата збацити.“

41Исав је омрзнуо Јакова због благослова којим га је његов отац благословио. Говорио је у себи: „Ближе се дани жалости за мојим оцем; онда ћу убити свога брата Јакова.“

42Кад су Ревеки јавили шта је рекао њен старији син Исав, позвала је свог млађег сина Јакова и рекла му: „Пази! Твој брат Исав помишља на освету. Хоће да те убије! 43А сад, сине мој, послушај моје речи. Устани и бежи к моме брату, Лавану, у Харан. 44Остани код њега неколико дана док се не стиша гнев твога брата. 45А чим се стиша гнев твога брата и он заборави шта си му учинио, послаћу по тебе и довешћу те оданде. Зашто да вас обојицу изгубим у један дан?“

Исак шаље Јакова к Лавану

46Ревека се затим обрати Исаку: „Живот ми се смучио због ових Хетиткиња! Ако се и Јаков ожени једном од жена ове земље, Хетиткињом, шта ће ми онда живот!“

Ketab El Hayat

التكوين 27:1-46

1وَلَمَّا شَاخَ إِسْحاقُ وَضَعُفَ بَصَرُهُ اسْتَدْعَى ابْنَهُ الأَكْبَرَ عِيسُو وَقَالَ لَهُ: «يَا بُنَيَّ، 2هَا أَنَا قَدْ شِخْتُ وَلَسْتُ أَعْرِفُ مَتَى يَحِينُ يَوْمُ وَفَاتِي. 3فَالآنَ خُذْ عُدَّتَكَ: جُعْبَتَكَ وَقَوْسَكَ، وَامْضِ إِلَى الْبَرِّيَّةِ وَاقْتَنِصْ لِي صَيْداً. 4وَجَهِّزْ لِي طَعَاماً شَهِيًّا كَمَا أُحِبُّ وَائْتِنِي بِهِ لِآكُلَ، لِتُبَارِكَكَ نَفْسِي قَبْلَ أَنْ أَمُوتَ».

5وَسَمِعَتْ رِفْقَةُ حَدِيثَ إِسْحاقَ لابْنِهِ عِيسُو. فَعِنْدَمَا انْطَلَقَ عِيسُو إِلَى الْبَرِّيَّةِ لِيَصْطَادَ صَيْداً وَيَأْتِيَ بِهِ. 6قَالَتْ رِفْقَةُ لابْنِهَا يَعْقُوبَ: «سَمِعْتُ أَبَاكَ يَقُولُ لِعِيسُو أَخِيكَ: 7اقْتَنِصْ لِي صَيْداً، وَجَهِّزْ لِي أَطْعِمَةً شَهِيَّةً لِآكُلَ وَأُبَارِكَكَ أَمَامَ الرَّبِّ قَبْلَ مَوْتِي. 8وَالآنَ يَا بُنَيَّ أَطِعْ قَوْلِي فِي مَا آمُرُكَ بِهِ، 9وَاذْهَبْ إِلَى قَطِيعِ الْمَاشِيَةِ، وَاخْتَرْ جَدْيَيْنِ لأُجَهِّزَ لأَبِيكَ أَطْعِمَةً شَهِيَّةً كَمَا يُحِبُّ، 10تُقَدِّمُهَا لأَبِيكَ لِيَأْكُلَ، فَيُبَارِكَكَ قَبْلَ وَفَاتِهِ». 11فَقَالَ يَعْقُوبُ لِرِفْقَةَ أُمِّهِ: «أَخِي عِيسُو رَجُلٌ أَشْعَرُ، وَأَنَا رَجُلٌ أَمْلَسُ. 12وَقَدْ يَجُسُّنِي أَبِي فَيَتَبَيَّنُ خِدَاعِي، وَأَسْتَجْلِبُ عَلَى نَفْسِي لَعْنَةً لَا بَرَكَةً». 13فَقَالَتْ لَهُ أُمُّهُ: «لَعْنَتُكَ عَلَيَّ يَا بُنَيَّ، فَأَطِعْ قَوْلِي فَقَطْ، وَاذْهَبْ وَأَحْضِرِ الْجَدْيَيْنِ لِي». 14فَذَهَبَ وَاخْتَارَهُمَا وَأَحْضَرَهُمَا لأُمِّهِ، فَأَعَدَّتْ رِفْقَةُ الأَطْعِمَةَ الْمُطَيَّبَةَ كَمَا يُحِبُّ أَبُوهُ 15وَتَنَاوَلَتْ ثِيَابَ بِكْرِهَا عِيسُو الْفَاخِرَةَ الْمَوْجُودَةَ عِنْدَهَا فِي الْبَيْتِ وَأَلْبَسَتْ يَعْقُوبَ ابْنَهَا الأَصْغَرَ، 16وَكَذَلِكَ غَطَّتْ يَدَيْهِ وَمَلاسَةَ عُنُقِهِ بِجِلْدِ الْجَدْيَيْنِ. 17وَأَعْطَتْهُ مَا أَعَدَّتْهُ مِنَ الأَطْعِمَةِ الشَّهِيَّةِ وَالْخُبْزِ.

18فَأَقْبَلَ عَلَى أَبِيهِ وَقَالَ: «يَا أَبِي». فَأَجَابَهُ: «نَعَمْ يَا ابْنِي، مَنْ أَنْتَ؟» 19فَقَالَ يَعْقُوبُ: «أَنَا عِيسُو بِكْرُكَ. وَقَدْ فَعَلْتُ كَمَا طَلَبْتَ، وَالآنَ قُمْ وَاجْلِسْ وَكُلْ مِنْ صَيْدِي حَتَّى تُبَارِكَنِي». 20فَقَالَ إِسْحَاقُ: «كَيْفَ اسْتَطَعْتَ أَنْ تَجِدَ صَيْداً بِمِثْلِ هَذِهِ السُّرْعَةِ يَا وَلَدِي؟» فَأَجَابَهُ: «لأَنَّ الرَّبَّ إِلَهَكَ قَدْ يَسَّرَ لِي ذَلِكَ». 21وَقَالَ إِسْحاقُ: «اقْتَرِبْ مِنِّي لأَجُسَّكَ يَا ابْنِي لأَرَى إِنْ كُنْتَ حَقّاً ابْنِي عِيسُو أَمْ لا». 22فَدَنَا يَعْقُوبُ مِنْ أَبِيهِ إِسْحاقَ فَجَسَّهُ وَقَالَ: «الصَّوْتُ صَوْتُ يَعْقُوبَ، أَمَّا الْيَدَانِ فَهُمَا يَدَا عِيسُو». 23وَلَمْ يَعْرِفْهُ لأَنَّ يَدَيْهِ كَانَتَا مُشْعِرَتَيْنِ كَيَدَيْ أَخِيهِ عِيسُو، فَبَارَكَهُ، 24وَسَأَلَ: «هَلْ أَنْتَ ابْنِي عِيسُو؟» فَأَجَابَ: «أَنَا هُوَ». 25ثُمَّ قَالَ: «قَدِّمْ لِي مِنْ صَيْدِكَ حَتَّى آكُلَ وَأُبَارِكَكَ». فَأَحْضَرَ يَعْقُوبُ إِلَيْهِ الطَّعَامَ فَأَكَلَ ثُمَّ قَدَّمَ لَهُ خَمْراً فَشَرِبَ، 26فَقَالَ لَهُ إِسْحاقُ أَبُوهُ: «تَعَالَ وَقَبِّلْنِي يَا وَلَدِي». 27فَاقْتَرَبَ مِنْهُ وَقَبَّلَهُ، فَتَنَسَّمَ رَائِحَةَ ثِيَابِهِ وَبَارَكَهُ قَائِلاً: «هَا إِنَّ رَائِحَةَ ابْنِي كَرَائِحَةِ حَقْلٍ بَارَكَهُ الرَّبُّ، 28فَلْيُنْعِمْ عَلَيْكَ الرَّبُّ مِنْ نَدَى السَّمَاءِ وَمِنْ خَيْرَاتِ الأَرْضِ، فَيُكَثِّرُ لَكَ الْحِنْطَةَ وَالْخَمْرَ. 29لِتَخْدُمْكَ الشُّعُوبُ، وَتَسْجُدْ لَكَ الْقَبَائِلُ، لِتَكُنْ سَيِّداً عَلَى إِخْوَتِكَ. وَبَنُو أُمِّكِ لَكَ يَنْحَنُونَ. وَلْيَكُنْ لاعِنُوكَ مَلْعُونِينَ، وَمُبَارِكُوكَ مُبَارَكِينَ».

30وَلَمَّا فَرَغَ إِسْحاقُ مِنْ مُبَارَكَةِ يَعْقُوبَ، وَخَرَجَ يَعْقُوبُ مِنْ عِنْدِ أَبِيهِ، رَجَعَ عِيسُو مِنْ صَيْدِهِ، 31فَجَهَّزَ هُوَ أَيْضاً أَطْعِمَةً طَيِّبَةً وَأَحْضَرَهَا إِلَى أَبِيهِ وَقَالَ: «لِيَقُمْ أَبِي وَيَأْكُلْ مِنْ صَيْدِ ابْنِهِ فَتُبَارِكَنِي نَفْسُكَ». 32فَقَالَ إِسْحاقُ: «مَنْ أَنْتَ؟» فَأَجَابَهُ: «أَنَا ابْنُكَ بِكْرُكَ عِيسُو». 33فَارْتَعَدَ إِسْحاقُ بِعُنْفٍ وَقَالَ: «مَنْ هُوَ إِذاً الَّذِي اصْطَادَ صَيْداً وَأَحْضَرَهُ إِلَيَّ فَأَكَلْتُ مِنَ الْكُلِّ قَبْلَ أَنْ تَجِيءَ، وَبَارَكْتُهُ؟ وَحَقّاً يَكُونُ مُبَارَكاً». 34فَمَا إِنْ سَمِعَ عِيسُو كَلامَ أَبِيهِ حَتَّى أَطْلَقَ صَرْخَةً هَائِلَةً وَمُرَّةً جِدّاً وَقَالَ: «بَارِكْنِي أَنَا أَيْضاً يَا أَبِي». 35فَأَجَابَ: «لَقَدْ مَكَرَ بِي أَخُوكَ وَسَلَبَ بَرَكَتَكَ». 36فَقَالَ: «أَلَمْ يُدْعَ اسْمُهُ يَعْقُوبَ؟ لَقَدْ تَعَقَّبَنِي مَرَّتَيْنِ: أَخَذَ بَكُورِيَّتِي، وَهَا هُوَ يَسْلُبُنِي الآنَ بَرَكَتِي». ثُمَّ قَالَ: «أَمَا احْتَفَظْتَ لِي بِبَرَكَةٍ؟» 37فَأَجَابَ إِسْحاقُ: «لَقَدْ جَعَلْتُهُ سَيِّداً لَكَ، وَصَيَّرْتُ جَمِيعَ إِخْوَتِهِ لَهْ خُدَّاماً، وَبِالْحِنْطَةِ وَالْخَمْرِ أَمْدَدْتُهُ. فَمَاذَا أَفْعَلُ لَكَ الآنَ يَا وَلَدِي؟». 38فَقَالَ عِيسُو: «أَلَكَ بَرَكَةٌ وَاحِدَةٌ فَقَطْ يَا أَبِي؟ بَارِكْنِي أَنَا أَيْضاً يَا أَبِي». وَأَجْهَشَ عِيسُو بِالْبُكَاءِ بِصَوْتٍ عَالٍ. 39فَأَجَابَهُ أَبُوهُ: «هَا مَسْكَنُكَ يَكُونُ فِي أَرْضٍ جَدْبَاءَ لَا يَهْطِلُ عَلَيْهَا نَدَى السَّمَاءِ. 40بِسَيْفِكَ تَعِيشُ وَلأَخِيكَ تَكُونُ عَبْداً، وَلَكِنْ حِينَ تَجْمَحُ تُحَطِّمُ نِيرَهُ عَنْ عُنْقِكَ».

يعقوب يهرب إلى لابان

41وَحَقَدَ عِيسُو عَلَى يَعْقُوبَ مِنْ أَجْلِ مَا نَالَهُ مِنْ بَرَكَةِ أَبِيهِ. فَنَاجَى نَفْسَهُ: «قَرِيباً يَمُوتُ أَبِي، وَبَعْدَئِذٍ أَقْتُلُ أَخِي يَعْقُوبَ». 42فَبَلَغَ رِفْقَةَ وَعِيدُ عِيسُو ابْنِهَا الأَكْبَرِ، فَأَرْسَلَتْ وَاسْتَدْعَتْ يَعْقُوبَ ابْنَهَا الأَصْغَرَ وَقَالَتْ لَهُ: «عِيسُو يُخَطِّطُ لِقَتْلِكَ. 43وَالآنَ يَا ابْنِي أَصْغِ لِقَوْلِي، وَقُمِ اهْرُبْ إِلَى أَخِي لابَانَ إِلَى حَارَانَ، 44وَامْكُثْ عِنْدَهُ أَيَّاماً قَلائِلَ رَيْثَمَا يَهْدَأُ سُخْطُ أَخِيكَ. 45وَمَتَى سَكَنَ غَضَبُهُ وَنَسِيَ مَا صَنَعْتَ بِهِ، عِنْدَئِذٍ أَبْعَثُ إِلَيْكَ لِتَعُودَ مِنْ هُنَاكَ. فَلِمَاذَا أُحْرَمُ مِنْكُمَا كِلَيْكُمَا فِي يَوْمٍ وَاحِدٍ؟».

46ثُمَّ قَالَتْ رِفْقَةُ لإِسْحاقَ: «قَدْ كَرِهْتُ حَيَاتِي مِنْ جَرَّاءِ الْبَنَاتِ الْحِثِّيَّاتِ، فَإِنْ تَزَوَّجَ يَعْقُوبُ مِنِ الْحِثِّيَّاتِ بَنَاتِ هَذِهِ الأَرْضِ الْمُمَاثِلاتِ لِزَوْجَتَيْ عِيسُو، فَإِنَّ مَوْتِي خَيْرٌ مِنْ حَيَاتِي».