1. Мојсијева 21 NSP – Génesis 21 OL

1. Мојсијева
Select chapter 21

New Serbian Translation

1. Мојсијева 21:1-34

Исаково рођење

1Господ је благословио Сару, и учинио јој као што је обећао. 2Сара је затруднела и родила Аврахаму сина у његовој старости, у време кад је Бог рекао. 3Своме сину кога му је родила Сара, Аврахам је дао име Исак. 4Аврахам је обрезао свога сина Исака кад му је било осам дана, као што му је Бог заповедио. 5Аврахаму је било стотину година кад му се родио син Исак.

6Тада Сара рече: „Бог ме је заиста засмејао, а и свако ко чује о овоме смејаће се.“ 7Додала је још: „Ко би икада рекао Аврахаму да ће му Сара дојити децу? Јер родила сам му сина у његовој старости.“

Агара и Исмаило отерани

8Дете је расло и било одбијено од дојења. Тог истог дана кад је Исак био одбијен од дојења, Аврахам је направио велику гозбу. 9Тек, Сара опази да се син Агаре Египћанке, кога је ова родила Аврахаму, подсмева Исаку.21,9 Септуагинта додаје да се Исмаило играо са њеним сином Исаком. Речи с њеним сином Исаком нема у изворном тексту. Ипак, многи преводи прате Септуагинту и додају с њеним, Сариним сином. У изворном тексту се једноставно каже да се Исмаило играо или смејао. Из контекста се, међутим, да закључити да се Исмаило ругао Исаку, или да се играо с њим (реч цахак може да значи и смејати се и играти се), што је дало повода Сари да предложи Аврахаму да отера Агару с њеним сином. 10Она рече Аврахаму: „Отерај ту слушкињу и њеног сина, јер син слушкиње неће делити наследство с мојим сином Исаком!“

11Аврахаму је ово тешко пало, јер је и Исмаило био његов син. 12Али Бог рече Аврахаму: „Не узбуђуј се због дечака и слушкиње. Послушај све што ти је Сара рекла, јер ће се твоје потомство наставити преко Исака. 13Ипак, и од сина твоје слушкиње подићи ћу народ, зато што је твој потомак.“

14Рано ујутро је Аврахам узео хлеба и мешину с водом, те их дао Агари. Онда је то ставио на њена рамена, па ју је заједно с дечаком отпремио. Она је отишла и тумарала по вир-савејској пустињи.

15Када је нестало воде из мешине, однела је дечака под један жбун, 16а сама отишла и села мало даље, толико колико се луком и стрелом може добацити. Говорила је у себи: „Нећу да гледам како ми дете умире.“ Села је тамо, и гласно зајецала.

17Али Бог је чуо дечаков глас; Анђео је Божији позвао Агару с неба, говорећи јој: „Шта те мучи, Агаро? Не бој се, јер је Бог чуо вапај дечаков тамо где лежи. 18Устани, узми дечака за руку и подигни га, јер ћу од њега подићи велики народ.“

19Тада јој Бог отвори очи, те она опази извор. Отишла је, напунила мешину водом, и напојила дечака.

20Бог је био с дечаком. Одрастао је и живео у пустињи и постао вешт у лову луком и стрелом. 21Док је живео у пустињи Фаран, мајка му је довела жену из Египта.

Савез између Аврахама и Авимелеха

22У то време Авимелех у пратњи Фихола, заповедника његове војске, рече Аврахаму: „Бог је с тобом у свему што радиш. 23Зато ми се овде закуни пред Богом да нећеш варати мене, моју децу, нити мог наследника. Као што сам ја био добар према теби, тако и ти буди добар према мени и према овој земљи у којој боравиш као странац.“

24Аврахам одговори: „Заклињем се!“

25Онда је Аврахам прекорио Авимелеха због бунара што су му га Авимелехове слуге отеле. 26Авимелех одговори: „Не знам ко је то урадио, а ни ти ми ниси рекао. Тек сам данас чуо о томе.“

27Аврахам узе оваца и говеда, па их даде Авимелеху, те њих двојица склопише савез. 28Онда је издвојио седам јагањаца из стада. 29Авимелех упита Аврахама: „Шта значе ових седам јагањаца што си их издвојио?“

30Аврахам одговори: „Прими ових седам јагањаца из моје руке да ми буду сведок да сам ја ископао овај бунар.“

31То место се зове „Вир-Савеја“21,31 То значи Заклетва код извора или Бунар седморице., јер су се тамо обојица заклела.

32Након што су склопили савез код Вир-Савеје, Авимелех и заповедник његове војске Фихол су се вратили у земљу филистејску. 33А Аврахам је код Вир-Савеје засадио тамариск, те призвао име Господа – вечног Бога. 34Аврахам је дуго живео као странац у земљи филистејској.

O Livro

Génesis 21:1-34

O nascimento de Isaque

1O Senhor fez conforme tinha prometido. 2Sara, ainda que fosse já uma mulher idosa, ficou grávida e deu um filho a Abraão, na altura que Deus lhes tinha indicado. 3Abraão pôs-lhe o nome de Isaque. 4Oito dias após o nascimento circuncidou-o, segundo o que Deus tinha ordenado. 5Tinha então Abraão 100 anos de idade.

6E Sara declarou: “Deus fez com que eu me risse. E todos os que souberem o que me aconteceu hão de alegrar-se comigo. 7Porque quem haveria de dizer a Abraão que eu poderia vir a ter um menino? E a verdade é que acabo de dar um filho a Abraão, já em plena velhice!”

Agar e Ismael mandados embora

8O tempo foi passando, e o bebé foi crescendo e foi desmamado. Abraão deu nessa altura uma grande festa para comemorar o acontecimento. 9No entanto, Sara reparou que Ismael, o filho de Abraão e da sua criada egípcia, Agar, se divertia com aquilo tudo e fazia troça. 10Então disse a Abraão: “Manda embora essa escrava e o seu filho, pois este não será herdeiro juntamente com o meu filho, Isaque!”

11Abraão ficou bastante contrariado porque, apesar de tudo, Ismael também era seu filho. 12Mas Deus disse-lhe: “Não fiques contrariado quanto ao filho da criada da tua mulher. Faz como Sara te disse. Porque realmente só através de Isaque é que a minha promessa terá cumprimento. 13Contudo, sem dúvida que os descendentes do filho da criada formarão também uma grande nação, pois é igualmente teu filho.”

14Abraão levantou-se muito cedo, na manhã seguinte, para os despedir e preparar-lhes alimento para a viagem. Deu-o a Agar, mais uma vasilha de água e ela pôs tudo aos ombros. E mandou-a embora com o filho. Ela foi andando e vagueando através do deserto de Berseba. 15Quando a água se acabou, colocou o menino à sombra duns arbustos, 16e afastou-se dali, à distância mais ou menos de um tiro de arco. Então, rompendo em choro, clamava: “Não posso ver morrer o meu menino!”

17Deus respondeu aos apelos da criança e o anjo de Deus chamou Agar, desde o céu: “Que tens tu, Agar? Nada receies! Porque Deus ouviu o menino, ali onde ele está. 18Vai, pega no teu filho e consola-o, porque os seus descendentes hão de constituir uma grande nação.”

19Naquela altura, Deus abriu-lhe os olhos e viu um poço, mesmo ali. Pôde então encher de água a vasilha e dar de beber ao filho.

20Deus acompanhou o rapaz enquanto crescia e vivia no deserto de Parã, onde se tornou atirador de arco. 21A mãe arranjou-lhe casamento com uma rapariga do Egito.

O acordo em Berseba

22Por essa altura, o rei Abimeleque, e Ficol, comandante das suas tropas, veio ter com Abraão e disse-lhe: “É evidente que Deus está contigo e te ajuda em tudo. 23Jura-me que não me defraudarás; que não me enganarás nem a mim nem aos meus descendentes, e que as tuas relações comigo e com a minha terra serão sempre de boa amizade, como eu fui para contigo.”

24Abraão respondeu-lhe: “Pois sim, juro.” 25No entanto, Abraão aproveitou para apresentar-lhe uma queixa a respeito de um poço que os criados do rei tinham tomado pela força aos de Abraão.

26“É a primeira vez que ouço falar nisso!”, exclamou Abimeleque. “E nem faço ideia de quem possa ser a responsabilidade. Porque não mo disseste há mais tempo?”

27Então Abraão deu ao rei ovelhas e vacas como sacrifícios que selassem aquela aliança que faziam entre si. 28Entretanto, Abraão pôs de parte sete ovelhas do rebanho, 29e o rei perguntou-lhe porque fazia aquilo.

30Abraão respondeu: “São um presente especial que te dou, como testemunho público de que este poço, que eu próprio abri, me pertence.” 31Por isso, a partir de então aquele sítio passou a chamar-se Berseba21.31 Este nome pode significar em hebraico poço do juramento e poço das sete (ovelhas)., porque ali ambos fizeram um juramento. Foi pois assim que se realizou aquela aliança entre eles. 32E o rei Abimeleque, com Ficol, o comandante das suas tropas, foram-se de volta para a terra dos filisteus. 33Abraão plantou um carvalho naquele sítio, junto ao poço, orando e adorando ao Senhor, o Deus eterno. 34E viveu ali na terra dos filisteus ainda por muito tempo.