1. Мојсијева 21 NSP – Genesis 21 KJV

1. Мојсијева
Select chapter 21

New Serbian Translation

1. Мојсијева 21:1-34

Исаково рођење

1Господ је благословио Сару, и учинио јој као што је обећао. 2Сара је затруднела и родила Аврахаму сина у његовој старости, у време кад је Бог рекао. 3Своме сину кога му је родила Сара, Аврахам је дао име Исак. 4Аврахам је обрезао свога сина Исака кад му је било осам дана, као што му је Бог заповедио. 5Аврахаму је било стотину година кад му се родио син Исак.

6Тада Сара рече: „Бог ме је заиста засмејао, а и свако ко чује о овоме смејаће се.“ 7Додала је још: „Ко би икада рекао Аврахаму да ће му Сара дојити децу? Јер родила сам му сина у његовој старости.“

Агара и Исмаило отерани

8Дете је расло и било одбијено од дојења. Тог истог дана кад је Исак био одбијен од дојења, Аврахам је направио велику гозбу. 9Тек, Сара опази да се син Агаре Египћанке, кога је ова родила Аврахаму, подсмева Исаку.21,9 Септуагинта додаје да се Исмаило играо са њеним сином Исаком. Речи с њеним сином Исаком нема у изворном тексту. Ипак, многи преводи прате Септуагинту и додају с њеним, Сариним сином. У изворном тексту се једноставно каже да се Исмаило играо или смејао. Из контекста се, међутим, да закључити да се Исмаило ругао Исаку, или да се играо с њим (реч цахак може да значи и смејати се и играти се), што је дало повода Сари да предложи Аврахаму да отера Агару с њеним сином. 10Она рече Аврахаму: „Отерај ту слушкињу и њеног сина, јер син слушкиње неће делити наследство с мојим сином Исаком!“

11Аврахаму је ово тешко пало, јер је и Исмаило био његов син. 12Али Бог рече Аврахаму: „Не узбуђуј се због дечака и слушкиње. Послушај све што ти је Сара рекла, јер ће се твоје потомство наставити преко Исака. 13Ипак, и од сина твоје слушкиње подићи ћу народ, зато што је твој потомак.“

14Рано ујутро је Аврахам узео хлеба и мешину с водом, те их дао Агари. Онда је то ставио на њена рамена, па ју је заједно с дечаком отпремио. Она је отишла и тумарала по вир-савејској пустињи.

15Када је нестало воде из мешине, однела је дечака под један жбун, 16а сама отишла и села мало даље, толико колико се луком и стрелом може добацити. Говорила је у себи: „Нећу да гледам како ми дете умире.“ Села је тамо, и гласно зајецала.

17Али Бог је чуо дечаков глас; Анђео је Божији позвао Агару с неба, говорећи јој: „Шта те мучи, Агаро? Не бој се, јер је Бог чуо вапај дечаков тамо где лежи. 18Устани, узми дечака за руку и подигни га, јер ћу од њега подићи велики народ.“

19Тада јој Бог отвори очи, те она опази извор. Отишла је, напунила мешину водом, и напојила дечака.

20Бог је био с дечаком. Одрастао је и живео у пустињи и постао вешт у лову луком и стрелом. 21Док је живео у пустињи Фаран, мајка му је довела жену из Египта.

Савез између Аврахама и Авимелеха

22У то време Авимелех у пратњи Фихола, заповедника његове војске, рече Аврахаму: „Бог је с тобом у свему што радиш. 23Зато ми се овде закуни пред Богом да нећеш варати мене, моју децу, нити мог наследника. Као што сам ја био добар према теби, тако и ти буди добар према мени и према овој земљи у којој боравиш као странац.“

24Аврахам одговори: „Заклињем се!“

25Онда је Аврахам прекорио Авимелеха због бунара што су му га Авимелехове слуге отеле. 26Авимелех одговори: „Не знам ко је то урадио, а ни ти ми ниси рекао. Тек сам данас чуо о томе.“

27Аврахам узе оваца и говеда, па их даде Авимелеху, те њих двојица склопише савез. 28Онда је издвојио седам јагањаца из стада. 29Авимелех упита Аврахама: „Шта значе ових седам јагањаца што си их издвојио?“

30Аврахам одговори: „Прими ових седам јагањаца из моје руке да ми буду сведок да сам ја ископао овај бунар.“

31То место се зове „Вир-Савеја“21,31 То значи Заклетва код извора или Бунар седморице., јер су се тамо обојица заклела.

32Након што су склопили савез код Вир-Савеје, Авимелех и заповедник његове војске Фихол су се вратили у земљу филистејску. 33А Аврахам је код Вир-Савеје засадио тамариск, те призвао име Господа – вечног Бога. 34Аврахам је дуго живео као странац у земљи филистејској.

King James Version

Genesis 21:1-34

1And the LORD visited Sarah as he had said, and the LORD did unto Sarah as he had spoken. 2For Sarah conceived, and bare Abraham a son in his old age, at the set time of which God had spoken to him. 3And Abraham called the name of his son that was born unto him, whom Sarah bare to him, Isaac. 4And Abraham circumcised his son Isaac being eight days old, as God had commanded him. 5And Abraham was an hundred years old, when his son Isaac was born unto him.

6¶ And Sarah said, God hath made me to laugh, so that all that hear will laugh with me. 7And she said, Who would have said unto Abraham, that Sarah should have given children suck? for I have born him a son in his old age. 8And the child grew, and was weaned: and Abraham made a great feast the same day that Isaac was weaned.

9¶ And Sarah saw the son of Hagar the Egyptian, which she had born unto Abraham, mocking. 10Wherefore she said unto Abraham, Cast out this bondwoman and her son: for the son of this bondwoman shall not be heir with my son, even with Isaac. 11And the thing was very grievous in Abraham’s sight because of his son.

12¶ And God said unto Abraham, Let it not be grievous in thy sight because of the lad, and because of thy bondwoman; in all that Sarah hath said unto thee, hearken unto her voice; for in Isaac shall thy seed be called. 13And also of the son of the bondwoman will I make a nation, because he is thy seed.

14And Abraham rose up early in the morning, and took bread, and a bottle of water, and gave it unto Hagar, putting it on her shoulder, and the child, and sent her away: and she departed, and wandered in the wilderness of Beer-sheba. 15And the water was spent in the bottle, and she cast the child under one of the shrubs. 16And she went, and sat her down over against him a good way off, as it were a bowshot: for she said, Let me not see the death of the child. And she sat over against him, and lift up her voice, and wept. 17And God heard the voice of the lad; and the angel of God called to Hagar out of heaven, and said unto her, What aileth thee, Hagar? fear not; for God hath heard the voice of the lad where he is. 18Arise, lift up the lad, and hold him in thine hand; for I will make him a great nation. 19And God opened her eyes, and she saw a well of water; and she went, and filled the bottle with water, and gave the lad drink. 20And God was with the lad; and he grew, and dwelt in the wilderness, and became an archer. 21And he dwelt in the wilderness of Paran: and his mother took him a wife out of the land of Egypt.

22¶ And it came to pass at that time, that Abimelech and Phichol the chief captain of his host spake unto Abraham, saying, God is with thee in all that thou doest: 23Now therefore swear unto me here by God that thou wilt not deal falsely with me, nor with my son, nor with my son’s son: but according to the kindness that I have done unto thee, thou shalt do unto me, and to the land wherein thou hast sojourned.21.23 that thou…: Heb. if thou shalt lie unto me 24And Abraham said, I will swear. 25And Abraham reproved Abimelech because of a well of water, which Abimelech’s servants had violently taken away. 26And Abimelech said, I wot not who hath done this thing: neither didst thou tell me, neither yet heard I of it, but to day. 27And Abraham took sheep and oxen, and gave them unto Abimelech; and both of them made a covenant. 28And Abraham set seven ewe lambs of the flock by themselves. 29And Abimelech said unto Abraham, What mean these seven ewe lambs which thou hast set by themselves? 30And he said, For these seven ewe lambs shalt thou take of my hand, that they may be a witness unto me, that I have digged this well. 31Wherefore he called that place Beer-sheba; because there they sware both of them.21.31 Beer-sheba: that is, The well of the oath 32Thus they made a covenant at Beer-sheba: then Abimelech rose up, and Phichol the chief captain of his host, and they returned into the land of the Philistines.

33¶ And Abraham planted a grove in Beer-sheba, and called there on the name of the LORD, the everlasting God.21.33 grove: or, tree 34And Abraham sojourned in the Philistines’ land many days.