Јерусалим под опсадом
1Бежи и склањај се из Јерусалима,
народе Венијаминов!
У Текуји затруби у трубу,
а у Вет-Керему ватром дајте знак,
јер се са севера надвија пропаст
и велико разарање.
2Разорићу лепушкасту и размажену ћерку сионску!
3Њој долазе пастири са својим стадима,
око ње подижу шаторе
и сваки ће да пасе по свом делу.“
4„Позивајте на бој против ње!
Устанимо и кренимо на њих усред бела дана.
Јао нама! Дан измаче
и вечерње сенке су се издужиле.
5Устанимо и кренимо
да јој по ноћи разоримо дворове!“
6Јер говори Господ над војскама:
„Сеците стабла
и наспите бедем против Јерусалима.
Град ће тај да одговара
због тлачења што је свуд по њему.
7Као што бунар чува хладну воду
тако и он чува зло своје.
Насиље и пустош се чују у њему,
а преда мном стално болест су и ране.
8Поучи се, Јерусалиме,
да се не би од тебе одвојила моја душа,
да те не бих претворио у опустошену земљу
у којој нико не борави.“
9Говори Господ над војскама:
„Темељно ће као лозу попабирчити
остатак Израиљев.
Врати своју руку
као берач грожђа над младицу.“
10Коме да говорим, да упозоравам,
а да чују?
Ево, необрезано им је ухо
и не могу да са пажњом чују.
Ево, Господња се реч за њих претворила у ругло
и у њој не уживају.
11Пун сам гнева Господњег,
изнурило ме је да га задржавам.
„Излиј га по деци на улици
и на скуп младића.
И мужа и жену ће захватити,
и старе и времените.
12Њихове ће се куће предати другима,
баш као и поља и жене,
јер ја ћу подићи своју руку
на становнике земље
– говори Господ.
13Баш сви, од малог па до великог међу њима
грабе непоштени добитак.
Од пророка па до свештеника,
баш сви варају.
14Они мом народу
олако лече прелом причајући:
’Мир! Мир!’
А нема мира.
15Јесу ли се застидели зато што су учинили гадост?
Баш се нимало нису застидели
и не знају за стид.
Зато ће пасти међу оне што падају
и у часу када их казним биће саплетени
– говори Господ.“
16Овако каже Господ:
„Станите на путеве, гледајте
и питајте за стазе од давнина.
Па који је пут добар, идите њиме,
и нађите спокој својим душама.
Али они рекоше: ’Нећемо да идемо!’
17Стражаре сам поставио над вама:
’Пазите на звук трубе!’
Али су ми они рекли: ’Нећемо да пазимо!’
18Зато слушајте, народи,
и познај, заједницо, шта је с њима:
19Послушај земљо!
Ево доносим пропаст на овај народ,
плод самих њихових сплетки.
Јер за моје речи нису марили
и мој су Закон презрели.
20Шта ће мени тамјан што долази из Саве
и цимет из далеке земље?
Не прихватам ваше свеспалнице.
И у осталим жртвама не уживам.“
21И зато каже Господ:
„Ево, даћу овом народу камење спотицања,
па ће се спотицати о њих.
Настрадаће и очеви и синови, сусед и његов пријатељ.“
22Ево како говори Господ:
„Гле, народ долази
из северне земље!
Велики ће народ бити подигнут
из најдаљих земљиних крајева.
23Они држе лук и копље.
Окрутни су и немилосрдни,
а глас им хучи као море.
Јашу коње спремни као ратник
против тебе, ћерко сионска.“
24Чули смо о њима глас
и руке су нам клонуле,
обузели су нас зебња
и бол као породиљу.
25Не излази у поље
и не иди путем,
јер је ужас одасвуд
и мач непријатељев.
26Ћерко мог народа, опаши кострет
и ваљај се у пепелу.
Жали као за јединцем, горко плачи
јер ће ненадано доћи на нас затирач.
27„Поставио сам те као испитивача метала међу мој народ,
као утврђење, да испиташ
и опробаш њихов пут.
28Сви су они најгори одметници,
иду па клевећу.
Они су од бронзе и гвожђа,
сви су затирачи.
29Мехови се запалише од врелине
и ватра је спалила олово.
Залуд неко претапа и кали,
јер зликовце не може да одвоји.
30’Сребро одбачено’, зваће се,
јер их је Господ одбацио.“
1Shromažďte se, synové Beniaminovi, z prostředku Jeruzaléma, a v Tekoa trubte trubou, a nad Betkarem vyzdvihněte korouhev; nebo viděti zlé od půlnoci, a potření veliké. 2Panně krásné a rozkošné připodobnil jsem byl dceru Sionskou. 3Ale přitáhnou k ní pastýři s stády svými, rozbijí proti ní stany vůkol, spase každý místo své. 4Vyzdvihněte proti ní válku, vstaňte a přitrhněme o poledni. Běda nám, že pomíjí den, že se roztáhli stínové večerní. 5Vstaňte a přitrhněme v noci, a zkazme paláce její. 6Takto zajisté praví Hospodin zástupů: Nasekejte dříví, a zdělejte proti Jeruzalému náspy. Toť jest to město, kteréž navštíveno býti musí; což ho koli, jen nátisk jest u prostřed něho. 7Jakož studnice vypryšťuje vodu svou, tak ono vypryšťuje zlost svou. Nátisk a zhoubu slyšeti v něm před oblíčejem mým ustavičně, bolest i bití. 8Usmysl sobě, ó Jeruzaléme, aby se neodloučila duše má od tebe, abych tě neobrátil v pustinu, v zemi nebydlitelnou. 9Takto praví Hospodin zástupů: Jistě paběrovati budou jako vinný kmen ostatek Izraele, říkajíce: Sahej rukou svou jako ten, kterýž víno zbírá do putny. 10Komuž mluviti budu, a kým osvědčovati, aby slyšeli? Aj, neobřezané jsou uši jejich, tak že nemohou pozorovati; aj, slovo Hospodinovo mají v posměchu, a nemají líbosti v něm. 11Protož plný jsem prchlivosti Hospodinovy, ustal jsem, drže ji v sobě. Vylita bude i na maličké vně, spolu i na shromáždění mládenců, ovšem pak muž s ženou jat bude, stařec s kmetem. 12A dostanou se domové jejich jiným, též pole i ženy, když vztáhnu ruku svou na obyvatele této země, dí Hospodin. 13Od nejmenšího zajisté z nich, až do největšího z nich, všickni napořád vydali se v lakomství, anobrž od proroka až do kněze všickni napořád provodí faleš. 14A hojí potření dcery lidu mého povrchu, říkajíce: Pokoj, pokoj, ješto není žádného pokoje. 15Styděli-liž se pak co proto, že ohavnost páchali? Aniž se lid co styděl, aniž jich proroci k zahanbení přivesti uměli. Protož padnou mezi padajícími; v čas, v němž je navštívím, klesnou, praví Hospodin. 16Když takto říkával Hospodin: Zastavte se na cestách, a pohleďte, a vyptejte se na stezky staré, která jest cesta dobrá, i choďte po ní, a naleznete odpočinutí duši své, tedy říkávali: Nebudeme choditi. 17Když jsem pak ustanovil nad vámi strážné, řka: Mějtež pozor na zvuk trouby, tedy říkávali: Nebudeme pozorovati. 18Protož slyšte, ó národové, a poznej, ó shromáždění, co se děje mezi nimi. 19Slyš, ó země: Aj, já uvedu zlé na lid tento, ovoce myšlení jejich, proto že nepozorují slov mých, ani zákona mého, ale jím pohrdají. 20K čemuž mi kadidlo z Sáby přichází, a vonná třtina výborná z země daleké? Zápalů vašich nelibuji sobě, aniž oběti vaše jsou mi příjemné. 21Protož takto praví Hospodin: Aj, já nakladu lidu tomuto úrazů, a zurážejí se o ně otcové, tolikéž i synové, soused i bližní jeho, a zahynou. 22Takto praví Hospodin: Aj, lid přitáhne z země půlnoční, a národ veliký povstane od končin země. 23Lučiště i kopí pochytí, každý ukrutný bude, a neslitují se. Hlas jejich jako moře zvučeti bude, a na koních jezditi budou, zšikovaní jako muž k boji, proti tobě, ó dcero Sionská. 24Jakž uslyšíme pověst o něm, opadnou ruce naše; ssoužení zachvátí nás, a bolest jako rodičku. 25Nevycházejte na pole, a na cestu nechoďte; nebo meč nepřítele a strach jest vůkol. 26Ó dcero lidu mého, přepaš se žíní, a válej se v popele. Vydej se v kvílení, jako po synu jednorozeném, v kvílení přehořké; nebo náhle přitáhne zhoubce na nás. 27Dal jsem tě za věži v lidu tvém, a za baštu, abys spatřoval a zkušoval cesty jejich. 28Všickni jsou z zarputilých nejzarputilejší, chodí jako utrhač, jsou ocel a železo, všickni napořád zhoubcové jsou. 29Prahnou měchy, od ohně mizí olovo, nadarmo ustavičně přepaluje zlatník; nebo zlé věci nemohou býti odděleny. 30Stříbrem falešným nazovou je, nebo Hospodin zavrhl je.