Приче Соломонове 1 – NSP & SNC

New Serbian Translation

Приче Соломонове 1:1-33

Сврха и тема

1Мудре приче1,1 Или: пословице, мудре изреке. Соломона, Давидовог сина, цара Израиља:

2да се стекну мудрост и укор,

поука разумним речима;

3да се прими укор,

размишља о правди, о праведности и честитости;

4да се разборитост лаковернима, знање

и домишљатост младима.

5Нека слуша ко је мудар и нека још више схвати,

нека учени добије мудар савет:

6да проникне поуку, загонетку,

речи мудрих и њихове приче.

7Знање отпочиње богобојазношћу,

а мудрост и прекор будале презиру.

Увод: позив на прихватање мудрости

Упозорење на позив грешника

8Сине мој, послушај поуку оца свога

и мајке своје савет не одбацуј.

9Јер, они ће бити прелепи венац на твојој глави

и привесци око твога врата.

10Сине мој, ако ли те грешници заводе,

ти не пристај.

11Кажу ли: „Хајде с нама,

у заседу да легнемо, крв невиног

и недужног хајде да вребамо!

12Хајде да их попут Света мртвих1,12 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих. прогутамо,

и живе и једре, као оне што у раку иду.

13Покупимо сва добра, све благо!

Накрцајмо своје куће пленом!

14Са нама ћеш добитак да делиш,

нек нам свима буде једна кеса.“

15Сине мој, немој ићи путем с њима,

не дај нози на њихове стазе.

16Јер им ноге ка злу трче

и срљају да крв лију.

17Узалуд се шири мрежа

наочиглед птице.

18Али они чекају у заседи крв своју,

вребају свој живот.

19Такве су стазе сваког ко граби непоштен добитак,

живота коштају.

Мудрост прекорева

20Мудрост по улицама виче,

по трговима диже глас свој;

21по раскршћима, у највећој вреви објављује,

на улазима градских врата казивања своја даје:

22„Докле ћете, лаковерни, волети лаковерност;

докле ћете, ругачи, у ругању уживати;

докле ћете, тупоглави, мрзети знање?

23Обратите се по прекору моме.

Ево, излићу вам духа свога,

објавићу вам своје речи.

24Јер ја сам вас звала, а ви сте се оглушили,

пружала сам руку, а нико марио није;

25све моје савете сте занемарили

и прекоре моје нисте прихватили.

26Сада ћу се и ја смејати пропасти вашој,

ругаћу се кад буде дошла страхота ваша;

27кад ваша страхота прође као разарање

и пропаст ваша као олуја када хучи,

када вас задесе мука и невоља.

28Тада ће ме звати, а ја се нећу одазивати,

тражиће ме жељно ал’ ме неће наћи.

29Зато што су мрзели знање

и нису изабрали богобојазност;

30мој савет нису послушали

и одбацили су сваки мој прекор.

31Зато ће јести плод свог пута,

прејешће се савета својих.

32Јер лаковерне ће упропастити отпадништво,

а будале сатрће лакомисленост.

33А ко мене слуша живеће спокојно,

сигуран, без бојазни од недаћа.“

Slovo na cestu

Přísloví 1:1-33

1Přísloví Šalomouna syna Davidova, krále Izraelského, 2Ku poznání moudrosti a cvičení, k vyrozumívání řečem rozumnosti, 3K dosažení vycvičení v opatrnosti, spravedlnosti, soudu a toho, což pravého jest, 4Aby dána byla hloupým důmyslnost, mládenečku umění a prozřetelnost. 5Když poslouchati bude moudrý, přibude mu umění, a rozumný bude vtipnější, 6K srozumění podobenství, a výmluvnosti řeči moudrých a pohádkám jejich. 7Bázeň Hospodinova jest počátek umění, moudrostí a cvičením pohrdají blázni. 8Poslouchej, synu můj, cvičení otce svého, a neopouštěj naučení matky své. 9Neboť to přidá příjemnosti hlavě tvé, a bude zlatým řetězem hrdlu tvému. 10Synu můj, jestliže by tě namlouvali hříšníci, nepřivoluj. 11Jestliže by řekli: Poď s námi, úklady čiňme krvi, skryjeme se proti nevinnému bez ostýchání se; 12Sehltíme je jako hrob za živa, a v cele jako ty, jenž sstupují do jámy; 13Všelijakého drahého zboží dosáhneme, naplníme domy své loupeží; 14Vrz los svůj mezi nás, měšec jeden budeme míti všickni: 15Synu můj, nevycházej na cestu s nimi, zdrž nohu svou od stezky jejich; 16Nebo nohy jejich ke zlému běží, a pospíchají k vylévání krve. 17Jistě, že jakož nadarmo roztažena bývá sít před očima jakéhokoli ptactva, 18Tak tito proti krvi své ukládají, skrývají se proti dušem svým. 19Takovéť jsou cesty každého dychtícího po zisku, duši pána svého uchvacuje. 20Moudrost vně volá, na ulicech vydává hlas svůj. 21V největším hluku volá, u vrat brány, v městě, a výmluvnosti své vypravuje, řka: 22Až dokud hloupí milovati budete hloupost, a posměvači posměch sobě libovati, a blázni nenáviděti umění? 23Obraťtež se k domlouvání mému. Hle, vynáším vám ducha svého, a v známost vám uvodím slova svá. 24Poněvadž jsem volala, a odpírali jste; vztahovala jsem ruku svou, a nebyl, kdo by pozoroval, 25Anobrž strhli jste se všeliké rady mé, a trestání mého jste neoblíbili: 26Pročež i já v bídě vaší smáti se budu, posmívati se budu, když přijde to, čehož se bojíte, 27Když přijde jako hrozné zpuštění to, čehož se bojíte, a bída vaše jako bouře nastane, když přijde na vás trápení a ssoužení. 28Tehdy volati budou ke mně, a nevyslyším; ráno hledati mne budou, a nenaleznou mne. 29Proto že nenáviděli umění, a bázně Hospodinovy nevyvolili, 30Aniž povolili radě mé, ale pohrdali všelikým domlouváním mým. 31Protož jísti budou ovoce skutků svých, a radami svými nasyceni budou. 32Nebo pokoj hloupých zmorduje je, a štěstí bláznů zahubí je. 33Ale kdož mne poslouchá, bydliti bude bezpečně, pokoj maje před strachem zlých věcí.