Приче Соломонове 1 – NSP & HTB

New Serbian Translation

Приче Соломонове 1:1-33

Сврха и тема

1Мудре приче1,1 Или: пословице, мудре изреке. Соломона, Давидовог сина, цара Израиља:

2да се стекну мудрост и укор,

поука разумним речима;

3да се прими укор,

размишља о правди, о праведности и честитости;

4да се разборитост лаковернима, знање

и домишљатост младима.

5Нека слуша ко је мудар и нека још више схвати,

нека учени добије мудар савет:

6да проникне поуку, загонетку,

речи мудрих и њихове приче.

7Знање отпочиње богобојазношћу,

а мудрост и прекор будале презиру.

Увод: позив на прихватање мудрости

Упозорење на позив грешника

8Сине мој, послушај поуку оца свога

и мајке своје савет не одбацуј.

9Јер, они ће бити прелепи венац на твојој глави

и привесци око твога врата.

10Сине мој, ако ли те грешници заводе,

ти не пристај.

11Кажу ли: „Хајде с нама,

у заседу да легнемо, крв невиног

и недужног хајде да вребамо!

12Хајде да их попут Света мртвих1,12 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих. прогутамо,

и живе и једре, као оне што у раку иду.

13Покупимо сва добра, све благо!

Накрцајмо своје куће пленом!

14Са нама ћеш добитак да делиш,

нек нам свима буде једна кеса.“

15Сине мој, немој ићи путем с њима,

не дај нози на њихове стазе.

16Јер им ноге ка злу трче

и срљају да крв лију.

17Узалуд се шири мрежа

наочиглед птице.

18Али они чекају у заседи крв своју,

вребају свој живот.

19Такве су стазе сваког ко граби непоштен добитак,

живота коштају.

Мудрост прекорева

20Мудрост по улицама виче,

по трговима диже глас свој;

21по раскршћима, у највећој вреви објављује,

на улазима градских врата казивања своја даје:

22„Докле ћете, лаковерни, волети лаковерност;

докле ћете, ругачи, у ругању уживати;

докле ћете, тупоглави, мрзети знање?

23Обратите се по прекору моме.

Ево, излићу вам духа свога,

објавићу вам своје речи.

24Јер ја сам вас звала, а ви сте се оглушили,

пружала сам руку, а нико марио није;

25све моје савете сте занемарили

и прекоре моје нисте прихватили.

26Сада ћу се и ја смејати пропасти вашој,

ругаћу се кад буде дошла страхота ваша;

27кад ваша страхота прође као разарање

и пропаст ваша као олуја када хучи,

када вас задесе мука и невоља.

28Тада ће ме звати, а ја се нећу одазивати,

тражиће ме жељно ал’ ме неће наћи.

29Зато што су мрзели знање

и нису изабрали богобојазност;

30мој савет нису послушали

и одбацили су сваки мој прекор.

31Зато ће јести плод свог пута,

прејешће се савета својих.

32Јер лаковерне ће упропастити отпадништво,

а будале сатрће лакомисленост.

33А ко мене слуша живеће спокојно,

сигуран, без бојазни од недаћа.“

Het Boek

Spreuken 1:1-33

1Spreuken van Salomon, den zoon van David, Den koning van Israël: 2Ze leren u kennen wijsheid en tucht, Ze geven u begrip voor verstandige woorden; 3Ze voeden u op tot heilzame tucht, Rechtschapenheid, plichtsbesef en oprechtheid. 4Aan de onnozelen schenken ze ervaring, Aan jonge mensen doordachte kennis. 5Als een wijze ze hoort, zal hij zijn inzicht verdiepen, Een verstandig mens zal er ideeën door krijgen; 6Spreuk en strikvraag zal hij doorzien, De woorden der wijzen en hun problemen. 7Het ontzag voor Jahweh is de grondslag der wijsheid; Maar ongelovigen lachen om wijsheid en tucht. 8Mijn zoon, luister dus naar de wenken van uw vader, Sla niet in de wind, wat uw moeder u leerde; 9Want het siert uw hoofd als een krans, Uw hals als een snoer. 10Mijn zoon, als zondaars u willen verleiden, stem niet toe, 11Als ze u zeggen: Ga met ons mee, Laat ons loeren op bloed, Laat ons zo maar onschuldigen belagen, 12Gelijk de onderwereld hen levend verslinden, Als zij, die ten grave dalen, geheel en al; 13Allerlei kostbare schatten zullen we vinden, Onze huizen vullen met buit; 14Ge moogt meeloten in onze kring, Eén buidel zullen we samen delen! 15Mijn zoon, ga dan niet met hen mee, En houd uw voet af van hun pad; 16Want hun voeten ijlen naar het kwade, En haasten zich, om bloed te vergieten. 17Maar zoals het niet geeft, of het net wordt gespannen, Terwijl alle vogels het zien: 18Zo loeren ze slechts op hun eigen bloed, En belagen ze hun eigen leven! 19Zo gaat het allen, die uit zijn op oneerlijke winst: Deze beneemt zijn bezitters het leven. 20De wijsheid roept luid in de straten, Op de pleinen verheft ze haar stem; 21Ze roept op de tinne der muren, En spreekt aan de ingang der poorten: 22Hoe lang nog, dommen, blijft gij liever onnozel, Blijven de eigenwijzen verwaand, Willen de dwazen van geen wijsheid horen? 23Keert u tot mijn vermaning; Dan stort ik mijn geest over u uit, En maak u mijn woorden bekend. 24Maar zo ge weigert, als ik roep, En niemand er op let, als ik mijn hand verhef; 25Zo ge mijn raad geheel en al in de wind slaat, En van mijn vermaning niet wilt weten: 26Zal ik lachen, wanneer het u slecht gaat, Zal ik spotten, wanneer uw verschrikking komt als een onweer; 27Wanneer uw ongeluk nadert als een orkaan, Wanneer benauwdheid en angst u overvallen! 28Dan zal men mij roepen, maar zal ik niet antwoorden, Zal men mij zoeken, maar mij niet vinden! 29Omdat ze van wijsheid niets wilden weten, En het ontzag voor Jahweh niet hebben verkozen, 30Van mijn raad niets moesten hebben, En al mijn vermaan in de wind hebben geslagen: 31Zullen ze eten de vrucht van hun wandel, Verzadigd worden met wat ze beraamden. 32Want de onnozelen komen door hun onverschilligheid om, De dwazen storten door hun lichtzinnigheid in het verderf; 33Maar die naar mij luistert, zal in veiligheid wonen, Bevrijd van de vrees voor de rampen!